I bi još jedan samit u Briselu na kome se neki ljudi igraju malih bogova i određuju budućnost nama koje su označili kao nepodobne. Iza njega, kao i toliko puta pre, ostale su prazne čaše i naprsle iluzije.
„Putuj Evropo i nemoj više čekati na nas“ pevao je Vojvođanin za kojim je, kad je otišao, plakao ceo Balkan. I Evropa putuje. I to bez nas. Za to što smo ostali skoro sasvim sami krivi smo pretežno mi i naša istorijska kratkovidost. Za pravac u kome se kreće Evropa kriv je isključivo Brisel. Nisam siguran da briselske birokrate uvek biraju pravi put. I nisam sam u toj sumnji. Fotografije tela trogodišnjeg Ajlana koji se udavio pokušavajući da se dokopa evropskih obala, žice sa strujom koje bi trebalo da spreče ljude da se slobodno kreću, rat oko vakcina i respiratora, novi nacionalni radikalizmi, ekonomske i socijalne razlike, lažna borba za zaštitu životne sredine koja se završava na obodu šengenske zone, besprizorni nedostatak humanosti u vremenu smrti, nespremnost na proširenje samo su neki znakovi Briselskih stranputica. U odsustvu političkog liderstva i moralne potencije jedino iskreno što u ostatak Evrope iz Unije stiže su suze onih koji EU doživljavaju kao vrednosni projekat. Ali, tim suzama se sve manje veruje, baš kao i lepim rečima iz Brisela.
Pročitajte još...
Istina, nije Evropa Briselska administracija čija efikasnost neodoljivo podseća na birokratiju SFRJ u godinama raspleta koje su prethodile raspadu. Nije Evropa sluškinja profita koji ignoriše prirodu i čitavu planetu dovodi nepristojno blizu tačke pucanja. Evropa je ideja o trajnom miru, zajedništvu jednakosti… Tu ideju na Balkanu nisu uspele da ubiju ni granate koje su padale po Sarajevu, ni rafali po koloni na Petrovačkoj cesti. Nije nastradala ni u Račku, ni u Goraždevcu, ni u Srebrenici, ni u Vukovaru… Ona je uprkos svemu i uprkos svima i dalje živa. Ideja o integracijama kao pokretačkoj snazi napretka, ali i individualnih sloboda na Balkanu je rođena pre više od 100 godina. Njene domete ograničili smo ideologijama i nacionalizmima. Sa tog slepog koloseka još uvek pokušavamo da se vratimo. A Balkan je mnogo više od toga. Dokaz za to je i opstanak zajednickog kulturnog prostora bogatog različitostima i deceniju nakon što je Angela Merkel proglasila multikuturizam mrtvim i krenula sa potkopavanjem temelja Evrope. Balkan je i u privrednom smislu opstao kao značajna evropska regija i pored bezočne pljačke koju su partnerski odradili domaći feudokapitalaci i CEOovi multinacionalnih kompanija koji zbog svega sto su radili zaslužuju da budu manekeni primene zakona Magnitski.
Upravo nagomilano iskustvo je to što nam omogućava da vidimo opasnost od balkanizacije Evrope jasnije od svih drugih.
I zato je u cilju zaštite ideje ujedinjene Evrope, neophodno ubrzati proces evropeizacije Balkana po notama zaboravljenog dokumenta „Živeti zajedno – usklađivanje različitosti i sloboda u Evropi 21. veka“ iz 2011. godine. Njega je definisala grupa eksperata koja je uključila predstavnike Rusije i drugih evropskih zemalja bez obzira da li su punopravne članice Unije, a sve pod pokroviteljstvom tadašnjeg genseka Saveta Evrope Torbjorna Jaglanda. Osim što nas podseća da smo samo pre jedne decenije mogli da razgovaramo bez gvozdenih zavesa, snaga ovog dokumenta je u tome što je baziran na vrednostima zajedničkim za sve nase ljude.
Nekrunisana beogradska princeza Magi je na pitanje šta je imala u glavi kada je raspisivala stihove pesme „ovo je zemlja za nas, ovo je zemlja za sve naše ljude …“, odgovorila: „Svi imamo puno sreće što smo ovde rođeni, a svi kukamo što nismo rođeni tamo gde je bolje. Nije nigde bolje. Tvoja cela istina se nalazi ovde, ispričana je jako jasno, a ako ne možeš da je prepoznaš onda si lud.“ I zato, dok čekamo da se Brisel vrati u normalu ili da ga u procesu r(e)volucije zameni efikasnija platforma za zaštitu i unapređenje ideje jedinstvene Evrope, mi na Balkanu ne smemo da se pravimo ludi. Naša obaveza je da uredimo sopstvena dvorišta i pokažemo sebi i drugima da baš ovde, na Balkanu, Unija moze naći eleiksir mladosti oslonjen na neki novi Ventotenski manifest. A to bi značilo jednu novu Evropu, jedinstvenu Evropu koja nije ekskluzivni, već inkluzivni klub, Evropu koja nije carstvo profita koji deli, već carstvo savesti koja povezuje.
Pesnik iz Liverpula koji je promenio rokenrol, a za kojim je, kada je otišao, plakao ceo svet je napisao: „you may say I’m dreamer, but i’am not the only one. I hope someday you’ll join us. And the world will live as one.“ Meni je nada i dalje veća od straha. I za Evropu i za Balkan.
BONUS VIDEO: Ko blokira pregovore Beograda i Prištine u Briselu
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare