Ubrzo po objavljivanju investicionog programa „Srbija 2025“ kojim je vlast najavila 14 milijardi evra vredna ulaganja i prosečnu platu od 900 evra za šest godina, Stranka slobode i pravde predstavila je svoj program za čiju realizaciju je potrebno – šest meseci.
Veće plate u zdravstvu i prosveti, niži nameti na zarade, vraćanje nacionalnih resursa u državno vlasništvo, besplatni udžbenici i užina za sve đake u Srbiji, samo su deo mera koje Dragan Đilas smatra realno ostvarivim u roku od šest meseci od smene vlasti. I dok u stručnoj javnosti uglavnom nema spora da u budžetu za ovu godinu ima nepotrebnih troškova, pitanje realizacije i održivosti ovog plana već su – druga priča.
Trošak novih mera koje predlaže SSP je 1,7 milijardi evra, a u stranci smatraju da je plan ekonomski izvodljiv jer u budžetu za 2020. ima 2,4 milijarde evra koje se, kako navode, rasipaju. U toj sumi je i 700 miliona evra rashoda za „besmislene projekte“: uvođenje video nadzora, izgradnja stadiona, autoputevi čija je cena duplo viša od predračunske… Na listi je i 762 miliona evra dodatnih troškova administracije, 200 miliona evra subvencija za Železnice, Er Srbiju, RTS…
Na pitanje da prokomentariše održivost ovakvog plana, Dejan Šoškić, profesor Ekonomskog fakulteta u Beogradu i nekadašnji guverner Narodne banke Srbije, ističe da su veća izdvajanja za obrazovanje i zdravstvo važna i dobra opredeljenja koje bi svaka naredna Vlada trebalo da uvažava i sprovodi, jer se direktno tiču kvaliteta života ljudi i njihovih znanja.
„Ovo posebno jer kvalitet i broj raspoložive radne snage već sada predstavlja ograničavajući faktor privrednog razvoja u Srbiji, ali i u većini razvijenih zemalja sveta. Investiranje u ljude i njihovo zdravlje predstavlja važan preduslov dugoročno održivog privrednog razvoja zemlje“, kaže Šoškić za Nova.rs. „Potrebno je, međutim, više izdvajanja za obrazovanje na svim nivoima, tj. i na nivou visokog obrazovanja kao i za podršku naučno-istraživačkom radu“.
Šoškić smatra da je ključni problem Srbije nizak nivo ukupnih investicija.
„U osnovi ovog problema stoji okruženje slabih institucija, nedovoljan nivo pravne zaštite ugovora, svojine i konkurentnog i ravnopravno dostupnog tržišta. Dakle, temeljna reforma javnog sektora i jačanje institucija stoji u osnovi naših problema sa niskim stopama privrednog razvoja“, kaže Dejan Šoškić.
„Izvesno je da sredstava u budžetu ima za veću podršku obrazovanju i zdravstvu. Odustajanje od najavljenih neproduktivnih investicija, bolja zaštita interesa države u međunarodnim ugovorima (za ovu godinu je za odštetne zahteve po međunarodnim ugovorima predviđeno, po tvrdnjama Fiskalnog saveta, iznos podjednak ukupnom ulaganju u prosvetu), racionalizacija u javnim nabavkama (eliminacija korupcije) i ukupna racionalizacija u javnom sektoru, mogu da stvore znatna slobodna sredstva za investiranje u obrazovanje, nauku i zdravstvo. Razvojem kapaciteta institucija, posebno pravnog sistema, došlo bi do rasta investicija, ubrzavanja privrednog rasta i stvaranja novih zdravih izvora za ulaganje u obrazovanje, nauku i zdravstvo“.
Ekonomista Ljubomir Madžar, profesor emeritus Alfa BK univerziteta u Beogradu, nije optimističan u pogledu ostvarenja ovakvog plana SSP.
„Veoma sam skeptičan u pogledu toga da se tolika sredstva mogu obezbediti raznim uštedama. Izgradnja stadiona jeste nepotreban trošak, ali ušteda na tome bila bi jednokratna, što nije pravi odgovor za finansiranje trajno uvećanih izdataka“, ističe Madžar za Nova.rs.
On navodi da takav program nije izvodljiv, jer nema odakle da se namakne toliki novac.
„Utoliko je manje sprovodljiv jer se predlaže i smanjenje nekih poreskih stopa. Da je to moguće, neko bi već pre njih to ostvario, ne bi se čekala 2020. godina“, navodi Ljubomir Madžar. „Tačno je da ima dosta toga što se razbacuje i troši, što se ne koristi racionalno, ali je suma koja bi se po tom osnovu uštedela daleko ispod onoga što taj populistički program obećava. Kada je reč o rashodima za subvencije iz budžeta, one svakako nisu najsrećnije rešenje, ali postoje društveni pritisci kojima nijedna vlast ne može lako da odoli“.
Madžar ističe da nije detaljno proučio program koji predlaže SSP.
„Kada bih se malo udubio u te cifre, verovatno bih neke od svojih stavova malo ublažio. Ali, ipak ostajem skeptik po pitanju toga da se toliki trošak na taj način pože pokriti“, zaključuje Ljubomir Madžar.
Pitanje smatra li ostvarivim razvojni plan države koji podrazumeva i prosečnu platu od 900 evra za šest godina, kratko je prokomentarisao: „Već su u novinama inteligentni ljudi otkrili ono što i ja smatram: to podrazumeva stopu privrednog rasta od 14 odsto, što znači da su u pravu kritičari koji smatraju da je tako nešto daleko od ostvarivog“.