Nikola Kalabić Foto:Wikipedia

Istoričar Milan Radanović u nizu tvitova govorio o rehabilitaciji Nikole Kalabića, a izneo je i više izvora na osnovu kojih objašnjava zbog čega je Kalabić "nesumnjivi ratni zločinac".

„Kalabić je bio nesumnjivi ratni zločinac, o čemu najbolje svedoče četnički izvori, poput ove depeše koju je Kalabić 29. 12. 1943. poslao Draži Mihailoviću. U depeši Kalabić priznaje da je upravo on odlučio da 25. decembra 1943. u Kopljarima kod Aranđelovca njegovi četnici izvrše masovni zločin“, napisao je Radanović na svom Tviter nalogu.

On je naveo da su tog dana kalabićevci u Kopljarima zaklali 20 i streljali dvoje meštana, a da je među ubijenima je bilo sedam žena i devojaka, od kojih su dve bile maloletne.

„Kalabić je prethodnog dana boravio u selu i potom je naredio Radojku Milosavljeviću, zapovedniku prvog bataljona druge (orašačke) brigade Korpusa gorske garde da izvrši klanje u Kopljarima. Naravno, Kalabić je u depeši Mihailoviću slagao da su poklani Romi odlazili u nekakve akcije. Romi iz Kopljara su poklani kako bi se zastrašili stanovnici tog i okolnih sela. To je bila poruka svim simpatizerima partizana kako mogu proći u krajevima u kojima četnici obavljaju neformalnu vlast“, naveo je Radanović.

On je napisao i da je zločin u Kopljarima detaljno istražen i jako dobro dokumentovan.

„Tokom 1945. sakupljene su izjave oko 40 meštana koji su svedočili o tom zločinu – ubistvu 22 meštana i paljenje 15 domaćinstava“, naveo je Radanović i istakao da je o tome sam 2015. godine u svojoj knjizi, koja je prihvaćena kao dokazni materijal na sudu na procesu za rehabilitaciju Kalabića, „ali je sam zločin bagatelisan“.

Dodaje je da je svedočio na pretposlednjem ročištu sudskog procesa za rehabilitaciju Kalabića, pred Višim sudom u Valjevu, o čitavom nizu zločina koje su u Šumadiji počinili pripadnici Kalabićevog Korpusa gorske garde.

Radanović je uz priložen izvor naveo da je „ovaj anonimni četnički oficir u pismu Draži Mihailoviću optužio Kalabića da je lično naneo smrtonosne povrede četvoro stanovnika sela Ljubičevac“.

„Prema tom izvoru, ovi ljudi su umrli od povreda koje im je naneo lično Kalabić. Postoji čitav katalog zločina Kalabićevih četnika odnosno pripadnika Korpusa gorske garde nad civilima u Šumadiji. Kalabićevci su terorisali stanovnike mnogih sela, a pojedina sela, poput Darosave, Banje, Drugovca, Badljevice, Selevca, Kopljara… iskusila su kolektivni teror“, naglasio je on.

Potom je rekao da su u noći između 31. decembra 1943. i prvog januara 1944. godine, pripadnici prve (oplenačke) brigade Korpusa gorske garde upali u varoš Topolu, gde su zaklali devetoro meštana. Među njima je bilo šest žena, a najviše je stradala porodica Aksentijević: Dragiša, otac porodice, njegova supruga Mirka, te troje njihove dece, a zaklane su i učiteljica Desanka Jakšić i njena majka Radojka.

„Napomenuću još samo da je sudska odluka o rehabilitaciji ne samo sramna već i apsurdna budući da Kalabića nije moguće rehabilitovati čak ni na osnovu skandaloznog Zakona o rehabilitaciji. Naime, Kalabiću nije suđeno, stoga je apsurdna formulacija u rešenju o rehabilitaciji u kojoj se napominje da se Kalabić od momenta rehabilitacije smatra neosuđivanim licem. Isto tako, Kalabića je nemoguće rehabilitovati po Zakonu o rehabilitaciji jer u tom Zakonu stoji da se njime rehabilituju osobe koje su ‘bez sudske ili administrativne odluke ili sudskom ili administrativnom odlukom lišena, iz političkih ili ideoloških razloga, života, slobode ili nekih drugih prava od 6. aprila 1941’. Podnosilac zahteva za rehabilitaciju (Kalabićevi potomci) i Viši sud u Valjevu smatraju da je Kalabić poginuo u oružanom sukobu s OZN-om 19. 1. 1946. Dakle, osoba koja je poginula nije ubijena iz političkih i ideoloških razloga, pa da bi mogla biti rehabilitovana po bizarnom i sumanutom Zakonu o rehabilitaciji. Naravno, teza da je Kalabić poginuo 19. 1. 1946. je najobičnija revizionistička izmišljotina, ali to je druga priča. Ta priča je izmišljena kako bi se s Kalabića skinula ljaga izdaje budući da je Kalabić nesumnjivo sarađivao s OZN-om/UDB-om u lociranju Draže Mihailovića“, objasnio je Radanović.

Radanović smatra i da, budući da Kalabića nije bilo moguće rehabilitovati čak ni na osnovu „skandaloznog Zakona o rehabilitaciji“, oni koji su ga rehabilitovali dosetili su se da proglase pravno nevažećim odluke Državne komisije za utvrđivanje zločina okupatora i njihovih pomagača iz 1945. koje terete Kalabića.

„Međutim, Državna komisija nije bila sud, niti je Viši sud u Valjevu naučna instanca koja je ovlašćena da propituje prošlost i donosi ocene o istoriji. Ocenu o istorijskoj ulozi može dati prvenstveno istorijska nauka, a poslednjih godina su o Kalabiću negativno pisali čak i neki pročetnički istoričari“, napisao je Radanović.

BONUS VIDEO Druga rehabilitacija

***
Pratite nas i na društvenim mrežama:

Facebook

Twitter

Instagram

Tagovi

Komentari

Svi komentari (0)