0
Novi gradonačelnik Zvečana je Iljir (Ilir) Peci iz PDK. On će ovom većinskom srpskom opštinom upravljati sa dobijena 114 glasa. Zakletvu je položio danas u osnovnoj školi „Isa Boljetinac“ u selu Boljetin. U ovom selu, tik uz manastir Sokolica, nalazi se memorijalni kompleks posvećen čoveku po kojem škola nosi naziv. A u selu se nalazi i njegov grob.
„Moje kosti i telo sada počivaju u duši Kosova“, epitaf je na nadgrobnom spomeniku Ise Boljetinca na Severu Kosova u opštini Zvečan. Epitaf su odredile kosovska Akademija nauka i instituti za istoriju Kosova i Albanije, pošto su 10. juna 2015. godine, njegovi posmrtni ostavi iz Valone preneti na Sever.
Bio je to centralni događaj za kosovsku javnost u prvoj polovini 2015. godine, ali je ovaj događaj u srpskim medijima u većini prošao nezapaženo, javlja KoSSev.
Sahrana posmrtnih ostataka Ise Boljetinca 10. juna 2015. godine sprovedena je zvanično „bez saglasnosti“ zvečanske opštine, ali i koja uoči sahrane „uopšte nije bila upoznata sa bilo kakvim aktivnostima“.
Međutim, čitav je niz aktivnosti tada sproveden, od ispraćaja iz Valone, putovanja kroz Kosovo, izlaganja u nekadašnjim objektima vojske JNA i SRJ, odnosno kasarni KBS posle rata, naučnih konferencija, folklornih nastupa, manifestacija na stadionu u Mitrovici, te ispraćaj u Boljetin uz albansku konjicu.
U albanskoj javnosti te godine lik i delo ovog kačaka doživeo je posebnu glorifikaciju i on se smatra nacionalnim herojem i tvorcem albanske države.
Pored Boljetinca, za Albance je podjednako važan i Ismail Ćemalji. Oba lika se u kosovskoj i albanskoj javnosti promovišu na zastavi uz mapu Velike Albanije, koje se već godinama vijore u Južnoj i delu Severne Mitrovice.
PROČITAJTE JOŠ
Uoči priprema za sahranu Ise Boljetinca, u Albaniji se tog maja 2015. godine odigrala i, kako je to sam današnji srpski predsednik, a tada premijer isticao, istorijska poseta.
Premijera Srbije, Aleksandra Vučića, ministar spoljnih poslova Iljir Meta dočekao je upravo sa slikom na kojoj se nalazio lik Ise Boljetinca u pozadini, dok je Edi Rama, na drugoj strani otkrio i statutu Ćemailja Vljore.
Ko je bio Isa Boljetinac?
Isa Boljetinac (Isa Šalja) iz sela Boljetin kod Zvečana, predvodio je 1912. godine 15.000 hiljada „dobrovoljaca“ koji su se „suprotstavili Trećoj srpskoj armiji, koja je nastupala prema Prizrenu“.
On se sa 14 godina pridružio Prizrenskoj ligi, a sa 17 godina je učestvovao u bici kod Slivova. Zajedno sa Ismail Ćemailom Vljorom je 1093. otputovao u London da „traži britansku podršku za novu državu.“
Kanadski albanolog, Robert Elsi, u svojoj knjizi „Bibliografski rečnik albanske istorije“ navodi da je Boljetinac predvodio naoružane gerilce na Kosovu, a kasnije i u Albaniji, ali ne pominje da se Boljetini borio protiv Srbije, već Srbiju pominje u kontekstu okupacije Makedonije, to jest, da je Boljetinac „predvodio 6.000 boraca u Debru i Ohridu u Makedoniji pod srpskom okupacijom“.
Kako je lični prijatelj Ise Boljetinca, britanski pisac i diplomata, osnivač albanskog komiteta na mirovnoj konferenciju u Londonu 1913. i borac za „albansko nacionalno pitanje“ – Obri Herbert opisao svoj prvi susret sa Boljetincem u Mitrovici 1912. godine:
„Bila je savršena noć napolju, sa ogromnim punim mesecom na vedrom nebu. Hadži Salih je čekao bespotrebno držeći lampu i brzo smo hodali ulicama van grada ka hanu, gde je Isa stigao da me upozna. Bio je okružen svojim brojnim divljim gorštacima, pokrivenim oružjem. Bili su lepa sika na mesečini. Čekao sam u dvorištu. Jedan ili dvojica od njih došao je da sa mnom razgovara; generalno, bili su veoma rezervisani, ali činilo se da trepere od uzbuđenja. Pokazali su mi put stepenicama na gore, a pre samog mesta gde su bili smešteni, nalazila se još jedna gomila naoružanih Albanaca. Zidovi su svi bili prekriveni oružjem. Ušao sam u veću prostoriju, gde sam zatekao Isu Boljetinca, veoma visokog, okretnog, naočitog Albanca, orlovskog nosa, nemirnih očiju i zgodnog žestokog lica, u haljini Gega. Jedan od njegovih sinova, najstariji od devet, kako je rekao, veoma zgodan momak – ostao je u sobi da tumači na italijanskom, što se pokazalo kao nepotrebno. Ostale je poslao napolje, osim jednog čoveka, i seli smo na niski divan kraj prozora. Pre svega sam mu se zahvalio zbog toga što je poslao telegram, i rekao da mislim da je velika šteta što je jadni kajmakam ubijen. On se u potpunosti složio, i rekao da mu je žao što sam ja doveden u neugodnu situaciju. Ljudi su prošli kroz užasno teška vremena i ne može se očekivati uvek da budete informisani ili da postupite mudro. Rekao je da Albanci vole Englesku i da se nada da Engleska voli Albance. Pitao sam: „Da li Albanci žele autonomiju?“ „Ne“, rekao je on, „Da li želite ujedinjenje“, rekao sam, „između severa i juga? “ „Pa“, rekao je, „mi smo jedan narod,“ ali je nastavio da priča da unija ne bi bila korisna za sever, jer su Tosci sa juga bili obrazovaniji i pametniji od severnjaka. Albanija želi da bude pod sultanom, ali Albanci moraju da imaju oružje da brane svoju zemlju, a to oružje su glupi Turci oduzeli. Kada se Besa (primirje) bude na Bajram i završila, on nije mogao da mi kaže šta će se tada i dogoditi. Sve je bilo nepredvidivo. Albanci bi voleli da su se borili protiv Italijana (Tu su se spojili sa Turcima.) Ali ne mogu to da urade bez flote. Rekao sam da vladaju velike poteškoće na koji način i okončati rat, ali i da produžetak rata predstavlja opasnost od narušavanja Turske, a samim tim i velike opasnosti za Albance. Sigurno je najbolja politika za Albance da postignu častan mir najbrže što mogu? Pitao me je šta je britanski interes u tursko-italijanskom ratu? Rekao sam da je naš interes da smo najveća muslimanska vlast i da želimo da okončamo situaciju koja je bila veoma bolna za mnoge od naših muslimanskih aktera. Takođe, poremećaj Turske značio bi da će druge zemlje – koje nisu za nas prijateljske kao što je to Turska – uzeti obale, utvrđenja i luke. U tom trenutku nekoliko hitaca otišao je ispod prozora. Bio sam zainteresovan za razgovor i nisam obraćao pažnju. Isa je povukao malo zavesu i pogledao u mesečinu…“
U istom tekstu, Boljetinac govori Herbertu da se Albanci „dive sultanu i da ne žele da napuste njegovu vladavinu“, ali „šta bi im drugo preostalo osim da dođu pod dominaciju Srba i Crnogoraca“.
Takođe, ovaj britanski pisac, inače osnivač albanskog komiteta na mirovnoj konferenciji u Londonu i borac za „albansko nacionalno pitanje“ opisao je i anegdotu o tome da Boljetinca nisu uspeli da razoružaju ni u zgradi Forin ofisa u Britaniji:
U martu 1913, u pratnji bega iz Vljore Ismailja Ćemailja, bio je i Boljetini kako bi u Londonu tražili britansku podršku za novu zemlju. Istoričar Edvin Žak prenosi anegdotu da je „prilikom ulaska u zgradu britanskog Forin ofisa da zastupa svoju nacionalnu stvar, obezbeđenje tražilo da izvadi pištolj zadenut za pojas i ostavi ga u predvorju. On je to uradio bez pogovora. Nakon razgovora, ministar spoljnih poslova, Ser Edvard Grej, ispratio je Boljetinca do predvorja gde je pištolj vratio nazad za pojas. Ministar spoljnih poslova primetio je sa osmehom, ‘Generale, novine bi sutra mogle da jave da se Isa Boljetini, kojeg čak ni Mahmut Šefćet paša nije mogao da razoruža, je upravo razoružan u Londonu’. Boljetini odgovorio sa širokim osmehom, ‘Ne, ne, čak ni u Londonu,’ izvukavši iz džepa drugi pištolj.“
BONUS VIDEO: O raspletu aktuelne krize Tanja Lazarević – KoSSev
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare