Milo Đukanović
Milo Đukanović Foto: EPA-EFE/BORIS PEJOVIC

Posle duge tri decenije najvažniji demokratski princip stigao je do Crne Gore – promena vlasti izborima. To se konačno desilo na parlamentarnim izborima koji su se pretvorili u referendum protiv vlasti Mila Đukanovića. Crnogorsko društvo više nije moglo da funkcioniše u tolikoj količini nataloženih laži i obmana.

Autor: Strahinja Brajušković / konsultant za EU integracije

Đukanovićev režim je propao ali ne sme propasti sudeći po pojedinima iz proevropskih snaga u Beogradu. Suočavamo se sa fenomenom koji je fascinantan na mnogo različitih nivoa, a koji se ogleda u hipokriziji onih koji se selektivno zalažu za građanska prava. Sve sa parolom da se ne treba mešati u unutrašnja pitanja Crne Gore, neprincipijalno se mešaju dezavuišući pobedničku opzicionu koaliciju nazivajući je klerofašističkom. Na taj način  vređaju crnogorske građane koji su olovkom na izborima pobedili diktatorski režim glasajući za građanske i evropske snage.

Dubina hipokrizije ogleda se i u činjenici da su onomad podržani Šešeljevi radikali da politički konvertiraju, proglašeni su evropejcima i preuzeli su vlast u Srbiji 2012. godine. To je podržavao i Đukanović, koji je tim povodom dao intervju nedeljniku “Vreme” u kojem je tvrdio da je to uradio “radi napretka Srbije”.

Aktuelni predsednici Crne Gore i Srbije koliko do juče ocenjivali su odnose dve države najboljim u poslednjih  20 godina. Ipak, gle čuda, stvar komplikuje Đukanovićev intervju za “Newsmax Adria” u kojem optužuje beogradski režima za rušenje vlasti u Podgorici. Ovo preuzimanje uloge žrtve crnogorskog predsednika dovelo je do usijanja političku atmosferu u Srbiji ali i u regionu.

U cilju dešifrovanja ovog medijskog lamenta neophodno je sagledati kontekst u kojem je Vučićeva vlast smenila vrh srpske policije na čelu sa generalom Rodoljubom Milovićem, posle kampanje u medijima zbog međunarodne policijske akcije “Blakanski ratnik” koja je vođena 2009. godine. Važno je podsetiti da je u toj akciji razotkriven srpsko-crnogorski narko kartel što je narušilo odnose između dve države. Takođe, za vreme Vučićeve vlasti  Đukanovićev glavni partner još od perioda sankcija međunarodne zajednice, Stanko Subotić nezakonito oslobođen za šverc cigareta.

Kada se ovo ima u vidu današnja Đukanovićeva uloga žrtve srpskog režima ne zvuči realno. Kao logičan zaključak, fudbalskim rečnikom iskazano, sklon sam da verujem da se radi o Đukanovićevom svojevrsnom “duplom pasu” u srpskom političkom polju ka mlađanom Vučiću, kako bi on u biračkom telu kapitalizovao izborinu pobedu crnogorske opozicije, jer talas koji je oborio vlast u Podgorici za očekivati je da se prelije i sruši inače nestabilnu vlast u Beogradu.

Ovaj politički manevar praćen je konfuzijom koja se generiše optužbom na račun srpske opozicije da sarađuje sa Đukanovićem koju plasiraju tabloidi, i uz podršku pojedinih iz proevropskih snaga, koji sa suprotnog političkog spektra crnogorsku opozicionu koaliciju dovode u vezu sa Vučićem pa čak i sa Miloševićem.

Politički “dupli pas” svojstven je kalibru igrača kakav je Milo Đukanović, ali na drugoj strani nema dobrog takmaca, jer je već napravljena očigledna greška. Svi koji su gledali Aleksandra Vučića, ako nisu politički slepi mogli su da vide da nije bio ni malo srećan kad se javio iz Bleda da prokomentariše izborne rezultate u Crnoj Gori.

Nijedan diktator ne može biti srećan kada vidi da drugi diktator gubi vlast jer je svestan da neumitno dolazi red na njega.

Koliko god da je u medijima ubedljiv uglađeni Đukanović, iskustvo nas uči da tom političkom kameleonu ne treba verovati. Nove okolnosti sa gubitkom izbora naterale su ga na manevar kojim potcenjuje inteligenciju građana Srbije. Osnovni njegov cilj je očuvanje ličnih i  pozicija političke mafije u Srbiji i Regionu.

U Srbiji i u Crnoj Gori tokom perioda sankcija međunarodne zajednice omogućeno je kriminalnim strukturama da upravljaju i vode tzv. “tajne državne poslove” kada je izgrađen sistem organizovanog kriminala koji je identifikovan kao fenomen “političke mafije”. Suočavanje sa tim fenomenom izbegnuto je posle promena u Srbiji 2000. Manipulacijama i različitim političkim manevrima, upotrebom nasilja, osujećeni su pokušaji da se raspletu i osvetlile aktivnosti te strukture. Nasilje se isplatilo, pobedio je prljavi novac!

U tom kontekstu kako će se odvijati procesi u tvrdom političkom diskursu surove crnogorske kriminalizovane realnosti niko u ovom trenutku ne može da predvidi. Moć je u rukama pojedinaca koji tu moć zloupotrebljavaju u cilju zaštite partikularnih interesa. Koji su naredni potezi ekstremnih centara moći političke mafije ostaje da se vidi.

Dogovor lidera pobedničke koalicije o principima na kojima će počivati crnogorska vlada ohrabruje. Između ostalog, najavljuje se usvajanje pravnog okvira koji bi trebalo da vodi otvaranju tajnih dosijea. To je jedno od suštinskih pitanja koje bi imalo katarzično dejstvo ne samo za crnogorsko društvo već i za srpsko ali i šire. Po mom skromnom mišljenju, proces razvlašćivanja i konstitusanja nove vlasti u Crnoj Gori trebalo bi brzo završiti jer je vreme bitan faktor. To bi do neke mere sprečilo lov u mutnom i razbilo različite vidove konfuzije.

Sa druge strane, EU bi trebalo da uzme u obzir kontekst jedinstvenog srpsko-crnogorskog mafijaškog kartela u okviru kojeg koegzistiraju različiti klanovi. U tom smislu, a u cilju stabilizacije Regiona, potrebno je podržati formiranje prelazne Vlade u Srbiji koja bi vodila istinski demokratski izborni proces. Takva dobra praksa u Makedoniji, sada u Crnoj Gori, potvrdila je da su mogući pozitivni procesi. Konačno, Zapadni Balkan mora da se iščupa iz kandži političkog kriminala, mafije, tajnih službi i diktatorskih režima. Siguran sam da će političke promene u Crnoj Gori neizbežno uneti novu energiju i ubrzati reformske procese koji će voditi uspešnoj transformaciji celog Regiona.

Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?

Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare