0
Emilio i Rosa su napravili savršenu porodicu. Sedamdesetih godina prošlog veka, na usamljenom mestu na Kanarskim ostrvima, oformili su dom pun ljubavi za svojih pet ćerki, od kojih svaka nosi ime po jednom cvetu: Lis, Iris, Melisa, Lila i Dalija. Daleko od civilizacije i života koji su ostavili iza sebe, uživaju u jedinstvenom raju, izolovani od ostatka sveta. Sveta koji predstavlja pretnju i koji bi mogao da uništi zauvek ovu porodicu. Emilio i Rosa to znaju, oni su jedini koji su svesni opasnosti kojoj su izloženi, i zbog toga celog života kriju od svojih ćerki jednu strašnu tajnu.
To vam je, ukratko, sinopsis filma „Kuća među kaktusima“ rediteljke Karlote Gonsales Adrio, koji sam, tog kišnog 26. maja ove godine, oko 21h, gledao u dvorani „Kulturnog centra Beograd“. Ja, anonimni aikido majstor iz Medveđe, ponosni član Sportskog saveza, ogorčen sam insinuacijama CINS i ostalih tajkunskih medija da mi je neko naložio da se navedenog dana pojavim u Beogradu i pružim podršku aktuelnom predsedniku Srbije Aleksandru Vučiću i u tu me svrhu strpao u autobus i odvezao u prestonicu. Nikad me niko nije podstrekao na takav potez, i nikad ne bi ni mogao – sve da i sam Almodovar to od mene zatraži.
Španski film je moja strast
Takva insinuacija za mene je uvreda. Uvreda, jer strast prema iberijskoj kinematografiji nosim duboko u sebi još od najranijih, tinejdžerskih dana, kad sam je upoznao. Sećam se Luninog „Šunka, šunka“, sećam se mlade Penelope Kruz i muževnog Havijera Bardema, sećam se jarkih boja aragonske pustinje, sećam se plamena.
Od tada do danas, pa i tog 26. maja, dakle 30 godina bezmalo, fascinira me španska kultura i film. Uz japansku (zbog koje sam zavoleo aikido), španska je moja druga omiljena kultura.
Strepnja, pa oduševljenje
Nedelju dana pre 26. maja shvatio sam da se u Beogradu i ove godine održava filmski festival. Dok sam slagao kimono i vezivao pojas za struk moje hakame nakon jednog od naročito zahtevnih treninga, ideja je zrela u meni. Istog dana, dok sam sa svojih riseva uklanjao ipon – već je odluka pala: „Španski metar“ ove godine bez mene ne može proći.
PROČITAJTE JOŠ:
Obratio sam se, nesiguran u prvi mah, Banetu, Brani, Branislavu Marsenijeviću, direktoru našeg Centra, s predlogom: „Hajdemo ove godine u Beograd, svi zajedno, hajde da gledamo španske filmove! Bane, španski filmovi ne zaostaju ni najmanje za najvećim ostvarenjima evropske kinematografije. I nisu to više samo Almodovar i Luna, već plejada mladih, ali i već zrelih režisera koja oduševljava filmofile diljem Evrope! Uostalom, za ovih deceniju i po rada na odmotavanju „Španskog metra“ organizatori su se potrudili da nam donesu najbolje od kinematografije na španskom jeziku, kao i na drugim jezicima koji se govore u Španiji i Hispanskoj Americi, u čemu su imali nesebičnu pomoć diplomatskih predstavništava i prijatelja iz različitih kulturnih centara u Beogradu, Novom Sadu, a od skoro i u Podgorici“.
(Ovaj sam poslednji deo, priznajem, naučio napamet nakon što sam ga pročitao na portalu „Španskog metra“).
Nisam ni znao za miting, divim se Karloti
Nisam, priznajem, očekivao mnogo: Medveđa je mala sredina u kojoj svoju strast nikad nisam mogao da do kraja ispunim pa ni otkrijem kolegama borcima. Tvrda, mačistička kultura veštine koju iskreno cenim u tome me sputavala…
Utoliko sam više bio oduševljen činjenicom da je moj predlog prihvaćen!
Projekciju sam lako izabrao: ime režiserke Karlote Gonsales Adrio izdvojilo se pored Marije Alvares (film „Filmofilke“ je bio zakazan za 17:30h) i Fransiska Novika (s filmom „Izgubljeno vreme“). Karlota je, inače, moju pažnju privukla još s debitanskim ostvarenjem „Tahrib“, o mladom Marokancu koji švercuje grupu sunarodnika preko Gibraltara. Te scene, ta fotografija, a tek gluma…
Ni „Kaktus“ me nije razočarao, dapače. Razočarala me zato jeste sumnja i cinizam koji su novinari iskazali prema mojoj strasti. Uvek me razočaraju ljudi – španski film i aikido nikad. Zato želim da ponovim: nikakav miting ja nisam video, pamtim i dalje boje kaktusovih bodlji u tami Kulturnog centra.
(Napomena: Ovo je satiričan tekst izmišljenog sagovornika, ali njegova svrha nije ni zabava ni humor. Za to u Srbiji služi Agencija za borbu protiv korupcije).
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
