4
Sredinom decembra 2024. godine prisustvovao sam osmom po redu skupu „Teologija u javnoj sferi“ u Trebinju. Na istom skupu sam bio i pre četiri godine i ono što sam primetio je da je tada sala bila puna, a sada je bila poluprazna. Izolacija nepodobnih u okviru Sprske pravoslavne crkve je očigledno uzela maha pošto ovaj skup organizuje grupa teologa na čelu sa bivišim dekanom Pravoslavnog bogoslovskog fakulteta Univerziteta u Beogradu redovnim profesorom i protojerejem-stavroforom (ne stafordom kako vele hepijevci) Vladanom Perišićem i bivšim nastavnicima ovog fakulteta dr Vukašinom Milićevićem, dr Markom Vilotićem, dr Andrejem Jeftićem i teologom Blagojem Pantelićem. Posebnu živost skupu dalo je prisustvo i aktivno učešće vladike Grigorija i igumana i poglavara manastira Tvrdoš, Save Mirića.
Ovaj događaj obiluje divnim, vrlo poučnim izlaganjima iz različitih oblasti, od teologije, istorije i lingvistike do ekonomije, digitalnog sveta i hemije. Ove godine mi je u pamćenju ostalo izlaganje dr Branka Sekulića, teologa iz Šibenika čija se tema ticala sakralizacije zločinačkih ustaških i četničkih pokreta od strane Katoličke i Srpske pravoslavne crkve u cilju raspirivanja mržnje i netolerancije između Hrvata i Srba. U diskusiji koja je usledila, kako bi u prvi plan istakao antipod ovom destruktivnom delovanju, Branko se poslužio primerom, meni do tada nepoznatog, šibeničkog biskupa Srećka Badurine (1930-1996).
4
3
74
Tom prilikom je Branko opisao ratne strahote kroz koje su prolazili Šibenik i šibenčani i bespoštednu borbu biskupa Badurine da se, makar na unutrašnjem planu, ratne traume ne prenesu na lokalno srpsko pravoslavno stanovništvo. Uspeo je da stvori uslove da se unutar Šibenika srpske pravoslavne liturgije redovno održavaju insistirajući na tome da oni koji nisu odgovorni za rat ne smeju da ispaštaju i da je to bio test na kojem se nije smelo pasti jer se, u suprotnom, postavlja pitanje koliko su oni koji se mole za prestanak rata, za mir uopšte sposobni, obzirom da ne možemo da tražimo ono što nismo u stanju da pružimo. Time se, između ostalog, biskup Badurina zamerio vrlo moćnim ljudima iz političkog, vojnog i crkvenog života Hrvatske. No, i po cenu svog života, do kraja nije odustajao i zato je on i danas omiljeni šibenički biskup koji je uspeo da sačuva lokalni srpski živalj, njihove svetinje i na taj način čast Šibenika.
Prema Brankovim rečima, stav biskupa Badurine je bio da je rat jedno veliko zlo i da institucije crkve i države ne zavređuju da se u njihovo ime prolije makar jedna kap ljudske krvi. U ratu su svi ljudi, ma koje vere ili nacionalnosti stradalnici, pa je čak i onaj ko čini zlo na kraju njegova žrtva. Zlo je lična odluka, onaj ko vrši zločine ima i ime i prezime i kada zlo nastupi, odgovornost nije i ne može biti kolektivna. Zato je važno odupreti se generalizacijama jer se pod plaštom generalizacija sakrivaju zločinci i zlo koje ne može i ne sme prevladati i imati poslednju reč. Kada se rat bude završio, smatrao je biskup Badurina, ljudi će morati jedni drugima da pogledaju u oči i da se suoče sa onim što je učinjeno. U cilju otvaranja mogućnosti suočavanja sa učinjenim, biskup Badurina je izbegavao rasprave o tome ko je prvi započeo rat, Srbi ili Hrvati jer jedina budućnost koju jedni i drugi imaju krije se isključivo u suživotu. A da bi suživot bio moguć, mora se slomiti ona slika sveta koja u drugome gleda neprijatelja kojeg treba ubiti. Samo se na taj način otvara mogućnost ljudskosti, a iz ljudskosti mogućnost pravednosti i mira.
Kada razmišljam o istorijskom trenutku u kojem se Srbija danas nalazi, reči biskupa Badurine osećam kao duboko katarzične. Zlo kojem svakodnevno svedočimo se kumuliralo u žrtvama koje imaju svoja imena i prezimena, od pada helikoptera, rampe u Doljevcu, ubijenih u masovnim ubistvima u Beogradu, Duboni i Malom Orašju, izginulih rudara u Aleksincu i naših sugrađana koji su se tog kobnog dana našli pod novosadskom nadstrešnicom. Zlo ima svoje ime i prezime i mi ih moramo saznati jer je to uslov da se suočimo sa učinjenim. Bez suočavanja nema ljudskosti, pravde, budućnosti, suživota i mira.
Ovaj put suočavanja nam je prethodnih nedelja osvetlila naša mladost, studenti i srednjoškolci i naša je dužnost, kako prema njima, tako i prema žrtvama, ali i zločincima, da ga sledimo. U suprotnom, daćemo zlu poslednju reč i ostavićemo našu decu u živom blatu kukavičluka i nemorala. Trnovit je put do zvezda ali, kao što ističe profesor Perišić, ljudi su ni za šta manje nego za zvezde stvoreni.
BONUS VIDEO: