“Ćutanje je zlato“ ovo je princip kojeg se drže državne ustanove. Nema adekvatnog odgovora na društvene devijacije, sistem je u dubokoj krizi. Paradoksalno je, pravila ćutanja vladaju, to jača mafiju, dok neprimenjivanje zakona vodi društvo i državu u anarhiju i javašluk.

Više javno tužilaštvo u Kraljevu nije saslušalo svedoke koji optužuju Dragana Markovića zvanog Palma za krivično delo trgovine ljudima. Odbačena je krivična prijava. Prećutano je zašto taj slučaj nije preuzelo Specijalno tužilaštvo za organizovani kriminal.

Veljko Belivuk je prekršio pravila ćutanja, tvrdi da je sa svojim principima obavljao prljave poslove za SNS i Aleksandra Vučića.

Neprijatno je ćutanje zašto obaveštajna infrastruktura koja je nadzirala Belivuka nije blagovremeno reagovala i sprečila zločine. Sistem ranog javljanja u cilju prevencije zločina, pravilo je, uvek kasni.

Srpska vlast ćuti o razlozima zbog kojih ne želi da isporuči bivšeg predsednika DZ SCG  Svetozara Marovića.

Visoko je podignut zid ćutanja oko ovih pitanja.

Vučićeve izjave o navedenom providne su i u funkciji su skretanja pažnju sa komplesniijeg problema. U tom smislu je izjava da su za formiranje zemunskog klana odgovorni pojedinci iz opozicije.

Ako Vučić pati od amnezije, najbolje da se obrati poslaniku SNS i profesoru bezbednosti Zoranu Dragišiću, koji je u dnevnom listu Novosti 2012. zaključio da “Podaci iz istraga u Srbiji i u Hagu pokazuju da su SPS i JUL, sa grupom patriotskih nacionalnih stranaka, uz pomoć civilne i vojne tajne policije…, formirale mafijaške formacije… finansirane iz ilegalne trgovine narkoticima… to je bio narko-patriotizam”.

Kriminalni klanovi pa i zemunski nastali su devedesetih kada je zbog rata ozvaničena veza politike i podzemlja. U cilju eliminisanja posledica sankcija najviši državni zvaničnici u Srbiji i Crnoj Gori  doneli su odluku da kriminalci vode tzv. “tajne državne poslove“.

Kao posledica navedene odluke uspostavljen je sistem političke mafije. Zbog zaštite tog sistema izvršen je atentat na predsednika Vlade gospodina Zorana Đinđića. Zajednička država Srbije i Crne Gore je razbijena kako bi preživela zajednička mafija. Na kraju, vlast Borisa Tadića je srušena kada je otvorila srpsko-crnogorski narko kartel.

Sa padom režima Mila Đukanovića nova vlast u Crnoj Gori odlučna je da odvoji državu od mafije. Otpori su veliki. Po istom principu po kojem je osujećena petooktobarska politička promena pokušavaju se osujetiti promene u Crnoj Gori. Cilj je sprečiti izbora novog specijalnog tužioca. U tom smislu ne biraju se sredstva.

U srpskim provladinim glasilima ne posustaje kampanja protiv premijera Zdravka Krivokapića. On preživljava golgotu sličnu onoj koju nije preživio premijer Đinđić. Baš kada je vlast u Podgorici objavila da je došlo do pomaka u istrazi atentata na Duška Jovanovića, u provladinim medijima pofesor Krivokapić je proglašavan izdajnikom, jer nije potpisao sporazum sa SPC.

Za neupućene, gospodin Jovanović je crnogorski novinar koji je hrabro razotkrivao Đukanovićeve veze sa mafiom. Sam Đukanović, tada sa pozicije premijera, za taj zločin optužuje „poslodavca iz Srbije“.

Sve gore navedeno potvrđuje tezu da je Vučićev rat protiv mafije farsa. Ne možete na jednoj strani podržavati mafija a na drugoj boriti se protiv mafije. Ne može se čuvati Marović čovek koji mnogo zna o srpko-crnogorskoj političkoj mafiji, a tvrditi da ste u ratu s mafijom. Marović bi mogao da dobije status “svedok saradnik”, što bi dodatno ugrozilo pozicije političke mafije.

Očigledno to nije interes aktuelnoj vlasti u Beogradu.

U tom kontekstu, kampanju koja je pratila hapšenje klana Belivuk, trebalo bi posmatrati kao bacanje prašine u oči kako bi se očuvale glavne strukture mafije. Vučićev deklarativni cilj prilikom preuzimanja vlasti bio je borba protiv  korupcije. Deceniju kasnije svedočimo da su korupcionaški mehanizmi unapređeni. Uz to puno je dokaza da se huligani koriste u obračunu sa opoziciom i građanima. Državni sistem nije na vreme sklonio Belivuka sa ulice. U zatvor je završio i kasnije preminuo ispektor Dejan Jović, a istraživao Belivukov klan.

Dakle, imajući navedeno u vidu ne melje Veljko Belivuk već melje sistem koji je to omogućio. Nije klan Velje nevolje izuzetak, on je pravilo i posledica sistema ogrezlog u političkoj korupciji. Taj sistem opstaje nasiljem, strahom, manipulacija, ucenama,  korupcijom, teorjama zavere kojima se sve objašnjava. Sve je u funkciji očuvanja političke mafije, koja je preuzela ulogu države. U tom sistemu živimo već tri decenije, samo su klanovi promenljivi jer su topovsko meso političke mafije.

Nijedna država i nijedno društvo niije imuno na korupciju i organizovani kriminal. Uspešan društveni razvoj zavisi od uspeha institucija u suzbijanju tih fenomena.  U kakvom se stanju naša država nalazi, odgovor je na pitanje koliko su naše institucije uspešne. Tu providna demagogija ne pomaže.

Autor je član Jugoslovenskog tima za suzbijanje trgovine ljudima 2001 – 2003.