0
Bivši Zaštitnik građana i kandidat na predsedničkim izborima 2017. godine Saša Janković rekao je za Novu da u opoziciji vidi ljude koji su spremni da pobede režim, ali da i ona mora da raskrsti s populizmom. Govorio je o tome da li će se vratiti u politiku, ali i tome da li jedna zajednička lista opozicije može da pobedi vlast. Janković je naglasio da u ovom trenutku izgleda da je evropski put Srbije uslovljen međusobnim priznanjem sa Kosovom, ali i da mu ulazak u EU 2030. godine deluje kao šarena laža.
Kako vam deluje opozicija, da li je sazrela i spremna da pobedi vladajući režim?
U njoj ima ljudi koji su i zreli i spremni ne samo da pobede režim, već i da sutra budu nosioci odgovorne i uspešne vlasti, ali i onih koji to nisu i nikad neće biti. U zavisnosti od toga da li će opozicija do kraja da raskrsti sa populizmom – prestane da se po ugledu na Vučića udvara i povlađuje biračima, već zauzme jasan, nepokolebljiv i istrajan politički stav, odlučno stane na čelo kolone i pokaže da zna da je vodi, tada su i pobeda i kasnije uspešno upravljanje državom mogući.
Na šta mislite kada kažete „jasan politički stav“?
Mislim na to da, umesto da se, kao što to Vučić mnogo studioznije radi, stalno anketira i ispipava „šta ljudi hoće“, pa im se baš to onda kao nudi, ozbiljna politička opcija treba da jasno utvrdi šta ona stvarno jeste i u kom pravcu želi da vodi Srbiju, kako i s kojim ljudima, i onda da baš to, bez ulepšavanja i maskiranja, stavi pred građane kao ponudu i ne menja je kako koji dan vetar duva. Jer, najveći problem u odnosima stranaka i birača je nedostatak poverenja.
Otuda i tolika apstinencija – ne zato što ljude baš briga za politiku, već jer im iskustvo govori da su sva predizborna obećanja laž i da ne mogu ni na šta da utiču. Više će, mislim, ceniti i pre glasati za autentičnu opciju sa čijom politikom se možda u potpunosti i ne slažu, ali znaju da je iskrena, hrabra i uporna, nego za skup parola i lica odabranih u nekoj kuhinji političkog marketinga na osnovu analiza fokus grupe čiju pažnju očas posla skrene jedan parizer.
Ukoliko budu izbori u decembru, da li biste savetovali opoziciji da nastupi u jednoj ili više kolona?
Jedna kolona ima smisla samo ako je dogovorila spoljnu i unutrašnju politiku koju će da sprovodi ako pobedi. Jer, ako se diskusija o politici i kadrovima ostavlja za posle pobede, građanima se u stvari nudi mačka u džaku. Ne vidim, međutim, u celoj opoziciji saglasnost oko jedne politike, niti mi je takva saglasnost verovatna. Zbog toga mislim da je i za opoziciju najbolje, a prema građanima jedino fer, da ide u onoliko kolona koliko ima jasno definisanih političkih pravaca od kojih svaki može da pređe cenzus. I, što je ključno – da se sve one obavežu i unapred objave da će posle izbora objediniti mandate u stabilnu većinu, a da će zemlju voditi u pravcu politike one „kolone“ koja među njima dobije najviše glasova. Tako se dobija i smena vlasti i demokratska odluka o budućnosti Srbije i izvesnost za dan posle. Ako neka stranka ima problem s tim, možda i nije stvarno opozicija.
Da li lista “Srbija protiv nasilja” može da pobedi SNS?
Bolje bi bilo da lista ne bude definisana samo kao „protiv“, već da ljudi imaju da glasaju i „za“ nešto i nekog. Istina, toliko se toga nakupilo da je mnogima dosta da mogu da glasaju protiv, samo da nekima vide leđa, pa šta god i ko god došao posle. Birači mogu i tako da razmišljaju, ali oni koji bi da sutra vode državu ipak imaju veću odgovornost – budućnost Srbije ne smeju da drže u neizvesnosti. Treba nam ozbiljna politička ponuda i trebaju nam ozbiljni ljudi da je sprovode, da bi naša država i društvo ozdravili od svega onog što je nateralo ljude da u onolikom broju izađu na proteste.
Nema vas previše u javnosti od kada ste napustili politiku. Da li planirate da se aktivnije uključite u borbu za pobedu nad SNS ili ste vrata potpunosti zatvorili za političku borbu?
Moj cilj nije bio pobeda nad bilo kim, već bolji život za sve u Srbiji – „borba“ sa SNS je bila posledica toga što oni na politiku gledaju kao na rat protiv najgoreg neprijatelja, „ili mi, ili oni“, i to bukvalno. Dalje, u politiku sam u svojoj 47. godini ušao ne da bih menjao profesiju u političara, već da bih sa pravim ljudima preuzeo svoj deo odgovornosti, doprineo s onim što sam dokazao da znam i mogu, I tako učinio nešto još više i bolje za svoju zemlju i sve u njoj. I uvek ću to da uradim za, ponavljam, pravi cilj i s pravim ljudima, ali politika moje trajno zanimanje nije i neće biti.
Hoće li evropski put Srbije biti i definitivno uslovljen međusobnim priznanjem Srbije i Kosovo?
U ovom momentu izgleda tako. Ali pravi državnici prave nove puteve, ne idu samo stazama koje im drugi utabaju. Šteta što ni u Beogradu ni u Prištini nema kapaciteta da se iskreno sedne za sto i da sami nađemo naše rešenje za naš problem. Ne samo da bi Srbija time pokazala da je stvarno dorasla članstvu u EU, već bi se tako napravio istorijski iskorak ka pravom miru i prosperitetu, koji su jedino što stvarno nedostaje svima koji žive na ovom našem tegobnom, a ipak najlepšem balkanskom prostoru.
Konačno, EU najavljuje da postoje šanse da Srbija postane punopravna članica do 2030. godine. Da li vama toj predlog realan i možete li da zamislite Srbiju kao članicu EU za sedam godina?
Takve najave smatram, u zavisnosti ko ih daje, ili neozbiljnim ili neiskrenim. „U EU 2030.“ je za mene u ovakvim uslovima isto kao da je rečeno „u EU 3030.“ – to je šarena laža. Ne veruju u to oni koji to pričaju, ne veruju oni koji slušaju, znaju da ne veruju, a opet pričaju i opet slušaju. Pogledajte – u programima svih naših vlada od 2000. godine, dakle skoro četvrt veka, pristupanje EU stoji kao prioritet. Da se u tome bilo iskreno, to bi se davnih dana završilo.
Dalje, sve i da nam sutra, a ne 2030. poklone članstvo u EU, šta bi se time stvarno promenilo u životima ljudi? Naredni dan živeli bi istim standardom, u isto uređenoj državi. Za neke ovde ne važe Ustav i zakoni Srbije, odakle očekivanje da bi poštovali direktive EU? Priča da članstvom rešavamo naše probleme je ili zabluda ili svesna politička obmana – ne ulazi se u EU da se uredi država podigne životni standard, već se ulazi kada se to učini. Članstvo bez toga bila bi forma bez sadržine i moglo bi dugoročno da nanese više štete nego koristi.
Konačno, ko je to izmerio da tempom kojim ispunjavamo pristupne obaveze i postižemo standarde, stižemo na cilj baš za 7 godina? Jer ako je ovo što se poslednjih decenija u Srbiji dešava put ka EU, ja tamo ne želim da stignem! Pogledajte i na šta su ličili nedavni skupovi u okviru procesa Brdo-Brioni: političari iz regiona su se ponašali kao da u neispunjavanju uslova za članstvo nema nikakve njihove odgovornosti, već je to isključivo pitanje dobre volje lidera EU.
Abazovićevo „mi smo zemlja sunca i zabave, recite šta treba da to sutra rešimo“ – pa da, valjda, nastave sa zabavom, ili Ramino „jel’ treba da zaratimo da vas uplašimo, pa da nas primite“, ili Vučićev rečnik prema Vjosi Osmani na zatvorenom sastanku sa dva inostrana državnika o kome se u visokim krugovima s nevericom šuška – sve je to ista poruka: „ne smarajte nas više, ako ne može kako mi hoćemo, onda nećemo“! A da se ne lažemo – i sama EU nije do kraja dosledna u uslovima za članstvo i kriterijumima za njihovo ispunjenje.
Da me ne shvatite pogrešno, ja ne mislim da Srbija nešto ne može. Ja moju zemlju i dalje lako zamislim kao uređenu državu sa odgovornom vlašću, u kojoj svako ima šansu da nađe svoju sreću, gde smo slobodni, samostalni ljudi, a istovremeno i članovi zajednice – svog naroda, nacije… svoji na svome. I spremni da se udružimo s drugim evropskim nacijama, ali ne što moramo ili što će „da nam učine“, već što hoćemo jer je to bolje i za nas i za njih. Neću da me niko laže, niti da ja nekog lažem, da će to da se ostvari ovako kako stvari sada teku, i to baš 2030. godine. Takve prognoze me iritiraju još od vremena kada ih je davao Boža Đelić. Po njima, u EU smo još od 2014.
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
