21
Portal Nova.rs za praznike svojim čitaocima poklanja 40 autorskih tekstova koji predstavljaju aktuelna i analitična ili intimna i ispovedna zapažanja o godini koja je (skoro u potpunosti) iza nas. Ili o ljubavi. Ima ih i o aktivizmu, savremenicima, društvenoj odgovornosti, strasti. Ili o životu generalno. Temu smo im predstavili kao slobodnu, a pristup je njihov lični. I reči su sasvim njihove. Pišu ih naši sagovornici, saradnici, kolumnisti, prijatelji i urednici portala i novine "Nova". Ovaj konkretno piše istoričar i bivši ambasador naše države u SAD, Milan St. Protić.
Pročitajte još...
21
5
45
11
Nisu današnji Srbi isti kao što su bili oni negdašnji. Nisu ni nalik. Različiti su im mnogi običaji i, u velikoj meri, jezik kojim govore. Različit im je sistem vrednosti i pogled na svet. Različit im je doživljaj moralnosti i odnos prema školi. I još štošta…
Negdašnji su Srbi verovali u Boga, manje su verovali popovima. Današnji Srbi slušaju vladike, većinom su ateisti. Negdašnji su Srbi voleli kraljevinu, ama nisu voleli kraljeve. Ovi se današnji klanjaju i republici i predsednicima. Nekad je, od svih srpskih vladara, omiljen bio jedino kralj Petar Prvi Karađorđević. Upravo stoga što je plenio svojom skromnošću, taktom i nemešanjem u političke stvari. Svi su ostali bili listom omraženi. S nejednakim intenzitetom, doduše. Danas su najcenjeniji baš oni vladari što imaju „čvrstu ruku“. Što čvršću. Srbima je zacarilo slepo idolopoklonstvo. Opaka boljka opšteg karaktera. Najopasnija. Najpodmuklija. Najpogubnija. Broz, Milošević, ovaj sadašnji.
Vlastodršci kao božanska bića
U slavu Brozovu organizovani su sletovi, parade i dočeci. Na noge mu se nosila rođendanska štafeta. Kliktalo mu se sa svih strana. Miloševiću su desetine hiljada odlazile na mitinge sa slikama i parolama, poljupcima i ushićenjem. Pevale su mu se pesme u slavu, priznavalo mu se apsolutno pokorstvo i natčovečanske spsobnosti. Ovom sadašnjem se pljeska, i orkestrirano i spontano. Od njega se čeka spas i izbavljenje. On je neprikosnoven, nadmoćan, idealan. „Rodila ga majka!“
Vlastodršcu se poklanja bespogovorna vera, proglašava se za božansko biće, uzvišeno i nepogrešivo.
Podlegli smo kultu ličnosti. Jednom, drugom, trećem…
Od buntovnika do podanika
Kako smo se i zašto od buntovnika protiv vlasti pretvorili u poklonike i podanike? Pitanje svih pitanja. Pitanje nad svim pitanjima. Zadire u bit srpskog nacionalnog karaktera.
Protiv Broza ustajali su ultralevičari među studentima i liberali među učenima. Sve zajedno – šačica odabranih. Protiv Miloševića je otpor rastao neprekidno, da bi ga, na kraju, srušilo milion ljudi na ulicama Beograda. Ovog sadašnjeg dosad niko nije uzdrmao ozbiljno. Tek tu i tamo poneki protest. Poneka blokada drumova. Nedovoljno i neubedljivo. Onaj kratak i nedorečen period demokratije (2000-2012.) okončan je teškim porazom. Ne samo izbornim, već i vrednosnim. Indikativno je da nijedan od tadašnje dvojice predsednika nisu sebi izgradili predstavu nedodirljivosti. Zato ih ovdašnja javnost smatra slabićima i gubitnicima.
Mit o kralju Aleksandru stvoren posle pogibije
Onomad se Karađorđu zamerala titula vrhovnog vožda. Protiv Miloševog samovlašća dizane su uzastopne bune. Seljačke. Ni Aleksandar Karađorđević, sin Karađorđev, nije baš bio toplo primljen u narodu. Kneza Mihaila bio je glas otuđenog stranca sklonog nedopustivim skaradnostima. Kralj Milan, ogrezao u zloupotrebi i korupciji, bio je najomrznutiji kod ogromne većine srpskog stanovništa (osim u vojsci). I njegov sin Aleksandar bio je sklon besramnim skandalima, što je i platio glavom u Majskom prevratu 1903. Najzad, kralj Aleksandar Karađorđević nije uživao preteranu naklonost Srba za života. Zamerala su mu se autoritarnost, nemilosrdnost i okruženje. Njegov mit stvoren je posle mučeničke pogibije u Marselju oktobra 1934. O opštoj antipatiji prema knezu Pavlu Karađorđeviću suvišno je trošiti reči. Petru Drugom Karađorđeviću nije oprošten poziv za prelazak Brozu i njegovim partizanima emitovan preko Radio Londona 1944.
Posle nam je pukla kičma…
Srbima je, potom, pukla kičma. Iz višestrukih uzroka. Bioloških, egzistencijalnih, intelektualnih, ekonomskih… Srpstvo je postalo prazan pojam, prazna ljuštura, u koju se svaka neistina, svaka podmetačina, svaka besmislica, mogla usaditi. To odavno nije skup narodnih dostignuća u osvajanju slobode, u nauci, književnosti, umetnosti, stepenu emancipovanosti, razumevanju za drugog… Srpstvo je reobraćeno u najprizemniju dogmu o krvi i tlu. O genomu i teritorijama. U srpsko se ime bližnjima činilo neoprostivo i nezamislivo. Srpska su se ogrešenja pravdala i veličala; srpskim se stradanjima manipulisalo, i dalje se manipuliše. Jeftino i neiskreno. Ne može i ne sme tuđ zločin biti izgovor za naš. Niti je dozvoljeno meriti na kantar težinu zločina i to tako da naš tas uvek preteže. Ako smo ljudi.
Oduvek je bilo ulizica i poltrona. Uvek je bilo profitera i demagoga. I kod Srba i kod drugih. Nismo mi ni bolji, ni gori od onih oko nas. Nažalost, ljudska je priroda kvarljiva roba. Lako kvarljiva. Nije negdašnje vreme za glorifikovanje. Daleko od toga. I ranije je bilo beščašća i sebičnosti. I uzurpatora vlasti. I autokratizma.
No, za razliku od današnjeg doba, onda smo koračali napred. Svaki je ustav Srbije, od 1835. do 1903, bio korak napred u mehanizmima kontrole i ograničenja vlastodršca. Svaki je običnom seljačkom puku davao veća prava i jamčio veće slobode. U tom svom devetnaestovekovnom hodu ka modernosti, Srbi su sledili svoje evropske uzore. Zapadnoevropske. Ideje nacionalne države, privatne svojine, vladavine prava, višestranačja, parlamentarizma, demokratije – sve su to zapadne ideje. I srpska se inteligencija obrazovala u Beču, Cirihu, Parizu… Primera radi, Jovan Cvijić, Vladimir Ćorović i Milutin Milanković bili su bečki đaci. Jovan Žujović, Milovan Đ. Milovanović, Bogdan i Pavle Popović, Toma Živanović – pariski doktori nauka. Pašić je fakultet završio u Cirihu, gde su studirali i Svetozar Marković i Draga Ljočić (prva srpska lekarka). Jovan Ristić na Hajdelbergu, Slobodan Jovanović u Ženevi, Skerlić u Lozani…
…I sad pezimo jednom čoveku
A gde smo sad?
Pezimo jednom čoveku. Od njega uzimamo milostinju, od njega ištemo nagradu i pravdu. On nam je jedina zvezda vodilja. Mudrac što je svu istinu posisao i sva znanja sažvakao. Takvog, u stvarnosti poluobrazovanog, polupametnog i polumoralnog, u nebesa uzdižemo. Takvog, što pred strancima drhti kao prut dok slabije gazi bez truni samilosti, što svakog neistomišljenika proglašava izdajnikom, što nam mozgove ispira svojim svakodnevnim nastupima i tiradama – dakle takvog mediokriteta smo izabrali za genijalnog vođu države i naroda. Alal vam vera, braćo Srbi i sestre Srpkinje! Alal vam vera! I, uz njega, sve njegove satrape.
Zreliji smo bili pre dva veka
Zreliji smo ljudi bili pre dva veka nego što smo danas. I zreliji i trezveniji. Svojevremeno smo bili sumnjičavi, nepoverljivi, uzdržani, prema svakom nosiocu vlasti. Svakom dostojanstveniku i svakom kaputliji. Svakom bogatašu i svakom slatkogovorniku. Bio ovenčan vladarskim oreolom ili bio turski vazal. Prema svakom. Što se taj silnijim predstavljao, naša je skepsa bivala dublja. Skepsa je, neretko, prerastala u otpor. I kad su narodne bune u krvi gušene, nismo odustajali. Prsa u prsa s tuđinskim okupatorom jednako kao i s domaćim samodršcem. To se nekad zvalo – slobodarstvo. Gde je nestalo? Zašto se ugasilo? Kad smo posrnuli?
S vremena na vreme zaiskri poneka varnica. Zaiskri na tren i utuli. I ponadamo se, poradujemo, krenemo opet na ulice, trgove, raskrsnice… Namah se umorimo, razočaramo, odustanemo…
Ima li još snage u ovom narodu za nov ustanak? Za novu borbu? Za nov megdan protiv autokrata i autokratije? Ne znam. Nisam siguran. I u mene se uvukao pesimizam. Proklet da je.
Uostalom, kad je tako silan, zašto zazire od svakog suparnika? Od svakog takmaca? Od svakog kritičara? Zašto ne dozvoljava protivljenje, nesaglasje, oponiranje? Zašto mora jedino njegova reč da se čuje? Zašto mu je svaki opozicionar neprijatelj i izdajnik? Odakle mu tapija na patriotizam? Na apsolutizam? Na jednoumlje?
„Svako ko ima vlast, pada u iskušenje da je zloupotrebi“, pisao je davno neumrli Monteskje. Svako. Otud su neophodna što efikasnija sredstva kako bi se to iskušenje predupredilo. Kako bi se vlastodržac od tog iskušenja odbranio, a narod od njegove zloupotrebe zaštitio. Što su mu ruke vezanije, bolje je i za njega i za nas. Što je sputaniji, to će biti više slobode, a manje straha. Straha ili konformizma, svejedno.
Individualna sloboda je uslov spoljašnje nezavisnosti. Obratno ne biva. Ova misao pripada već pomenutom Svetozaru Markoviću, ocu srpskog socijalizma. Naši su okovi unutrašnji, domaći, ovdašnji.
Sutra će biti dockan. Ako već nije.
„Pogledaj dom svoj, anđele“.
(„Look Homenward, Angel“, naslov romana američkog pisca Tomasa Vulfa iz 1929).
BONUS VIDEO: Milan St. Protić o reprizama srpskih dilema i „gvozdenoj zavesi“ na našim leđima
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare