Reditelj Srdan Golubović, jedan od inicijatora i prvih potpisnika ProGlasa, kaže da ga je veoma uplašilo što deca iz razreda njegovog sina, šestaci, pričaju gde i kako će otići iz Srbije. "Voleo bi da se ovde dese neke promene, a da ti novi koju dođu, koji će da donesu promene, da ja opet budem neko ko će njima da kaže šta misli i da budem borben kao i sada", navodi.
Ništa nije snimio što nije bilo nagrađeno, sve što je uradio ili radi, posvećeno je sudbinama ljudi koje svakodnevno susreće, verujući da film, slično ProGlasu, može da popravi i njihov i naš život.
„Kada sam radio Krugove shvatio sam da sam sve filmove pravio o ocu, bio sam jako vezan za oca i imao sam 21 godinu kada je on umro, očigledno da se svesno i podsvesno, više podsvesno vraćam toj temi“, kaže Golubović za N1.
Pitanje odgovornosti prema sredini u kojoj živimo – to sam nasledio od oca, on je verovao da pojedinac može svojim delovanjem, makar malo, da oplemeni društvo, kaže. Navodi da i sam u to veruje, dodajući – znamo da ne možemo da menjamo društvo, ali svako od nas može da stavi neku tačku i učini celu stvar lepšom za sve nas.
Za sebe kaže da voli više puta glavom da udari u zid i misli da to ima smisla.
Navodi primer Mikloša Janča, reditelja i velikog levičara koji je 1968. učestvovao u Mađarskoj na demonstracijama protiv sovjetskog režima i kaže da je on dolazio na sve demonstracije do poslednjeg dana.
„To je jedna vrste energije koja mi daje snage. Imam sina koji ima 12 godina. Jedna stvar me uplašila i jako zbunila. On je šesti razred i klinci u njegovom razredu pričaju o tome gde će i kako da odu iz zemlje. Oni imaju 12 godina i pričaju o tome da li ima smisla živeti u Srbiji ili ne. I kada sam to čuo, to me jako uplašilo i pomislio sam – ajde da probam još jednom. Probaću ja i još jednom i još jednom i još jednom. I nekako verujem da koliko god bilo utopijski nemoguće da se sredina u kojoj živimo promeni, mislim da kada izgubimo veru da je to moguće, da tada postajemo neki mrtvi ljudi, bez identiteta, zato verujem da svaki put treba reći ono što misliš. Život prolazi i ovako i onako“, rekao je u emisiji „Da sam ja neko“.
Međutim, navodi da ne valja kada društveni ili politički aktivizam postanu zamena za stvaralaštvo ili – proizvod umetničke impotencije, kada to postaje glavna stvar.
„Meni to nije glavna stvar – hoću da radim filmove, a ovo je dodatna energija koja me u svemu tome stimuliše i vuče. Čini se da kod umetnika imaš često tu priču – ok, ti si umetnik, ti treba da stvaraš svoje stvari, to ostaje iza tebe i to je tvoja misija. To je tačno. Ali opet, s druge strane, umetnik ne može da zavuče glavu u pesak i da kaže – ne zanima me. Mislim da je to jeste neka vrsta oportunizma“, navodi.
Kako je rekao, voleo bi da njegov sin shvati da postoji razlog da se boriš za neku ideju o savršenom svetu, čak i ako znaš da taj savršeni svet ne postoji.
„Voleo bi da se ovde dese neke promene, a da ti novi koju dođu, koji će da donesu promene, da ja opet budem neko ko će njima da kaže šta misli i da budem borben kao i sada. Kako kažu – revolucija nije cilj, revolucija je proces“, zaključio je Srdan Golubović.
***
BONUS VIDEO – Martinoli: ProGlas bi mogao da bude pokretačka energija