0
Obeležava se 29. godišnjica operacije Oluja. U toj akciji hrvatske vojske i policije ubijeno je ili je nestalo oko 2.000 Srba, dok je više od 220.000 proterano iz Hrvatske. Parastos stradalima održan je u Crkvi Svetog Marka, a položeni su i venci na spomenik srpskim žrtvama stradalim u ratovima na prostoru bivše Jugoslavije od 1991. do 2000. godine.
Kolona ljudi, na traktorima, u automobilima, zaprežnim kolima, u koje je ceo život stao, ili samo ono što je iz njihovh domova moglo da stane, tog 4. avgusta 1995. godine.
PROČITAJTE JOŠ...
„Narod nije znao gde se nalazi, i napuštao je svoje kuće i nadao se da će se vratiti“, kaže Željko Bursać, a prenosi N1.
Preko 220.000 ljudi je izbeglo, više od 2.000 je na tom izbegličkom putu tokom akcije Oluja izgubilo život ili se vodi kao nestalo, za njih je danas održan parastos u Crkvi Svetog Marka u Beogradu.
„Tužno, kao sve što je tužno. Političari su ti koji su ovo sve zakuvali i koji se danas posećuju, a mi obični, a mi ostali…“.
U isti taj Beograd, običnim ljudima, vlast Slobodana Miloševića nije dozvolila da na traktorima uđu.
„Samo da znate tom egzodusu su kumovali i ondašnji generali i savetnici Slobodana Miloševića“, kaže Žika Ivanović iz udruženja veterana Crvene beretke.
„Kada smo uspevali da sačuvamo jedinstvo, da među sobom imamo jedinstvene stavove tada je neprijatelj uvek izvlačio deblji kraj“, kaže gradonačelnik Beograda Aleksandar Šapić.
Da se više na srpskoj neslozi neće igrati, kao i da je Oluja jedno od najvećih etničkih čišćenja poručio je gradonačelnik Beograda, koji je žrtvama rata od 1991. do 2000. položio cveće.
„Zato je važno srpsko jedinstvo, zato je važno nacionalno pomirenje, zato je važno da završimo i sa prokletim komunizmom“, kaže Šapić.
Još se oko 600 lica vodi kao nestalo. Između Srbije i Hrvatske na traženju nestalih sa obe strane, nikakvi odnosi.
„Nema te neke saradnje, nema volje, dve godine se nije rešio nijedan slučaj, znači nema prosto dobre volje sa hrvatske strane“, kažu iz udruženja Suza.
I pored toga, bol za žrtvama ne prestaje, ali ni ona za rodnim krajem.
„Velika tuga i bol je za našim zavičajem. Teško je bilo šta očekivati da naši povratnici tamo žive nekim normalnim životom, da ostvare svoja materijalna i socijalna prava“, kažu iz Udruženja kordunaša.
Ukoliko imaju gde da se vrate – 7. avgusta, poslednjeg dana Oluje, počelo je temeljno miniranje i rušenje praznih srpskih kuća. Mnoge su i danas srušene i prazne.
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare