0
Godine možda stižu velikog košarkaškog trenera Duška Vujoševića ali ga strast prema sportu ali i onome što se oko njega događa, u društvu i politici, ne napušta. Pasionirano prati sport, ali baci pogled i na televizor sa kog defiluju oni koji nam o sudbini odlučuju, iako nema luksuz da se nervira. U razgovoru koji sledi isprepleli su i sport i politika i njegova lična preispitivanja.
Gledaš li skupštinu i možeš li?
– Retko. Gledao sam ovaj insert sa poslanikom Srđanom Milivojevićem. Bilo je simpatično i duhovito. Ima i onaj polsanik iz Novog Sada Novaković, pa Ćuta, Lazović…Oni kažu ono što i ja mislim. Ali, kako da ti kažem, gledam da budem koliko toliko upoznat ali gdedam i da se ne nerviram. Moram da kažem da me Orlić nervira ,mislio sam da je puno viši… Onaj svoj metod preklapanja ljudi u televizijskim emisijama sad malo sofisticiranije koristi i u Skupštini. I tako. Neću da se nerviram.
Pročitajte još...
Čemu ide sve ovo što se događa? Trideset godina su nam potrošili, gotovo jedni te isti?
– Malkom Lauri u knjizi „Pod Vulkanom“ kaže misli o sebi , ličnoj sreći, zdravlju, porodici… Kasno sam počeo da se bavim ličnom srećom, bavio sam se opštim interesima, ali to je štetno za zdravlje. Ako znam da je nešto pravedno ili pravično, teško mogu da se obuzudam, a da to i ne kažem.
S obzirom na to da su ljudi prestali da reaguju, može li se reći da su nas naterali na tu filozofiju „u se, na se i podase“. Istina, nisi bio taj…
– Ne može niko da te natera na to, imati ponos i svoj stav danas je luksuz. Ali ko je spreman to da plati, ne može ga niko ni šta drugo naterati. Bitno je da si pred sobom čist, da možeš da spavaš.
Kako komentarišeš malu svađu među prijateljima: Dačić – Vučić?
– Ne znam, možda socijalisti nisu dovoljno aplaudirali u Skupštini…
Da li će Treći svetski rat od ljudske vrste preživeti samo Ivica Dačić?
– Nije on jedini koji je u ovom vremenu izabrao da bude kooaperativan na raznim nivoima.
Na šta liči ova igranka koju je predsednik priredio?
– Imam porodičnu vezu sa Kosovom, a u svom životu nikada ljude nisam delio po nacionalnoj osnovi. Poslednjih godina nisam bio u toku oko tih pregovora, samo se sećam da je ova vlast obećavala u predizbornoj kampanji kako će poništiti sve što je prethodna vlast potpisala u vezi sa Kosovom, a u stvari su oni potpisali. Ima stvari koje se sofisticirano sakrivaju, niko od nas ne zna o čemu se pregovora. Kosovo je skoro nerešiv problem, treba ga na neki način rešavati, da se ne ostavlja našim pokolenjima, s opasnošću da i oni sutra ratuju. Mislim da treba da se nađe nešto specifično, i za Srbe na severu i za Srbe u enklavama. Nervira me kada selektor fudbalske reprezentacije psuje majku šiptarsku, ali očekujem da srpske crkve i narod na Kosovu budu maksimalno zaštićeni. To je trebalo raditi od 2000.
Šta za tebe lično znači Kosovo?
– Nisam za to da iko tamo gine. Nit sam spreman ja, nit sam spreman da šaljem svoje dete. Jedan čovek koga znam preko košarkaških veza, koji je bio sad na barikadama, a koji nije neinteligentan ili neosvešćen…On mi je rekao da su oni očekivali da će srpska vojska ući na Kosovo…. Ti ljudi uopšte nisu svesni stvarnosti, sa njima se do te mere manipulisalo, umesto da ih neko zaštiti. Pitanje Kosova nije pitanje pravde i pravednosti, već intresa velikih sila. Zlo smo činili i mi prema Albancima i oni prema nama. Još je Dimitrije Tucović govorio o tome. Ako je Kosovo izgubljeno 1999. zbog čega onda rezolucija 1244?
Ima li Vučić kapacitet da to reši?
– On se ponaša kao ucenjen čovek, kao neko ko je nešto obećao za određene kontra usluge. On je na sebe preuzeo da samostalno punih deset godina rešava to, a samo je izdejstvovao priču o ZSO. Kurti je elementarno pošten, nemaju ga čime ucenjivati, ali je toliki nacionalista da ne shvata da bez kompromisa nema temeljnog mira.
Hoće li Vučić sam i završiti to pitanje ili će prepusti nekom drugom?
– Ko god da potpiše znaće se ko je odlučivao. Isto kao s Briselskim sporazumom. Šta će biti videćemo, mada nije teško predvideti. Imajući u vidu našu situaciju, međunarodnu, raspored snaga…To je lepa zemlja tamo…Svakom čoveku je ovde teško zbog onoga što se događa na Kosovu. Sećam se kada sam 1999. u vreme bombardovanja krenuo iz Podgorice ka Beogradu, u Kokinom brodu sam naleteo na razvaljenu branu…Mene je to toliko zabeloleo, da kada sam došao u Beograd nisam mogao da prođem Knez Mihajlovom ulicom od te količine užasa…Imam tu nezdravu osobinu kolekcionara pa baštinim i dobre ali i nezdrave stvari..I tada sam shvatio da je sve što se dešava u ovoj zemlji deo moje kolekcije i da me stravično boli kad se ona ruši. U onom filmu o Kenediju ima jedna rečenica „Patriota je onaj koji je neprijatelj vlasti u svojoj zemlji“…Sve ovo me jako dotiče i boli. Žao mi je najviše naših ljudi tamo, za koje vidim da su u teškoj zabludi.
Kako si doživeo rusko-ukrajinski rat?
– Užasno. Sećam se da sam video onog mladog ukrajinskog ambasadora neposredno nakon početka rata. Rekao sam mu tada da će Amerikanci braniti demokratiju u Ukrajini do poslednjeg Ukrajinca. Ne znamo dovoljno o svemu tome, ali to je sve zaista užasno.
Da li je Rusija na ovo naterana?
– Naterana ili je zagrizla mamac. Čačkana je sve vreme od strane SAD i NATO. Kad vidim one ljude, ruševine, one pse koje ti ljudi nose sa sobom, nije mi dobro. Manje je bitno ko je prvi počeo. U američkim strategijama s početka osamdesetih se govori o ratu u Evropi, između Rusije i Ukrajine. Putin je ulažući mnogo manja sredstva mogao tamo da promeni i vladu….Mislim da je posao ovog hazara Zelenskog bio da pokuša da izbegne sve ovo što se desilo. Problem je što se ne priča o miru.
Imaš li strah od svetskog rata?
– Imam, ne paranoičan, ne anksiozan, ali srazmeran veličini uzroka. Pa i ova korona, zemljotres.., sve govori da je ovaj svet na staklenim nogama i da nema velike pameti koja bi to umela da kontroliše na pravi način. Jedino vreme u kom nije bilo ratova je neolit, autodestruktivnost homosapiensa je stravična opasnost. Videli smo to na prostoru bivše Jugoslavije, a i sada na prostoru Srbije s Kosovom.
Uništava li sebičnost svet? Recimo šta će jednom čoveku 80 miliona evra ili dolara?
– Preporučio bih svima knjigu Erika Froma: „ Anatomija ljudske destruktivnosti“, tamo sve to piše.
Gde je danas mesto mislećem čoveku?
– Mene ova bolest vezuje za Beograd, a osim italijanskog ne znam nijedan drugi jezik. Vezan sam kao endemska biljka za Beograd. Da ne moram da idem na dijalizu svaki drugi dan imao bih neko svoje utočište u nekoj divljini pored nekog potoka.
Da li je to beg?
Beg kao izbor. Iako to nije lak izbor. Ali ja bih ga izabrao. Handke kaže da se utočište ipak mora naći u sebi.
Šta najviše zameraš sebi?
– Što nisam na vreme vodio računa o najvećem bogatstvu – zdravlju. Ništa ne može zameniti dobro zdravlje. S određenim godinama se ulazi u starost i probleme, ja sam ih samo ubrzao. Voja Stanić, mudar čovek i slikar od 99 godina, kaže da bi čovek trebalo da ima dva života, jedan za greške drugi da ne pravi greške. Što se tiče nečasnog ponašanja, takve greške nikada nisam pravio. Čak ni u teškim momentima. Nisam mislio o zdravlju, potcenjivao sam određene situacije, srljao zbog strasti prema košarci, posebno u Partizanu u kom sam imao i unutrašnji motiv – a to je strast. Samo sam u Partizanu imao unutrašnju motivaciju. Čovek ako ne radi sa emocijom sa strašću, ne možeš mnogo da napraviš. Ali mora se pametnije igrati.
I Željko Obradović danas nastupa na sličan način. Da li je to do Partizana, da li on vuče na tu strast?
– Težak je to posao. Ne samo na utakmici, već i na treningu. Uvek moraš da reaguješ adekvatno. Igrači su težak narod. Rizikuješ da se stalno nekom zameraš, što igračima, što publici, što novinarima, sponzorima… stalno si na nekoj vetrometini. Ali ono što te stalno goni ka tome je adrenalin. Radiš s mladima, podmlađuješ se i ti, kreativan je posao. A pošto sam mlad u sve to ušao, možda je to razlog što nisam na pravi način sagledao sve to. Uvek mi je bilo više stalo do uspeha mladih ljudi, nego do mog sopstvenog, što nije zdravo. Određena količina sebičnosti je neophodna za zdravu psihu. I Željko kad je došao u Partizan posle svih velikih uspeha, koji su kod publike automatski kreirali utisak o lakom uspehu, stavljao je na neki način u rizik svoje prethodno ime. On da nema taj temperament, ne bi postizao takve uspehe.
Čime si ti bio frustriran kao trener?
– Svaka utakmica je veliki stres. Imao sam obavezu da svaki trening bude perfektan. Utakmica je uvek bila primena treninga. Bio sam i perfekcionista. Što sam više dobijao Zvezdu, bio je veći strah da ne izgubim sledeću utakmicu. To je ono što je bilo najmanje zdravo. Presija. Čovek mora da ostane uspravan pod pritiskom. To je hrabrost. To sam govorio i svojim igračima. Bavio sam se svakim svojim igračem, pokušavao da izvučem iz svakog maksimum. Kad je neko pravio greške, znao sam da prekidam odnose. To sad ne bih radio.
Jesi li se ogrešio o neke igrače?
– Sigurno da jesam, ali je namera uvek bila čista i najbolja moguća. Imao sam dobre igrače koji su od mene proizvodili motivisanog i dobrog trenera. Sigurno da neko ko radi pod emocijama, ne može uvek biti racionalan.
Kad si shvatio da si veliki trener?
– Dobri treneri su retke ptice, a ja sam dobar trener. Vrlo brzo sam počeo to da mislim, možda i pre nego što je trebalo. Kad sam s različitim timovima, i s malim budžetima, neobezbeđenim u nekom periodu, bez kontinuiteta, pravio odlične rezultate. To nije lako.
Kako ti danas izgleda Partizan?
– Jedno vreme nisu dobro izgledali. Ali sada mi se čini da igraju najbolju košarku u Evropi.
Zamerali ste državi što ne ulaže u klubove, čini se da to sad radi. Da li je to politička priča sada, za skretanje pažnje…
– Ovaj čovek što autokratski vlada, mislim da iskreno voli sport, pritom pre svega voli Zvezdu. Iako je u povoljnijim finansijskim uslovima od svojih prethodnika, on je svakako davao novac. Međutim, nije formiran sistem finansiranja vrhunskog sporta, koji nigde u svetu nije profitabilan. Pošto svaka država ima potrebu za sportom, onda mora da ga finansira, po sistemu, a ne po nečijem ćefu. I to tako da da novac i da se posle ne meša. Tačka. A ne da srazmerno parama misli da određuje sve i svašta.
Da li još podržavaš Tadića?
– On je pošten čovek, pametan. Čovek koji se nije uprljao dok je bio na vlasti, a da li je za ove naše uslove dovoljno pragmatičan, drugo je pitanje. Ovde treba plivati u mutnoj i hladnoj vodi. Znam zbog čega sam ga podržavao, smatram da politika ipak može da postiže ciljeve u skladu sa moralnim okvirima.
Đilas nije smeo da se igra sa mojim ulogom
Šta misliš o Đilasovoj šetnji preko Pionirskog parka prema sultanovim odajama?
– Sve najgore. Rekao sam to i tada. U momentu kad je rezultat 55-55, ti bez ikakvih konsultacije i bez prisustva predstavnika drugih stranaka odeš kod Vučića…Bar da su kao ekipa otišli….Ovako, ko zna o čemu su oni pričali. O stvarima koje su se izdešavale posle, može samo da se zaključi. Ja sam ušao u kampanju kao bolestan čovek, ne zato što sam imao političke ambicije, već sam hteo da s trenerskim iskustvom koji sam imao u košarci, uradim nešto i na jedinstvu te opozicije. Nema on prava da se s tim što sam ja uložio igra. To je izdaja.
BONUS VIDEO Duško Vujošević: Vučić je kontrolisao Velju Nevolju, preko njih su ušli u Partizan
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
