11
Desetak dana pre izbora u Srbiji, zakazanih za nedelju 21. juna, sve je više-manje jasno: Aleksandar Vučić i njegov SNS te njegovi trabanti poput Ivice Dačića, Bandićevog prijatelja i bivšeg Arkanova saradnika Dragana Markovića Palme, nekadašnjeg posilnog Mirjane Marković u JUL-u Aleksandra Vulina te još nekih manjih stranaka šarenolažne opozicije uzeće najmanje dve trećine Skupštine, što će mu omogućiti nesmetano i "miloševićevsko-orbanovsko" vladanje Srbijom. No, koliko god to izgledalo za njega lepo, apsurdnost ovog pandemijskog izbornog cirkusa (u Srbiji se na nekim mestima ponovo razbuktao koronavirus, ali to nije uticalo na izborni proces) u tome je što Vučić, uprkos takvoj uverljivoj pobedi, nikad nije imao više problema, piše novinar Vlado Vurušić u tekstu objavljenom u Jutarnjem listu.
Nadolazeći problemi i dileme već mu izazivaju blagu paniku i znojenje dlanova. Vučić će potpuno kontrolisati Skupštinu, politički život u Srbiji biće u njegovim rukama, ali problemi mu se samo gomilaju, a on ima sve manje vremena i manevarskog prostora da ih odradi onako kako obećava otkad je 2012. godine (formalno je prvi i jedini od 2014.) zahvatio vlast u Srbiji, piše Jutarnji list.
Naime, ova kampanja nije imala neke uobičajene teme. U prvom redu, Vučić je želeo da skloni Kosovo iz fokusa zanimanja javnosti u Srbiji i zameni ga isto tako delikatnom, neostvarivom i na kraju balade „gubitničkom“ Crnom Gorom. No, ta politika stalnog zavaravanja, odlganja i prenemaganja ionako je Vučićev aksiom na koji dobar deo javnosti u Srbiji naseda, još uvek sluđen svim onim porazima, posrtajima i događajima u poslednjih 30 godina koje nikako da prihvate i pogledaju istini u oči.
U tekstu se dalje navodi da Vučić sebe i srpsku javnost hrani krizama, te stvaranjem i širenjem napetosti na celo srpsko društvo i kad je svestan da ide glavom kroz zid i nema šanse da prođe onako kako on to predstavlja. Ipak, to želi da proširi i na okruženje.
No, krenimo redom. Vučić je izabrao ovako rane izbore da bi iskoristio svoju sveprisutnost tokom pandemije, ali i preduhitrio puzajuću recesiju koja će i na Srbiju imati vrlo negativne odjeke. Zatim, iskoristio je potpuno rasulo u ionako slabašnoj, nedefinisanoj i razjedinjenoj opoziciji koja se dodatno podelila oko toga treba li izaći na izbore ili ih bojkotovati, a njegovi mediji još su ih nemilosrdno „šutirali“ dok su ležali na podu.
Zato će u Skupštinu tek krhotine nekakve opozicije, poput Pokreta slobodnih građana kontraverznog i koleričnog glumca Sergeja Trifunovića te možda jedan ili dva pripadnika Nove stranke nekadašnjeg Đinđićevog saradnika Zorana Živkovića. Ostala mesta popuniće razni „patriotski“ predstavnici koji su ionako na infuziji SNS-a, poput SPAS-a nekadašnjeg vaterpolo asa Aleksandra Šapića i, naravno, večnog Vučićeva mentora iz senke Vojislava Šešelja. A moguće je da će i Ruska stranka, koju čine samo Srbi, naći mesta u Skupštini.
Dakle, podseća Jutarnji, Vučić je želeo da ostavi po strani Kosovo, čak do te mere da na „svom“ delu Kosova, u Severnoj Mitrovici, nije sprovodio nikakvu izbornu agitaciju. O tom problemu govorio je onako kao u poslednjih pet-šest godina – „borimo se do kraja za naše Kosovo kao deo Srbije“, iako zapravo svo vreme nastoji da produži neizbežno priznanje gubitka i poput onog vlasnika psa koji svom ljubimcu seče rep pomalo, tako i Vučić nespretno priprema javnost Srbije na konačni slom.
Recimo, srpska javnost slepa je kod očiju pa ne vidi da se pregovori s EU vode bez Kosova kao dela Srbije i da će, kada jednom uđe u EU, to Srbija učiniti bez Kosova. I sve se to zna, ali se u javnosti stalno podgrejava teza da se još pregovara o „statusu Kosova“ koji je odavno definisan, i pored toga što su Runada i Nauru, na muzikalni nagovor Ivice Dačića, povukli priznanje Kosova.
No, Vučić nastoji to da prolongira do krajnjih granica uzdajući se u Ruse, a sada i u Kinu. Naime, hvata se za slamku i otvoreno se zalaže za politiku „jedne Kine“ kada je u pitanju kinesko uplitanje i „upijanje“ Hong Konga gde u potpunosti podržava „svog brata Sija“. Tu će imati probleme sa Briselom, s kojim je ionako u nategnutim odnosima, zbog usporavanja pregovaračkog procesa. Setimo se da je tokom pandemije Srbija iz EU dobila nerazmerno veću pomoć nego od Kine i Rusije, ali je pomoć iz tih država prenaglašavana, a ona briselska zanemarivana i omalovažavana, navodi se u tekstu.
Osim toga, Aleksandar Vučić je jedan od vrlo retkih lidera u Evropi koji je otvoreno podržao američkog predsednika Donalda Trampa dok mu se antirasistički demonstranti valjaju uz prozore Bele kuće. Vučić smatra da bi Tramp mogao da pristane na podelu Kosova, odnosno famoznu korekciju granica, jer mu sada, u ovoj teškoj situaciji, treba jedan veliki predizborni spoljnopolitički uspeh. Prema Vučićevu mišljenju, to bi moglo biti Kosovo koje bi uključivalo baš ono šta Vučiću treba – barem deset posto teritorija koji će se priključiti Srbiji kako bi on mogao sebe predstaviti kao spasioca i mučenika. Čak bi mu i zataškavanje Kosova u kampanji prošlo da mu usred kampanje nije usledio udarac.
Naime, izabrana je nova vlada Kosova s izuzetno kooperativnim i Zapadu ugodnim Avdulahom Hotijem, koji je došao posle neobuzdanog Aljbina Kurtija koji je, pak, Vučiću stalno svojim ponašanjem i odlukama bio izgovor da odloži dijalog i za sve optuži Kosovo. Sada je stvar obrnuta. Dosad su Kurti i Kosovo bili „trouble makeri“ koji koče nastavak dijaloga pa je već godinu i po u krizi, a sada se loptica prebacila na Terazije. Sada je pritisak na Beogradu jer je Hoti i više nego uslužan. Vučić je opet sve prolongirao izjavom da će o Kosovu razgovarati nakon izbora. Tih 10-15 dana mu valjda nešto znači, a možda nešto iskamči s Putinom i Si Jinpingom.
No, ipak je ponovo poslao poruku Srbima i neshvatljivo je da se tamošnja javnost pravi kao da zna što ona znači. A znači „a sad – definitivno – adio“. Vučić je poručio: „Za nas nema srećnog rešenja za Kosovo, nije posao predsednika Srbije da obmanjuje ljude. Biće pokušaja da se stvari reše u narednih godinu dana, ali hoće li biti rešeno, ne zna se“.
Vučić ne misli da „bi laganjem i varanjem nešto postigao“ te je priznao da će biti „izložen snažnim pritiscima“. Rekao je da je Kosovo „čedo velikih sila“, tako unapred priznajući da on nema puno mogućnosti, ali posredno ni da očekuje kako bi tu Moskva i Peking nešto mogli zaustaviti. Jasno mu je da se ne može ništa napraviti jer je kosovski predsednik Hašim Tači jasno poručio – završetak dijaloga koji sada počinje mora dovesti do međusobnog priznanja. Doduše, Vučić se još drži za slamku bilo kakve „korekcije granica“, ali to je na sve tanjem i dužem štapu.
Vučić je ove izbore želio da pretvori u „brigu“ za srpski narod u Crnoj Gori. No, osim zadriglih pretnji provučićevskih medija, sličnih onima iz 90-ih koje su tada išle na račun Hrvatske i BiH, nije uspeo da destabilizuje Crnu Goru, niti da ostvari „prodor na Jadran“ i ponovo vraćanje Crne Gore u naručje Srbije. Padale su grozomorne pretnje na račun Crne Gore i onih koji se zalažu za crnogorsku nezavisnost, ali ni tu Vučić nije – barem do finiša izborne kampanje – postigao neki uspeh, osim što je ponovo stvorio mučnu atmosferu u srpskom društvu i sve svoje susede naterao da budu vrlo oprezni prema njegovim najnovijim ekspanzionističkim tendencijama.
Bizarno je da pokušava obnavljanjem krize u Crnoj Gori da ojača svoj tragikomično neomiloševićevski koncept dok s druge strane potpuno ignoriše – a njegovi ubogi ratoborni mediji „zaštitnici srpstva“ se prave Toše – otvorena posezanja njegovog prijatelja Viktora Orbana na Vojvodinu. Podsetimo da je u Vojvodini Vučićev partner Ištvan Pastor, vođa Saveza vojvođanskih Mađara, stranke koja je sestrinska Orbanovom Fidesu i na daljinskom je upravljaču iz Budimpešte.
Bizarno je da istovremeno u Srbiji najavljuju povratak Crne Gore u krilo Srbije, brinu brigu za tamošnje „ugnjetene“ Srbe te najavljuju borbu za povratak „srpskog mora“ (možda su to preuzeli od Orbana i njegove patnje za Rijekom), a Vučić benevolentno prećutkuje Orbanove suze za predtrijanonskom Mađarskom. Možda mu Kosovo i Crna Gora mute vojvođanski pogled.
No, to nije kraj Vučićevim brigama. EU je sve dalje, iako on ne odustaje od „strateškog cilja“ – članstva u briselskom klubu. Okrenuo se Kini, očito ne verujući Rusima do kraja, kao, uostalom, ni oni njemu. Moskvi nije baš lepo selo to očijukanje Vučića s Si Đinpingom čiji dolazak u Srbiju najavljuju prorežimski mediji. U Moskvi škrguću zubima kako je Srbija ipak premala da bude prozor u Evropu, odnosno poligon za uticaj na Evropu i Rusiji i Kini, a istovremeno želi u EU, ali tako da se ne poštuje i ne sledi politika Brisela prema Moskvi i Pekingu.
Prema nekima, to zaigravanje s Moskvom i Pekingom Vučić koristi kako bi ubrzao i podstakao briselske birokrate. Možda je to tako, ali moskovski i pekinški činovnici ne misle tako, niti su skloni da budu Vučićeva „moneta za potkusurivanje Brisela“, što mu je, barem iz Moskve, (često) poručivano.
Vučić će glatko dobiti izbore, količina problema koji mu lebde nad glavom mogu mu doći „glave“, ali verovatno će potrajati, zaključak je Jutarnjeg lista.
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare