14
Bilo je, verovatno, previše očekivati da tabloidi, tviter komentatori i „krizni štab“ Hepija i Pinka neće iskoristiti fizički obračun Dragana Bjelogrlića i režisera Gage Antonijevića kako bi ojačali narativ o „licemernim i nasilnim“ opozicionarima, u koje su svrstali i Bjelogrlića. Sve nadajući se da će „kafanska tuča“ zatrpati stvarne afere - od Vinče i Belivukove grupe do pukovnika Vulina u zagrljaju sa kriminalcima.
Da Bjelogrlić treba da odgovara za napad na kolegu niko ne spori: napad je dobro dokumentovan, policija je uhapsila glumca, tužilaštvo je čak predložilo i zadržavanje, i slučaj će sasvim sigurno biti rešen – kako i treba u pravnoj državi.
Ali „spinovanje Bjele“ bila je očigledno pažljivo režirana operacija, sa najmanje pet ključnih tačaka oslonca.
Najpre, nakon vesti o tuči, snimak Bjelogrlićevog napada na Antonijevića bio je odmah „pušten“ u javnost. Najpre preko lažnog tviter naloga (i ranije korišćenog u iste svrhe), potom i putem praktično svih elektronskih medija u Srbiji.
Ovoga puta, nadzorne kamere radile su besprekorno, a snimak je vrlo brzo stigao i do tužilaštva i do (manje bitno) javnosti.
A nije tako bilo u nekoliko za Srbiju daleko značajnijih slučajeva, poput rušenja u Savamali, ubistva Olivera Ivanovića, kobne nesreće u Doljevcu.
U prvom slučaju javnost nije bila ni obaveštena o bizarnom događaju iz izborne noći 2016. godine – snimke nadzornih kamera objavio je portal KRIK;
U drugom slučaju, trvenja na relaciji Beograd – Priština koče istragu jednog od retkih političkih ubistava u Evropi u proteklih nekoliko decenija; u trećem, sam predsednik „u bunkeru“ drži snimak koji potencijalno kompromituje Zorana Babića, jednog od istaknutih naprednjaka.
Ali, kamere hotela „Ambasador“ bile su revnosne.
Akcija je nastavljena tokom dana: mediji su imali i izjavu Antonijevića o napadu, i tok postupka (vreme privođenja, određivanje zadržavanja i slično) i potom analize događaja.
Na vrhuncu operacije, u studiju Pinka bili su i dežurni analitičari – od glavnog urednika Informera do Dragoslava Bokana, figure iz ratnih 90-ih rehabilitovane u medijske svrhe.
I na tom „kriznom štabu“ čula se i ova teza: Antonijević je pretučen maltene isto kao i Borko Stefanović u Kruševcu.
Podsećamo, potpredsednik SSP-a zadobio je teške telesne povrede glave u napadu metalnom štanglom, koji se dogodio neposredno nakon političkog skupa u tom gradu, a napala su ga lica bliska vlasti i kriminalu u tom gradu. Koliko je ovo poređenje neumesno ne treba dodatno objašnjavati.
A onda je predsednik Vučić došao na „Hepi“. U maratonskom razgovoru sa Milomirom Marićem govorio je najviše o sebi – o svojim radnim navikama, shvatanjima života i politike, o detaljima iz privatnog života. Govorio je i o tuči Bjelogrlića i Antonijevića, „pakujući“ pomenuti narativ onako kako on to najbolje i ume.
U tom razgovoru po imenu je pominjao i pojedine konkretne ljude koji su na Tviteru govorili o licemerju u „slučaju Bjela“. Apostrofirao je one koji su se „radovali“ što je Antonijević pretučen.
„Kao oni koji su se radovali kad je Đinđić ubijen, što nije normalno, ili kad je Milošević ubijen ili umro, tako ni ovo danas nije normalno“, rekao je Vučić u „Ćirilici“.
I ova su poređenja neumesna, ali i više od toga – zvuče groteskno iz usta onog koji je javno rekao da se napio kada je Đinđić ubijen.
Naravno, mediji su samo deo akcije. Društvene mreže – deo mašinerije koji je SNS instrumentalizovao do savršenstva od 2012. godine – „radio“ je u slobodnom, džez fazonu.
Pa se tako od istaknutih SNS tviteraša moglo čuti i ovo: „Sramota, tuče 20 godina starijeg čoveka (Bjelogrlić je od Antonijevića mlađi četiri godine, prim. nov.); „Viknuo mu je „Je.ala te Dara iz Jasenovca“ dok ga je tukao („patriotski“ dodir, prim. nov); i slično.
U društvu u kom je medijska scena zatrovana lažnim informacijama, i u kojoj je i Javni servis označen kao „medij koji sarađuje sa Vladom“, ovakvi „odjeci i reagovanja“ služe da upotpune kakofoniju. I pomognu spin, naravno.
BONUS VIDEO: Demonstracije ispred Skupštine Srbije
Pratite nas i na društvenim mrežama:
