29
Ako se aktivizam studenata iz ‘68. može nazvati „vriskom generacije“, ovo što vidimo danas je „šapat generacije“, danas bi iza ove teze stao ogroman broj ljudi. Svakodnevno možemo uočiti i reakcije zgražavanja, razočarenja, odbacivanja i negacije reči „politika“. Ovi trendovi 21. veka se savršeno uklapaju u autentičan sistem autokratske vlasti koja ih i koristi kao odelo za 50 nijansi demokratije. Zamislite novi trend koji diktira narod svestan sopstvene snage i sposobnosti da utiče na demokratske procese u zemlji. Merljiv cilj, jasna strategija i pravna nauka kao put do rešenja.
Autorski tekst Nikola Arsenić, studenta Pravnog fakulteta i člana Tima Kreni, prenosimo u celosti.
Pročitajte još:
Čini se da se uporno zaboravlja da izigrano poverenje nije moguće ponovo steći statiranjem pred kamerama uz uzvike koje ponavljaju negativnu praksu nadležnih koje su svi svesni u krugu ljudi u kom se te poruke i vrte. Negativna emocija neće privući ljude van tog nametnutog kruga, pogodnom za razvoj virusa zvanog autokratija, a posebno ne mlade ljude i posebno ne u ovakvim trenucima. Ugravirana ideja o čarobnjaku koji će nakon jednog mahanja čarobnim štapićem videti 30.000 ili 40.000 ljudi pred Skupštinom, a pretežno studenata jeste san koji ne odgovara psihozi u kojoj živimo. I to nažalost nije moguće i nije realno.
Zamislite studenta iz unutrašnjosti koji dvadesetog u mesecu ostaje sa 1000 dinara u džepu, živi u Studentskom gradu i traži posao kako bi olakšao roditeljima svoje studije, jer i oni žive na ivici egzistencije. Pritisak svakog položenog ili neuspešnog ispita. Pritisak završne godine i nemogućnosti planiranja narednog koraka. Princip nade u bolje sutra koje nikada neće doći, a za koje je neophodna ideja koja među političkim akterima ne postoji. Strah usled izlaska na ulice koji je praćen pričama o mladim ljudima čija imena ne znamo, a koji su prebijani po prolazima, parkovima ili čije su patike ostale na uglu Kneza Miloša i Bulevara Kralja Aleksandra nakon brutalnog prebijanja one gomile uplašenih pretežno mladih ljudi koji su bežali pred stampedom policije i onih koji nisu policija, ali su bili u službi te večeri.
Svi traže prisustvo, a niko i dalje nije postavio pitanje mladima, šta je to što mi želimo?
Verujem da bi se ogroman broj ljudi nadovezao sa „da li uopšte zaslužujemo da pitamo to?“ Pravo na pitanje dobijamo samo kolonom od 5000 studenata.
Stojim iza stava da bi 90% moje generacije odgovorilo „priliku“. Priliku da pokušamo, da seusudimo, da pogrešimo, da naučimo i na kraju uspemo. To i jeste princip razvoja koji je jedinikao takav i prihvatljiv. Ostaje mi upečatljiva slika osvajača matematičke olimpijade koji na pitanje o ostanku u Srbiji odgovaraju negacijom, uz obrazloženje, da ovde nemaju uslove da napreduju. U toj rečenici je satkan odnos građen skoro punu deceniju, a koji se svodi na ponižavanje.
U knjizi Branka Milanovića „Globalna nejednakost“, naišao sam na misao Đeminijana Montanarija o saobraćanju između naroda koje je dostiglo takve razmere „da se može reći da je ceo svet jedan veliki grad, s pijacom na kojoj su izložene sve vrste robe…“, čini se samo da je tezga na kojoj Srbija izlaže svoju robu jedino u ljudstvu, i to onom na kom bi trebala ostati budućnost, studentima.
Iako mnogi emigracije u Srbiji opisuju kao „galopirajući trend“, nadležni tvrde da je to priviđenje, poput ministra zdravlja Zlatibora Lončara, ili pak mnogih drugih, koji odnos prema studentima ističu kao sjajan, pun međusobnog poverenja i uvažavanja, što verujem i da postoji unutar stranke, bez obzira da li pod istom zastavom ili nekom drugom. I sada, dve nedelje nakon pokušaja dijaloga sa ministrom zdravlja, koji je samo ostao pokušaj. A iza kojeg imam lekcije o strahu. Suočavanju sa strahom od poraza i laži, od ponižavanja borbe za Studentske poliklinike, ali i prihvatanja laži da moji prijatelji nisu prebijani, da ne odlaze, i da je moja i naša stvarnost
samo priviđenje. Nisam to prihvatio, kao što to ne bi učinili ni mnogi drugi studenti.
Pročitajte još:
Kažu da je primamljiv princip ostanka na vlasti negovanje straha, posebno onog od budućnosti, u kom većina pronalazi ogroman upitnik pored reči „egzistencija“. Pa se progres nalazi zaključan pred onim što se može nazvati “korupcija”. Jer zašto ulagati novac u nauku, istraživanje i razvoj ako može biti magično sklonjen?
Pogrešno se nalazi uverenje da su promene jedino moguće uz prave lidere, pojedince i političke ili univerzitetske elite pa ih onda čekamo da se odnekud pojave sa idealom demokratije. Promene će najpre doneti trgovac iz stare čaršije Tešnjar u Valjevu, kafedžija sa užičkog trga ili Rade koji ima najbolje krofne na Divčibarama. Promene se nalaze i u Nataši sa Fakulteta političkih nauka, Kristini sa pravnog, Mileni iz Požarevca ili baka Ruži koja svrati kod studenata da nas pita, delimično kroz šalu – „kada ćemo na Skupštinu?“
Ne volim motivacione govore, niti lažne poruke podrške koje se šalju radi podizanja elana. Ne vidim potrebu za tim. Ali važna je spoznaja da promene donosi svako od vas, i u svakome se krije dovoljno snage da zabeleži onaj najvažniji korak koji je i Gandiju omogućio da se Indija odupre oružju, a povod je bio so. To je bilo zrno nade, merljivog cilja koje je ukazalo Indijcima da imaju snagu promena u svojim rukama.
Povod u Srbiji neće biti nabrajanje grehova koje je, naravno, važno isticati, niti najavljivanje sudbonosnih dana, krajeva, apokalipsi ili prevrata.
Povod će biti cilj koji će doneti merljivu pobedu, od koje će kao kod Gandija, važnija biti spoznaja ljudi da su sposobni i vredni borbe, da imamo dovoljno znanja, umeća i kreativnosti, ali i da niko osim nas neće doneti poslužavnik sa uvijenom demokratijom koju željno iščekujemo da doživimo.
Niko nam ne može garantovati promene, ali makar moja generacija može svima priuštiti nešto što neće biti „vrisak generacije“, ali neka bude „stih nekih skrajnutih klinaca“ koji će ustati za ideale bez osude za sopstvenim interesom ili sebičnošću, već pukom željom da ne odustanemo, od sebe i nas. Kreni – Promeni je upravo to. Sistem prepun ideala u kojima je jedini cilj – pozitivna promena. Pokreni promenu, samostalno, u timu, organiizaciji ili zajednici. Ako nemaš kome, javi se nama, možemo probati i zajedno.
Najveća moć mladih ljudi nije samo u energiji, ili snazi. Već u nadi. U podsticanju svakog naizgled malog čoveka da sutra ustane za svoj glas, promenu i pobedu. Male pukotine izazovu i padove najvećih zidova. Promene su moguće.
Pratite nas i na društvenim mrežama:
