OPROŠTAJNI INTERVJU Stanislav Hočevar: Patrijarh Pavle je bio nadahnuta duša, teško mi je bilo posle ubistva Đinđića

Vi ste došli 2000. godine u Srbiju, u prelomnim trenucima po našu zemlju, kada se menjao režim, orjentacija države... Kako je vama tada Srbija izgledala?Ja sam po svojoj prirodi čovek vernik, na neki način bismo rekli monah u jednom novom duhovnom smislu. Onda je nekako u meni taj duh prevencije i duh nade. Zato, unatoč svemu, ja sada ne bih opisivao kakva je bila tada Srbija, kakve su bile ulice, kakav je bio autoput do Beograda, jer skoro da kola nije bilo, da je bilo mnoštvo izazova. Po prirodi sam takav da sve oko mene postane takvo kako ja gledam, kako ja vidim.Imam više braće i sestara i oni su se jako bojali i govorili “kako sad ti ideš tamo”. Mi znamo kako je vreme bilo prelomno. Vodio sam se geslom “služite gospodu u veselju”. Za mene nije glavno ono što ja vidim, već je za mene glavno da sam ja svedok božje dobrote, a u Bogu je uvek nada. Nisam se bojao ničega što je oko mene, već sam se bojao za sebe, da ne bih gledao sa božjim pogledom na tu stvarnost. Budući da sam po božjoj dobroti gledao tim božjim očima na tu stvarnost, meni je uvek bilo lepo. To ne znači da nije bilo poteškoća, to ne znači da nije bilo neizvesnoti… Ali to je u svetu nužno i svako ljudsko biće rađa se u bolovima. Bez autentičnih bolova, tog sanjanja, gledanja, htenja da se rodi nešto novo, niko ne može reći da je dao svoj doprinos.Kada vam je bilo najteže?Najteže mi je bilo… neću sve reći, ne smem pred Bogom, ali kad sam video da su neki tako omalovažavali ubistvo Zorana Đinđića i to sa strane nekih ljudi od kojih nisam nikada očekivao. Bilo mi je najteže i uvek kada nismo mogli više dijalogirati, jer ja Srbiju vidim kao harizmatika za dijalog, zbog svoje geostrateške, sociološke i religijske stvarnosti. I kada god smo mogli voditi taj integralni međureligijski i međudruštveni dijalog, tada sam patio, ne zbog nekih mojih bolova, nego u žalosti, jer ja stvarno Srbiju jako volim, i kao svaki roditelj koji želi svom detetu, svom bratu, sestri sve najbolje i pati ako ne ide tim putem. To je za mene bila patnja.Moram čak reći da sam jedanput dobio metak u pismu, ali sve to me nije prestrašilo. Taj je bio upravo namenjen tome da bih ja prestao da živim duhovnost dijaloga, al’ to je za mene bila nagrada. Nisam se nikada plašio, nego samo ako nismo bili otvoreni za šanse koje imamo.Kada se to dogodilo?Ne treba sad o tome… To je deo moje duhovnosti i mog iskustva. Nekako mi pomaže da se sam ispitujem i mislim da me potvrđuje u mojoj autentičnosti.Budite slobodni da nas uputite u naše mane, koje ste primetili i koje su vam zasmetale. Gde bismo mogli da se popravimo?Bog mi je dao taj dar da sagladevam svako biće, pojedinca, grupu, zajednicu u tom tipičnom istorijsko-kulturološkom okviru, pa tako uvek gledam i na Srbiju i jasno je da nijedne zajednice nema bez granica, bez slabosti, bez mana. Pre svega, ja se divim svemu pozitivnom u Srbiji.Ono što me uvek bolelo jeste da mnogi gaje u sebi viktimizam, kao da smo žrtva. Niko ko je ozbiljan, ko zrelo živi, ne sme da nosi u sebi osećaj da je žrtva, jer time je već uništio samog sebe. Jer, srpski narod se proglašava za veran narod. Hrist je pobednik, ali je jako patio. Patnja je put kao savršenstvu, kao zrelosti, ka mudrosti, iskustvu… Niko ko nije prošao kroz patnje ne može da se pohvali velikim životnim iskustvima. Meni je uvek žao kada zbog poteškoća koje susrećemo na putu uvek samo mislimo da nas mrze, ne žele nam dobro, iskorišćavaju nas. Mislim da srpski narod mora biti više ponosan, išao je kroz jako tešku istoriju.Drugo, jedan novinar je bio tako duhovit, pa je rekao: “Kakvi smo mi, imamo kolevku na Kosovu, a Rusija nam je majka”. To nije moje otkriće, ali ova simbolika ukazuje na nešto što je što je u svima nama velika opasnost, da živimo u prevelikim kontradiktornostima. Ja nikako ne mogu pristajati na to što se sada govori ili Istok ili Zapad, ili sankcije Rusiji ili ne-sankcije Rusiji. Mislim da upravo Srbija treba učiniti sve da ne bude tih granica, da se ne svrstavamo na jednu ili drugu stranu. Srbija ima dijalošku harizmu i harizmu mosta, a harizma mosta je da preko njega idu svi.

Kakav ste odnos imali sa Srpskom pravoslavnom crkvom? Sa kim ste najviše komunicirali?Komunicirao sam i u principijelnom smislu i u konkretnom, praktičnom. Nikada na SPC nisam gledao kao na neki predmet, već na subjekt, sa kojim sam hteo što više razgovarati. Ne smem da zaboravim divine harizmatske ličnosti, kao što je pokojni dekan Teološkog fakulteta dr Radovan Bigović, sa kojima smo i kvantitativno i kvalitativno najviše razgovarali. Uvek sam bio pre svega sa nosiocima srpske vlasti i odgovornosti SPC, sa patrijarsima.Mogu da kažem da smo sa patrijarhom Pavlom bili baš u nekoj unutrašnjoj sinergiji. Kad je već bio bolestan, nemoćan… on mi je izražavao tolike unutrašnje svoje čežnje, upravo po jedinstvu. Nijedan drugi dosadašnji poglavar, niti u pravoslavnoj niti u protestanstkoj niti u katoličkoj crkvi nije tako, a već je bio skoro na samrti, ispovedao “bože zašto još nismo još jedno, zašto smo još uvek podeljeni”. To je bila duhom svetim nadahnuta duša. Kada je došlo do sureta naše biskupske konferencije sa svetim Sinodom, pa smo sami u kolima išli iz jedne crkve u drugu, govorio mi je kako bi voleo ako bi mogli više napraviti, ali da mora slušati svoje episkope. Video se da je u njemu bila izvanredno velika čežnja za sve boljim odnosima, ali je ujedno jako možda, čak i previše, respektovao mišljenje, ostalih episkopa. Vodili smo i vrlo lične razgovore sa patrijarhom Irinejem. Mnogo mi je toga otkrivao.Sa sadašnjim patrijarhom Porfirijem, jasno, poznajemo se dok je bio još monah, vikar… odnosno iguman u Kovilju. Još uvek je početku te svoje službe i vidi se da ima toliko zadaća, toliko izazova iz prošlosti, da mu nije lako. Zato možda nemamo toliko vremena. Ali, evo ja sam i dalje na raspolaganju i koliko je moguće želim biti u službi tog povezivanja.Jednom ste rekli da su vam prebacivali da ste “mnogo Srbin”. Zašto? Kako ste to doživeli?Znate da dolazim iz Slovenije, da su oko nas različiti narodi, sa kojima i Srbija ima kompleksnu istoriju. Da li je to Hrvatska, da li su to Albanci, neki drugi… Srbija je uvek u istoriji imala teške trenutke odnosa. Na žalost, i u crkvi je tako da više taktiziramo ili da želimo da budemo društveno - politički korektni. Ja ne podnosim tu korektnost. Ako sam došao tu, ja moram da budem i Srbin. Srbin u smislu da prihvatam svu kulturu, svu istoriju, sve što je Srbiji najdraže. Ali to neki nisu voleli. Drugo, vi znate da je tu zbog istorije i zbog te granice toliko drugih pitanja.Nekima se na primer nije sviđalo da sam ja i Srbima, na tipičan srpski način čestitao Božić, Uskrs. Mnogi čak i katolici su prezali da ima li među nama katolika istočnih obreda, što upotrebljavaju starocrkveni slavenski jezik, znači jednako govori “Hristo se rodi”, ali su već mislili da sam se ja prodao drugima. To mene ništa ne boli. Ja moram biti svima sve. Pokušao sam biti, ali upravo to da sam pokuša biti svima sve, neko reče “previše je Srbin”, drugi “previše je Hrvat”, treći “previše je Slovenac”...Često se pominjao dolazak pape u Srbiju, a koliko smo mogli čuti saglasnost za to treba da da Srpska pravoslavna crkva. Jeste li nekad razgovarali sa nekim iz SPC na tu temu?Više - manje da. Razgovarali, ali ne bih smeo da kažem da je to bio sistematski razgovor, u kom bismo mogli sagledati sve. Bilo je više u tom smislu da su te još neuređene dimenzije iz prošlosti, a sa druge strane isto tako da je Srbija jako uključena u istočne zemlje i zbog toga na neki način se uvek stvarala atmosfera da treba pre sa svim istočnim zemljama doći do dubljeg dijaloga. Znamo da i patrijarsi, pa i sadašnji, njegova svetost Profirije, sagledavaju vrlo integralno to pitanje, ali čini se da bilo zbog epidemija poslednjih godina, bilo zbog poteškoća unutar pravoslavnih crkava zbog proglašenja autokefalnosti ukrajinske crkve i svega što se dogodilo nakon toga i svi poslednji događaji u svetu, na neki način blokiraju brže rešavanje toga. Meni je drago da svi društvo, odgovorni u politici i u crkvi govore, a meni često pristupaju ljudi na ulicama i sami mi kažu “kad će doći papa, zašto ne dođe, ko sme u moje ime govoriti da Srbija ne voli, ne očekuje papu”.Možda bi unutar čitavog korpusa stanovnika Srbije trebalo voditi dijalog. Ne u smislu - za ili protiv, nego što je uvek logično za razumno biće - pogledajmo situaciju, pogledajmo šta bi bilo dobro za Srbiju kao naciju, kao državu. I nisam do sada čuo da bi neko svestrano o tome razmišljao. Dok ne dođemo do jačeg integralnog viđenja šta bi to značilo, nije čak dobro da dođe.

U ovom trenutku je Kosovo ključni problem Srbije. Verovatno ste o tome razmišljali. Kakav je vaš stav?Ja sada govorim kao pastir crkve. Nisam zadužen za poltičku dimenziju i ne proučavam dovoljno da bih sada mogao dati neke recepte za rešavanje tog pitanja. Znate ,da Sveta stolica stoji tu uz Srbiju, da Kosovo kao takvo nije priznala, ali je više puta u prošlosti nudila pre svega zbog iskustva Vatikana unutar svetskog poretka, da bi i SPC mogla tu još više da obezbedi svoju budućnost. Mislim da i tu nije bilo dovoljno dijaloga. Ako bi bilo više dijaloga na svim razinama, uopšte ne bi došlo do toklih konfliktualnosti, kao što ne bi dolazilo do tih konfliktualnosti ako ne bi često bilo Kosovo postavljeno u neke vrste geto situacije. Kada je geto, ako komunikacija nije dobra, onda uvek nastane strah i sa jedne i sa druge strane. Taj strah nije pozitivan. Ne mislim da je dobro da samo političari razgovaraju. Jednako moraju da razgovaraju i crkvene, religijske zajednice i svi moraju dati predloge kako vide budućnost. Dok čitav narod ne progovori, ne može se naći adekvatno rešenje.Šta ćete poneti iz Srbije kao najlepšu uspomenu?Moje najlepše iskustvo je da sam tu još više mogao doživeti, obogatiti svoju dijalošku, duhovnu prirodu. Srbiija sa svom svojom stvarnošću mi je omogućila ona iskustva koja nigde drugde ne bih mogao primiti. Odlazim iz Srbije materijalno gledano skrajno oslobođen svega. Hoću da kao monah, redovnik živim rasterećen svakog materijalnog balasta, ali idem obogaćen duhovno, kulturološko i sa novim viđenjima. . Biću trajno zahvalan Srbiji, jer mi je pružila tu mogućnost da sam tu radio. Hteo sam da se zahvalim državnim vlastima, da sam odmah po dolasku primio pasoš, pa sam stvarno u celini mogao da budem integrisan u ovo društvo, da sam se osećao pravim državljaninom ove stvarnosti i zahvalan jer sam bio u svemu omogućen da se krećem u tom duhu u čitavom društvu. To je za mene najveće bogatstvo i to ću nositi sa sobom.BONUS VIDEO Izjava nadbiskupa Stanislava Hočevara

video-cdn src="https://best-vod.umn.cdn.united.cloud/stream?asset=izjavanadbiskupastanislavahoevaramm-novas-worldwide&stream=hp3500&t=0&player=m3u8v&sp=novas&u=novas&p=n0v43!23t001" video-id="3545856"]