3
Profesor Škole za napredne međunarodne studije američkog Univerziteta "Džons Hopkins" Edvard Džozef istakao je da su, posle sastanka u Ohridu, Aleksandar Vučić i Aljbin Kurti pohvaljeni za političku hrabrost, iako njih dvojica ne pokazuju gestove dobre volje kao što su to činili lideri Grčke i Severne Makedonije posle Prespanskog dogovora.
Trebalo je da vidimo gestove dobre volje, kao što su povratak Srba u kosovske institucije i učestvovanje svih stranaka na lokalnim izborima, a ne paljenje automobila sa registarskim tablicama – propraćeno pozitivnom retorikom iz Prištine, rekao je Džozef za portal Juropijan vestern Balkans (EWB).
To je trebalo da bude posebno imperativ za Beograd, jer je Priština ta koja ima prvu veliku obavezu, stvaranje Zajednice srpskih opština, naveo je on i dodao: „Zamislite da je Vučić odmah rekao da ohrabruje kosovske Srbe da se ponovo priključe kosovskim institucijama i učestvuju na lokalnim izborima“.
To bi bio stav poput Aleksisa Ciprasa i Zorana Zaeva, istinski korak ka implementaciji, koji bi oklevanje ili kritiku Kurtija učinio očigledno neprihvatljivom, predočio je Džozef.
Lideri EU i SAD pohvalili su Vučića i Kurtija za „političku hrabrost“, ali ni jedan ni drugi to ne pokazuju na način na koji su Cipras i Zaev radili, na izuzetno teškim i nepopularnim obavezama, objasnio je.
Džozef je naveo da EU i SAD imaju svoje obaveze da omoguće da ovaj sporazum funkcioniše i više ne mogu da se oslanjaju na svoju omiljenu frazu kada je u pitanju dijalog – „to je na pregovaračkim stranama“.
Ta fraza više nije tačna, prvo, zato što su EU i SAD izabrale da proglase da postoji zadovoljavajući sporazum i odbacile potrebu za još jednom rundom pregovora, naglasio je Džozef i upozorio da, ako sporazum propadne, to će biti neuspeh ne samo Beograda i Prištine, već i Brisela i Vašingtona.
On je ocenio da je očigledno da politička situacija nije pogodna za postizanje trajnog sporazuma.
Džozef je ukazao da nema zemlje u Evropi koja se suočava sa većim pretnjama svom suverenitetu i teritorijalnom integritetu od Ukrajine.
Poput Španije i drugih zemalja nepriznavača, Ukrajina se plaši da će stvoriti „presedan“ nad Krimom ili drugim teritorijama koje je anektirala Rusija, ocenio je on.
„Zašto bi Ukrajina priznala Kosovo? Zato što bi priznanje Kijeva konačno ujedinilo NATO po tom pitanju, okončavajući Putinovu sposobnost da to pitanje iskoristi. Umesto da omogućava Rusiji i Srbiji da tvrde kako je nezavisnost Kosova dokaz njihove viktimizacije od Zapada, Ukrajina bi afirmisala suprotno: da se etno-nacionalni sporovi moraju rešavati demokratskim sredstvima, a ne agresijom, jednostranim ukidanjem autonomije, represijom, masovnim proterivanjem i drugim nasilnim sredstvima“, zaključio je Džozef.
***
BONUS VIDEO – Kosovo između novih tenzija i nastavka briselskog dijaloga
