Autorski tekst Nikole Jovanovića: Beograd je siroče, ali ne još dugo

To što u njemu nema para za kapitalne projekte, za dom zdravlja na Bežanijskoj kosi, za kanalizaciju na Ledinama, Resniku, levoj obali Dunava, za spajanje Mosta na Adi sa Rakovicom, za završetak vodovoda Makiš-Mladenovac, za čišćenje ulica i održavanje parkova, nije ga posebno potreslo.

S druge strane, za udruženja i stručne organizacije koje se bave Beogradom, ovo leto nije baš za odmaranje. Stizali su nam na desetine poruka i mejlova građana koji su žalili na duplo veće poreze na imovinu, poskupljenje komunalija, na bahate investitore koji žele da grade na zelenim površinama između stambenih blokova, na tajkune koji bi da zidaju gigantsku betonsku spavaonicu na prostoru bivše fabrike IMT.

Četrdesetak hiljada naših sugrađana skupilo se da izrazi zabrinutost zbog potencijalnih ogromnih rizika po životnu sredinu od kopanja jadarita u zapadnoj Srbiji. Niko iz gradskih struktura im nije uputio reč razumevanja, utehe, solidarnosti.

Kada često konstatujem da je Beograd siroče, neki mi zameraju da je reč previše teška. Ali naš grad ne samo da nema valjan budžet, već nema ni usvojenu strategiju razvoja grada, nema važeći generalni urbanistički plan, nema master plan za saobraćaj, pa je na delu opšta grabež i lov u mutnom.

Ali to što je Beograd sada siroče, ne znači da mu je to sudbina, da će tako uvek biti. Naprotiv, u Beogradu sazreva svest da su neophodne korenite promene, pa čak i u kom pravcu ih treba sprovesti.

Svim dobronamernim i čestitim ljudima postaje jasno da u Beogradu treba zavesti strog urbanistički red gde bahati investitori neće moći da jednim potezom gumice brišu iz planova zelene površine, istorijske zgrade, parkove, igrališta za decu.

Da nam treba luka, zgrada filharmonije, fabrika za prečišćavanje otpadnih voda.

Da treba revidirati plan za metro, proširiti tramvajsku mrežu, izgraditi most na Adi Huji.

Da moramo ograničiti rad kladionica, vratiti nadležnost nad opštim bolnicama. Da je priključak svakog domaćinstva na kanalizaciju i vodovod elementarno pravo, a ne luksuz.

Da treba formirati beogradsku policiju, koja bi bila pod gradskom upravom i kontrolisana od strane gradske skupštine, što je jedina garancija da ćemo u Beogradu iskoreniti kriminal, korupciju, drogu, hiuliganizam i bande.

Da aktiviste niko ne sme da hapsi,a medije niko da pritiska. Da je sloboda mišljenje i izražavanja svetinja.

Sazreva svest da do gradskih sekretara i direktora javnih komunalnih preduzeća treba doći kroz otvoren i fer konkurs, a do gradonačelnika i predsednika opština direktnim izborom, tako što će građani zaokružiti svog kandidata imenom i prezimenom, bez posrednika i trulih kompromisa.

Sve ove težnje većine neće biti moguće još dugo potiskivati i zato sam optimista. Organizacije okupljene oko kampanje „Beograd ne može da čeka“ će u narednom periodu raditi predano na ovim ciljevima.

BONUS VIDEO: