1
Iako je jasno na šta se misli kada se kaže da je Srbija vojno neutralna, odnosno da ne pripada interesnom krugu ni Zapada, ni Istoka, treba skrenuti pažnju da naša država u ovom trenutku to nije ni teorijski, ni praktično, navodi se u analizi Centra za istraživanje bezbednosti, a čiji je autor Aleksandar Stojanović.
Institut vojne neutralnosti je kategorija međunarodnog javnog prava i ona podrazumeva čitav niz prava i obaveza propisanih međunarodnim konvencijama, kojima podleže država kojoj se garantuje neutralnost, a koja se tiču zabrane članstva u vojnim savezima, pružanja vojne pomoći stranama u sukobu, upotrebe teritorije za vojna dejstva, transport i tome slično.
Ono što je ključno u stanju vojne neutralnosti države, je garancija drugih zemalja, pre svega velikih sila, koje neku državu priznaju kao vojno neutralnu i sklapaju međunarodni ugovor tim povodom. Dobar primer je Austrija ili Švajcarska, koja je status vojno neutralne države dobila nakon Bečkog kongresa 1815. godine, podseća se u analizi.
Ukazuje se da velike sile sporazumom utvrđuju svoje obaveze prema vojno neutralnoj zemlji, čime predstavljaju pravno-politički garant sprovođenja ovog instituta, što u terminima međunarodnog prava znači da vojno neutralna zemlja to ne može postati prostim unilateralnim izjašnjavanjem da je to slučaj, već je potrebno zadovoljenje i drugih uslova, odnosno, pristanak drugih interesnih strana.
Na osnovu toga, jasno je da Srbija nikako ne može biti vojno neutralna država, jer njenu vojnu neutralnost nisu priznale druge države, vojni savezi, a pre svega velike sile, kao što su SAD, Rusija ili Kina, stoji u analizi.
Zbog toga, Srbija može jedino unilateralno doneti odluku da bude vojno nesvrstana, što nije pandan vojnoj neutralnosti, iako se laicima tako čini.
Čak i tako, treba reći da je naša zemlja u prethodnih dvadesetak godina prolazila kroz različite faze – od približavanja NATO standardima (učestvovanja u Partnerstvu za mir, individualnim paketima saradnje, vojnim vežbama sa NATO snagama, reformom sistema odbrane sredinom 2000-tih i profesionalizacijom vojske) do nabavljanja sistema naoružanja iz Rusije i Kine, čime se stvarao određeni balans, pre svega u političkom pogledu, pa se pre može govoriti o balansiranoj odbrambenoj politici, nego o nesvrstanoj.
U svetlu najava državnog rukovodstva da Srbija čuva i razvija svoj koncept totalne odbrane, a uzimajući u obzir regionalno bezbednosno okruženje i nedvosmislenu činjenicu da je Srbija skoro sa svih strana okružena NATO-om, kreiranju i implementiranju politika iz ove oblasti mora se posvetiti dužna pažnja i oko toga treba da postoji društveno saglasje određenog stepena.
U nedostatku jakih ne-NATO partnera, koji to postaju samo uz potpisivanje pravno obavezujućih sporazuma, Srbija može naići na potencijalno ozbiljne probleme u samostalnom suprotstavljanju Alijansi oslanjanjem samo na sopstvene snage, ukazuje se u analizi.
U slučaju da u nekom trenutku u budućnosti situacija eskalira, naša zemlja može biti ostavljena na cedilu, ukoliko Kina i Rusija ne budu bile voljne da troše ogromne materijalne i ljudske resurse da bi branile ovo područje, a tada bi, ne prvi put u istoriji, bili u ozbiljnom problemu, navodi se u analizi.
***
BONUS VIDEO – Vukadinović i Radić o poseti Stoltenberga
