Od gušenja do gašenja deli nas samo štamparska greška: Hoće li RTS, Tanjug i Politika uz pomoć Kineza preći i poslednji korak do potpunog medijskog mraka

Na ceremoniji predstavljanja potpisanih ugovora, sporazuma, memoranduma i pisama o namerama između Kine i Srbije, našli su se i predstavnici tri mediijske kuće: RTS-a, Tanjuga i Politike.

Direktor RTS Dragan Bujošević potpisao je Sporazum o produbljivanju saradnje između javne medijske ustanove RTS i Kineske medijske grupe. Glavni i odgovorni urednik Politike Marko Albunović potpisnik je Memoranduma o razumevanju sa Kinesko medijskom grupom, dok je generalna direktorka Tanjuga Manja Grčić sklopila Sporazum o razmeni vesti sa kineskom novinskom agencijom Sinhua.

Kako će izgledat ta saradnja nije objašnjeno, a direktor vesti televizije Nova S Slobodan Georgiev za Novu kaže da je to prazna priča.

“Meni izgleda da od svega toga nema ništa. Od 28 potpisanih dokumenata samo su dva ugovora, sve ostalo neka pisma o namerama i memorandumi. Da poverujemo da se eto mnogo radilo i dogovaralo”, navodi Georgiev.

Što se tiče medija, smatra da RTS i kineska televizija imaju istu osnovu.

“To su partijske televizije, a od Kineza bi mogao RTS, ne da nauči, već da se podseti načina na koji je radio pre 50 godina. Dakle da se sete kako se veliča uspeh, razvoj, prosperitet… Suštinski to nisu javni servisi, već partijski, pa bi naš RTS mogao da promeni ime u Partijski servis Srbije. Mogao bih im da im pomognem oko loga”, kaže Georgiev i dodaje:

“Kad je Tanjug u pitanju, moram da primetim da su oni jedina kuća kojoj je prilikom nedavne posete pomoćnik američkog državnog sekretara za evropska i evroazijska pitanja Džejms O'Brajen dao intervju. Sad bi možda trebalo pitati Ambasadu SAD kako komentariše ovu saradnju…”

Svedoci smo gušenja…

Marketinški stručnjak Igor Avžner kaže da Srbiji nije bilo potrebno dugo da se od „poluzagrljaja“, baci u čelični zagrljaj sa Kinom, jer se građani hteli ne hteli i tako ni oko čega ne pitaju, a odluke u njihovo ime donosi neko drugi.

“Čeličana u Smederevu odavno je u takvom zagrljaju, ali da ne zaboravimo i bakarne, zlatne, gumene, putne i mostovne zagrljaje, nakon kojih, logično, dolazi i medijski zagrljaj. Kada pored ostalih sporazuma koji su potpisani sa Kinom, u medijski zagrljaj skoče: Politika, jedna od novinskih kuća sa najdužom tradicijom na ovim prostorima, zatim Javni servis RTS i agencija u privatnom vlasništvu koja osim imena TANJUG ne nosi baš odrednice novinarskog profesionalizma i poštovanja esnafskih pravila, čovek ne može a da se ne upita: čemu?”, navodi Avžner.

Dodaje da su se nekada delatnici sedme sile učili postulatima kod DW, BBC i drugih dokazanih profesionalaca.

“Danas, ovakav zaokret može da sugeriše samo želju za razmenom „iskustava“ u kreiranju i kontroli javnog mnjenja. Jer i sedma sila, pod čizmom čiste sile, često postane propagandna mašinerija vlasti. Svedoci smo ekološkog „gušenja“, kao posledice „raznih sporazuma“ i prebacivanja prljavih tehnologija na našu teritoriju. Svedoci smo i da je prisutno „gušenje“ prava radnika, bez obzira da li su građani Srbije ili Vijetnama ili ko zna već koje nacije. Svedoci smo „gušenja“ prava na javnost rada, kada su novinari i aktivisti terani čak i sa javnih površina u blizini nekih od ovakvih fabrika”, kaže Avžner i zaključuje:

“Svedoci smo i „gušenja“ medijskih sloboda upravo u zemlji sa kojom su ovi sporazumi juče potpisani. Da li ćemo biti svedoci i transfera znanja u oba pravca, ostaje da vidimo. Jer od „GUŠENJA“ do „GAŠENJA“ nekad nas deli samo štamparska greška.

Pekinška patka, novinarska patka ili neka druga

Avžner smatra i da će Srbija će biti interesantna Kini dokle god je u predvorju Evropske unije.

“Interes je da tu i ostane. Ukoliko bismo ušli u EU, morali bismo da se ponašamo kao i sve druge članice, pa bi i sporazumi ovog tipa bili bezvredni. Ukoliko bismo bili „izbačeni iz igre“ ulaska u EU, izgubili bismo sve povlastice koje uživamo upravo zbog toga što smo bar deklarativno na putu ka EU”.

Samim tim i kineski kapital (i finansijski i politički), ne bi bio zainteresovan u tolikoj meri za teritoriju koja samo još geografski pripada Evropi.

“Jer je svakako, kao i svakoj velesili, sopstveni interes na prvom mestu. Iako su patke prošetale ispred delegacija i dobile svojevrsnu medijsku pažnju, na kraju ostaje na svakom od nas da se svesno opredeli da li je za „Pekinšku patku“, novinarsku patku ili već neku drugu. Možda ipak samo deset sa lukom?”, kaže Avžner.

BONUS VIDEO: