0
Mnoge zemlje su priznale Кosovo na osnovu dezinformacije da je Deklaraciju o nezavisnosti usvojila Privremena skupština, formirana u skladu sa Rezolucijom 1244, iako su tvorci i potpisnici tog dokumenta u svom izjašnjenju Međunarodnom sudu pravde, 14 meseci kasnije, to sami demantovali. Da li je Joakim Riker to znao i zašto je dezinformisao generalnog sekretara UN? Zašto Srbija na to nikada nije reagovala, piše u autorskom tekstu za NIN Bojan Bajić stručnjak za poslovnu etiku i usklađenost postupanja.
Tekst prenosimo u celosti.
Međunarodni sud pravde (MSP) je u julu 2010. utvrdio da Deklaraciju o nezavisnosti Кosova 17. februara 2008. nisu usvojile privremene institucije samouprave na Кosovu, formirane po Rezoluciji 1244 SB UN, već da su njeni autori politički lideri Albanaca sa Кosova, koji se nisu deklarisali kao Skupština Кosova, tako da nisu ni delovali u okviru privremenih institucija. Na taj način je zaključeno da to neformalno delovanje nije bilo zabranjeno po specijalnom međunarodnom pravu, uspostavljenom Rezolucijom 1244.
Srbija je na Generalnoj skupštini UN predložila pitanje za MSP a da prethodno nije primetila ko je autor Deklaracije, tako da u suštini nije ni znala protiv čega se bori kada je pokrenula pravnu borbu protiv Deklaracije. Ako je za utehu, skoro celi svet je bio dezinformisan. Posebno je pitanje kako je moguće da je većina prisutnih na sednici Generalne skupštine UN 8. oktobra 2008. (osam meseci nakon proglašenja nezavisnosti), bila uverena da su Deklaraciju proglasile privremene institucije, pa su s tim uverenjem i usvojili Rezoluciju 63/3, kojom traže od MSP da odgovori na pitanje:
„Da li je jednostrano proglašena Deklaracija o nezavisnosti od strane privremenih institucija samouprave na Кosovu u skladu sa međunarodnim pravom?“.
0
6
1
Već sutradan, 9. oktobra 2008, generalni sekretar UN Ban Кi-mun piše predsedniku MSP i obaveštava ga da je GS UN postavila pitanje i dostavlja Rezoluciju 63/3 u kojoj u preambuli piše:
„Podsećajući se da su 17. februara 2008. privremene institucije samouprave na Кosovu proglasile nezavisnost od Srbije.“ Iz toga se vidi da Ban Кi-mun i njegova administracija u momentu slanja pisma MSP-u već osam meseci zvanično šire dezinformaciju da su nezavisnost proglasile privremene institucije. Do tog trenutka je više desetina zemalja priznala nezavisnost Кosova, ali pokazaće se da su obrazloženje za priznanje mnoge države zasnovale na – dezinformaciji.
Povodom proglašenja nezavisnosti Кosova, 17. februara 2008. održana je hitna zatvorena sednica Saveta bezbednosti UN, nakon koje je Ban Кi-mun novinarima rekao da ga je njegov specijalni predstavnik i šef Unmika na Кosovu, Joakim Riker, informisao da je „Skupština privremenih institucija samouprave na Кosovu danas usvojila Deklaraciju o kosovskoj nezavisnosti“. To saopštenje još uvek stoji na veb-stranici UN: „Generalni sekretar Ban Кi-mun je danas obavestio Savet bezbednosti o najnovijim dešavanjima na Кosovu, pokrajini Srbije kojom upravljaju UN od kada su zapadne snage proterale jugoslovenske snage usred međuetničkih borbi 1999. Govoreći potom novinarima, g. Ban je rekao da ga je njegov specijalni predstavnik i šef Misije privremene administracije UN na Кosovu (UNMIК), Joakim Riker, obavestio da je Skupština privremenih kosovskih institucija samouprave ranije danas usvojila rezoluciju o proglašenju nezavisnosti Кosova“.
Ono što je na prvi pogled očito iz dokumenata MSP, jeste da je skoro celi svet bio u zabludi o tome šta se desilo 17. februara 2008. Svet je bio ubeđen da je taj dokument usvojila Skupština Кosova i na osnovu toga su mnoge države narednih dana i meseci priznale nezavisnost Кosova ili su, suprotno tome, odbile da ga priznaju, smatrajući da Skupština na to nije imala pravo. Ni jedni ni drugi nisu znali o čemu stvarno zauzimaju stav.
MSP u svom obrazloženju utvrđuje da je 28. marta 2008, više od mesec dana nakon proglašenja, Ban Кi-mun podneo Savetu bezbednosti periodični izveštaj Unmika o stanju na Кosovu u kojem se navodi da je „Skupština Кosova održala sednicu tokom koje je usvojila ’deklaraciju nezavisnosti’, proglašavajući Кosovo nezavisnom i suverenom državom (Dokument UN S/2008/211, stav 3)“. Ni u tom izveštaju se, dakle, ne otkrivaju pravi autori Deklaracije, pa je očigledno da Unmil kontinuirano dezinformiše generalnog sekretara i Savet bezbednosti UN.
Na osnovu čega je onda MSP zaključio da Deklaraciju nije proglasila Skupština Кosova? Radi pojašnjenja procedure, nakon što je MSP primio pitanje GS UN u oktobru 2008, poslao je dopis državama članicama UN i ostavio im mogućnost da se u roku od šest meseci izjasne o tom pitanju. U tom roku izjasnilo se oko 35 država, a 17. aprila 2009. svoje izjašnjenje MSP-u dostavljaju i autori Deklaracije, koji u tački 6.01, odmah na početku, samouvereno navode da „suprotno obmanjujućem jeziku u pitanju dostavljenom sudu“ koje je Generalna skupština UN dostavila MSP-u, „Deklaracija o nezavisnosti nije akt privremenih institucija samouprave na Кosovu“.
U nastavku izjašnjenja Кosovo predstavlja sudu niz dokaza da se ne radi o Skupštini.
Deklaracija o nezavisnosti nije podneta na prvo i drugo čitanje, niti je prošla kroz skupštinske komitete, kao što je slučaj kad postupa Privremena skupština. U ovom slučaju se glasalo direktno. Uz to, Deklaraciju su potpisali svi prisutni, a odluke Privremene skupštine potpisuje samo njen predsednik, potpisana je odmah posle glasanja, a ne nakon uobičajenog roka od 48 sati u kome se može uložiti prigovor protiv teksta. Deklaracija nije poslana šefu Unmika kao što je bio slučaj sa svim aktima koje je usvojila Privremena skupština, a nije ni publikovana u Službenim novinama privremenih institucija samouprave na Кosovu.
Tačka 6.14. izjašnjenja bi mogla biti razlog za pokretanje međunarodne krivične istrage zbog manipulacije sa prevodom Deklaracije: „Engleski i francuski prevod Deklaracije o nezavisnosti uključen od strane Sekretarijata Ujedinjenih nacija u dosijeu 371 ne odražava stvarni sadržaj Deklaracije koji je pročitan na albanskom, o kom se glasalo, i koji je potpisan 17. februara 2008. Posebno, reči: `Skupština Кosova… odobrava…` (L Assemblee du Кosovo… Approuve’) se ne pojavljuju u originalnom tekstu. Republika Кosovo stavlja na pažnju sudu fotografije originalne Deklaracije (kao prilog 1) i njen prevod na engleski i francuski. Ova je Deklaracija zapravo pročitana, o kojoj se glasalo, i koja je potpisana tokom vanredne sednice Skupštine 17. februara 2008.“
Da li je Joakim Riker znao da Skupština nije proglasila nezavisnost i zašto je ćutao?
Svi navedeni argumenti iz izjašnjenja predstavnika Кosova su imali efekta kod MSP-a koji se složio da Deklaraciju nije usvojila Skupština, što u strogo pravnim okvirima ima smisla, jer su sudije suvoparno prosijavale ‘dokaze’ koje su imali, što jeste način na koji sudovi uglavnom funkcionišu.
Sporno je što su autori Deklaracije skrivali te „dokaze“ 14 meseci nakon proglašenja nezavisnosti, i što su UN kao najveća institucija na svetu mesecima širile lažnu vest.
Iz svega navedenog vidi se da su albanski lideri detaljno planirali proceduralni manevar kako bi u formalno-pravnom smislu napravili otklon od Skupštine, a da sa druge strane svet obiđe netačna informacija da je Skupština usvojila Deklaraciju. Jer, da su svetu transparentno saopštili da su napustili zvanične institucije iz okvira Rezolucije 1244 i u privatnoj režiji proglasili nezavisnost, niko ih ne bi priznao. Medije i goste tog dana je bilo lako zavarati s obzirom na to da se sve odigralo u zgradi Skupštine.
Šef Unmika Joakim Riker je morao biti upoznat sa planom da će se u papirima napraviti jasan odmak od Skupštine, pa zbog toga nije intervenisao. Na zahtev da deluje, koji je dobio od Srbije, odlučio je da ćuti, jer da je pojasnio Beogradu da nije Skupština ta koja donosi odluku, to bi onda Srbija iskoristila da zaustavi talas priznavanja, pa bi ceo plan pao u vodu. MSP konstatuje da ćutanje Rikera sugeriše da on nije smatrao da je Skupština proglasila nezavisnost, jer bi u suprotnom, s obzirom na to da su šefovi Unmika prethodno već poništavali slične akte Skupštine o nezavisnosti u periodu od 2002. do 2005, u skladu s tom praksom i on bio u obavezi da deluje. No, bez obzira na to što se Riker pravno ogradio, ostaje pitanje kako se usudio da u SB UN proširi lažnu vest.
Zbog svega što se u svetu desilo nakon proglašenja Deklaracije o nezavisnosti Кosova, što se Кosovo „provlači“ i kao izgovor za nove ratove, u kojima se zvecka čak i nuklearnim oružjem, moglo bi se ispostaviti da je sve ono što je prethodilo priznavanju Кosova kao nezavisne države postalo najskuplja lažna vest u istoriji.
BONUS VIDEO: Eskobar optimista – sporazum o normalizaciji Srbije i Kosova moguć ove godin