39
Nuklearni lobi je jedan od najjačih i najorganizovanijih u svetu, a pokazuje se i kao vrlo otporan čak i na najveće političke potrese. Tako recimo imamo situaciju da je Rosatom bez obzira na rat u Ukrajini i zapadne sankcije Rusiji i dalje globalno (sve)prisutan bez ozbiljnih zahteva da se ova kompanija nađe na nekakvoj crnoj listi. Ovakva situacija ne treba da čudi imajući u vidu da je i tokom perioda hladnog rata trgovina nuklearnim gorivom išla nesmetano, a u tom pogledu se posebno isticala Francuska koja od 1972. godine ima kontinuiranu saradnju sa sovjetskom i potom sa ruskom nuklearnom industrijom. Ogroman novac, politička robusnost kao i mogućnost otvaranja vrata i uticaja na donosioce odluka u Vašingtonu, Briselu, Moskvi i Pekingu bili su više nego dobra preporuka da se Aleksandar Vučić po bilo koju cenu približi ovom krugu moći. I nažalost uspeo je u tome, piše dr inž. Miroslav Parović u svom autorskom tekstu.
O tome svedoči svojevrsni „blickrig“ koji je pokrenut sa ciljem izmene zakonske regulative kojom je u Srbiji (još uvek) zabranjeno da se grade nuklearne elektrane i postrojenja za preradu i skladištenje nuklearnog otpada. Takođe, čak i pre formalnog skidanja postojećeg moratorijuma imamo situaciju u kojoj je vlada u tehničkom mandatu usvojila memoranudm koji predviđa mogućnost uspostavljanja strateškog partnerstva u sektoru nuklearne energetike sa glavnom francuskom elektroenergetskom kompanijom EDF. Inače, ovaj dokument je usvojen na ličnu Vučićevu inicijativu jer mu je potreban zvanični dokument sa kojim će otići na sastanak sa Emanuelom Makronom.
Ono što se postavlja kao pitanje je šta će biti ključni elementi tog strateškog partnerstva? Vlast nedeljama vodi agresivnu kampanju o tome da ćemo ostati bez struje i da su nam nuklearne elektrane poslednja slamka spasa. Ide se toliko daleko da smo iz usta predsednika ove države dve puta čuli brutalnu laž o tome da ćemo do 2050. godine trošiti čak četiri puta više električne energije nego što to činimo danas i da zbog toga treba da gradimo četiri mala modularna nuklearna reaktora snage po 300MW.
E sad, kada bi stvarno bila istina da ćemo u budućnosti trošiti četiri puta više električne energije nego danas, onda nam ni ti mali nuklearni reaktori ne bi bili od neke velike pomoći. Tako da je izvesno da ta, inače nova i do sada komercijalno neupotrebljivana tehnologija služi za mahanje pred narodom na sličan način kako se maše sa letećim automobilima ili taksi vozilima bez vozača. Ono što je pak izvesnije je da će se ključni pregovori voditi o tome da se u Srbiji grade podzemna skladišta za odlaganje nuklearnog otpada.
U ovim tzv. geološkim odlagalištima na dubinama od 700 do 1000 metara planira se dugotrajno smeštanje ogromne količine radioaktivnog materijala nastalog radom nuklearnih elektrana tokom dvadesetog i prve četvrtine dvadeset i prvog veka. Primera radi, Francuska ima 56 reaktora i godišnje proizvodi oko 2 kilograma nuklearnog otpada po glavi stanovnika i tako decenijama unazad. Oni nemaju dugoročnu strategiju odlaganja radioaktivnih materijala već se do sada sve svodilo na ugovor sa Rosatomom po kojem se istrošeno gorivo slalo u ruski tajni grad Seversk u Sibiru (koji do 1992. nije bio zvanično ni na jednoj mapi niti je bilo ko bez specijalne dozvole mogao da uđe u njega).
Šema poslovanja je išla tako da je zvanično istrošeno gorivo išlo u Rusiju kako bi tamo bilo reciklirano i kao takvo ponovo korišćeno u ruskim nuklearnim elektranama, a zauzvrat su francuske kompanije kupovale veliku količinu nuklearnog goriva od Rosatoma. Poslednje ovakve isporuke išle su krajem 2021. godine, a onda je izbio rat u Ukrajini čime je taj posao stao i Francuska se našla u dugoročnom problemu jer ne uspeva da na svojoj teritoriji nigde ubedi stanovništvo da se u njihovom kraju izgrade geološka odlagališta. Poslednji takav pokušaj se završio fizičkim okršajem između meštana sela Brue i policije, jer tamošnji seljaci nisu hteli da se u njihovom ataru pravi podzemno skladište. U sličnom problemu je i Belgija koja vodi pravi diplomatski rat sa Luksemburgom jer se luksemburške vlasti bune da belgijska geološka odlagališta budu u blizini njihovih granica.
Dakle, postoji realan osnov za sumnju da Vučić sa Makronom pregovara o tome da se u regionu istočne Srbije, u delu gde su jame nastale ekploatacijom bakra, grade geološka odlagališta za nuklearni otpad. U čitavu priču uključen je i ruski nuklearni lobi imajući u vidu da i Rosatom ima interes da učestvuje u tom projektu jer na taj način ostvaruje legalnu mogućnost nastavka poslovanja sa francuskim kompanijama. Francuzi sada više nego ranije imaju potrebu za kupovinom ruskog nuklearnog goriva imajući u vidu da su izgubili pozicije u Nigeru iz kojeg su do skoro crpeli velike količine uranijuma. Zajednički rusko-francuski interes bi mogao da bude odgovor zašto nema ozbiljnijeg političkog niti društvenog odgovora Vučićevom „nuklearnom blickrigu“. Naime, nije tajna da mnoge političke organizacije i pojedinci smatraju da je dobro baš sve što dolazi iz Moskve, dok sa druge strane onaj prozapadni deo društveno-političkog spektra uglavnom funkcioniše na donacijama i zbog toga teže nezameranju (osim ako neki donatori ne traže drugačije).
Svima nama drugima koji ne pripadamo bilo kojoj interesnoj grupi, a to znači 99 procenata građana Srbije, preostaje jedna mukotrpna borba da sprečimo naum da se od naše države napravi nuklearna deponija. Za početak se mora osvetliti onaj mračni deo planova i dogovora koji se postižu iza zatvorenih vrata. Naredni korak je svakako široka mobilizacija i zahtevanje da se pitanje ukidanja moratorijuma na nuklearnu energiju mora rešiti kroz učešće građana na referendumu. Kao primer može da nam posluži Slovenija koja već duže od četrdeset godina ima nuklearnu elektranu, a čija vlast planira da na referendumu ipak pita svoje građane o tome da li da grade još jedan reaktor.
Dr inž. Miroslav Parović, Narodni slobodarski pokret
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
