94
Potrebno je nešto više od litijuma da bi se probudio učmali i apatičan svet koji vlast strahom i ucenama ubija u pojam. Rudarenje litijuma moguće preti čitavoj Srbiji, ali u zemlji sa trećinom tehnički pismenih ne treba očekivati da će jug ili istok Srbije ustati u odbranu Jadra. Na žalost. Ovim rečima novinar i spoljnopolitički analitičar Boško Jakšić opisuje aktuelnu situaciju u Srbiji i izostanak veće reakcije na početak priprema za otvaranje rudnika litijuma u Srbiji.
Nemački kancelar Olaf Šolc došao je iznenada u Beograd. Koliko je to neobično u diplomatskoj praksi i kako objašnjavate tu odluku?
Iznenadne posete nekada se događaju. Mađarski premijer Viktor Orban tako je nedavno potpuno neočekivano otišao za Kijev. Motiv hitnosti bio je njegova kontroverzna posredničko-mirovna inicijativa. U slučaju Šolca, ne verujem u iznenadnost. Ta poseta je neko duže vreme dogovarana.
Jasno je da je Šolc u Srbiju došao po litijum. Mislite li da je to dogovoreno s Aleksandrom Vučićem mnogo pre nego što je on u javnosti „podgrejao“ priču o rudniku?
Po izjavama zapadnih zvaničnika, evropskih ali i američkih, jasno može da se utvrdi da je priprema terena litijumu počela znatno ranije. Počela je i u Srbiji Vučićevim izjavama da je bio glup što je dopustio da Vlada obustavi projekat Jadar. Od tada sve ide očekivanim tokom. Izvršna i sudska vlast samo slede predseničke direktive.
Odnosi Srbije i Nemačke od odlaska Angele Merkel prilično su loši. Pogotovu na relaciji Aleksandar Vučić – nemačka šefica diplomatije Analena Berbok. Mislite li da će sad doći do otopljavanja odnosa?
Tačno je da je tokom ere frau Angele Vučić bio njen omiljeni, mada ne i jedini evropski autoritarac. Obećavao je Kosovo. Kao što je tačno da nemački Zeleni i njihova frau Analena imaju izrazito negativan stav prema Vučiću. Suštinski se tu, obećanjem oko litijuma, ništa neće promeniti. Malo ulepšana fasada, i to je to.
Nemačka je među prvima reagovala na neregelarnosti na decembarskim izborima. Nije upućena čak ni čestitka Vučiću na pobedi. Da li litijum zaista može da pokrije sve ono što se godinama unazad zamera režimu u Srbiji? Od krađe izbora, vladavine prava, preko sankcija Rusiji, Kosova, odnosa prema medijima…
U tome i jeste jedan od najvećih problema sa litijumom. Nemci i Evropljani imaju ekonomski, pa i ekološki interes. Srpska vlast vođena je političkim motivima: da popravi nesumnjivo narušene odnose sa Berlinom. Ništa mi nismo naučili iz maksime lorda Palmerstona da Britanija nema večne saveznike i neprolazne neprijatelje, već samo večne i neprolazne interese. Vlast to ritualno ponavlja iako je sebično vođena samo jednim interesom: da zadrži vlast. Sebičan je i Šolc, ako je tačna poruka da bi litijum ubrzao ulazak Srbije u EU. Šta ga košta da obeća i ponovi ono što je pre 22 godine rečeno na samitu u Solunu: da su vrata otvorena. Šta je Berlin konkretno uradio da bi pomogao demokratizaciji Srbije?
Kako vi gledate na problematiku kopanja litijuma? Da li kao građanin ove države imate poverenja u aktuelnu vlast da će to sprovesti po evropskim ekološkim standardima?
Problem sa litijumom je verna slika ove duboko podeljene i oštro polarizovane zemlje. Litijum iscrtava još jednu Mažino liniju. Vlast na jednoj, ekološki aktivisti i značajan deo društva na drugoj strani. Tako su podeljeni eksperti, pa i mediji. Narod je ovde prvo prestao da veruje političarima, potom novinarima i zatim i ljudima od struke. Setimo se pandemije. Ko posle Bora ili zrenjaninskog Linglonga da veruje da bi vlast insistirala na najvišim ekološkim standardima? Kako očekivati ozbiljan i trezven razgovor u zemlji u kojoj standarde dijaloga određuju raspojasani rijaliti programi?
Stiče se utisak da opozicija ne može ili neće mnogo da se meša i da je borba protiv rudnika prepuštena ekološkim organizacijama, aktivistima i građanima. Mislite li da postoji način da se građani Srbije sami izbore u ovoj borbi?
Ne bih razdvajao opoziciju i ekološke organizacije. Uostalom, nemački Zeleni su od protivnika nuklearnih elektrana evoluirali do čiste politike. Litijum jeste prvorazredna tema ekoloških aktivista, pa neka je vode. Druga je stvar sa narodom. Neka povremeni potresi ne zavaravaju. Potrebno je nešto više od litijuma da bi se probudio učmali i apatičan svet koji vlast strahom i ucenama ubija u pojam. Rudarenje litijuma moguće preti čitavoj Srbiji, ali u zemlji sa trećenim tehnički pismenih ne treba očekivati da će jug ili istok Srbije ustati u odbranu Jadra. Na žalost.
Da li poruke Aleksandra Vučića i Ivice Dačića upućene opoziciji i građanima koji planiraju proteste doživljavate kao pretnju?
Ne. Pretnje su ovde normala, konfekcijski simbol autoritarne vlasti. Tako je to u društvima koja podsećaju na izvrnutu čarapu: nenormalno je postalo normalno.
BONUS VIDEO:
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
