0
"Baš na današnji dan pre deset godina moja Dora slavila je prvi rođendan. Smeh, veselje, torta sa jednom svećicom, uspomene su koje ne zaboravljamo. Baš kao ni čudnu strepnju u vazduhu jer su Beograd upravo toga dana od građana oteli bivši radikali maskirani u naprednajčke uniforme zajedno sa neizbežnim SPS-om. Protiv jedne takve koalicije koja je Srbiju izolovala, a Beograd uništavala protestovala sam još kao devojčica na ramenima mojih roditelja", navodi u autorskom tekstu šefica odborničke grupe "Pravac Evropa" Mila Popović.
Autorski tekst Mile Popović prenosimo u celosti:
I ako tog dana nismo pričali o tome znali smo da to čuveno prekomponovanje kojim su smenili Dragana Đilasa ništa dobro neće doneti našem gradu. Ekipa nestručnih i bahatih likova koja je uz to i sklona korupciji ušetala je u Stari dvor i već 10 godina ruši Beograd i maltretira Beograđane. Umesto da vam objašnjavam u čemu živimo ja hocu da vam kažem kako je Beograd mogao da izgleda danas da nam se nije desio taj 24.09.2013. Danas bismo se vozili prvom linijom metroa umesto što se vozima autobusima koji su često u stanju od kojeg nas hvata jeza.
Grad bi bio čist, a na Kalemegdanu bismo se fotografisali pored onog stabla ispred koga sam se i ja sa svojim roditeljima, a koje su posekli da bi počeli izgradjnu besmislene žičare. Imali bismo više škola i vrtića, a niko ne bi rušio simbole naših kvartova i grada da bi gradio frigidne višespratnice. Imali bismo više parkova, a manje betona kojim pokušavaju da okuju duh ovog grada, u koji se zaljube svi oni koji žive u našem gradu ili ga posete. Beograd bi bio bezbedan i nasmejan.
Danas je Beograd tužan jer ga ruše. Danas u Beogradu caruje strah jer se ljudi plaše da nam se majske tragedije ne ponove u nekom novom strašnom obliku. Izgubili smo godine. Sve češće u glavi mi odzvanja stih „Gde je sad moj Beograd…“
I svi zajedno strahujemo kakav ćemo Beograd da ostavimo svojoj deci, ako nešto ne promenimo. Nemamo više vremena za čekanje, naši rođendani nemaju reprize. Beograđani zaslužuju da žive u gradu koji nije raj za investitore bliske vlasti već siguran dom svakog od nas.
O tome razmišljam dok spremam stan za žurku povodom Dorinog rođendana kada će nam u dnevnu sobu provaliti smeh njenih drugara. Mnogo dugujemo toj deci od koje smo pozajmili naš grad. Naša je obaveza da im ga vratimo u stanju boljem od ovoga danas. Mi to možemo. Znam to i zato se borim.
