3
Edvard P. Džozef, predavač na vašingtonskom Univerzitetu "Džons Hopkins" i bivši zamenik šefa misije OEBS-a na Kosovu, u autorskom tekstu u kom je analizirao politiku potpredsednice SAD Kamale Haris prema Balkanu, istakao je da ona, ako ona želi da postane predsednik SAD, treba da shvati koja opasnost postoji od odbacivanja osnovnih vrednosti za koje se zalaže.
Džozef, inače stručnjak za upravljanje konfliktima, u tekstu se dotakao nekoliko važnih tačaka koji se tiču odnosa SAD i Srbije, kao i nedavnih odluka onih na vrhu srpske vlasti po pitanju balansiranja odnosa između Istoka i Zapada.
PROČITAJTE JOŠ....
3
7
16
Njegov autorski tekst za Foreign Policy prenosimo vam u celosti:
Bajdenov kabinet je pogrešno postupao kada je reč o Balkanu, te bi lako mogao da postane ranjiva tačka izborne kampanje.
Kako se rasplamsavaju višestruke krize, potpredsednica Sjedinjenih Američkih Država Kamala Haris treba da predvidi potencijalne poteze povodom situacije koja se odigrava na Balkanu. Bivši predsednik SAD Donald Tramp je s ponosom pominjao sopstvena postignuća u regionu, a Trampov bivši specijalni izaslanik za Balkan Ričard Grenel je ranije ismevao njeno navodno neznanje o Balkanu. Ipak, istina je da se situacija širom Balkana, uz izuzetak, samo pogoršala na vreme američkog predsednika Džoa Bajdena.
Na dubljem nivou, suočavanje sa Bajdenovim borbama na Balkanu može pomoći Haris da hitno usavrši svoja spoljnopolitička uverenja. Suštinski međunarodni zadatak za svakog američkog predsednika je da koristi moć SAD kako bi postigao američke interese.
Međutim, nesposobnost Bajdenovog kabineta da to učini na Balkanu – gde Zapad ima stratešku polugu – nudi snažnu, univerzalnu lekciju. Naime, odbacujući Bajdenove suštinske demokratske principe, njegov Stejt department se „ priljubio “ autokrati, predsedniku Srbije Aleksandru Vučiću. Baš kao i Tramp, Bajdenovi zvaničnici nisu uspeli da shvate neizbežnu cenu sklapanja ugovora sa jakim čovekom: slabost.
Ohrabren molbama SAD, Vučić je otvoreno oživeo velikosrpski nacionalistički projekat koji je Jugoslaviju odveo u rat pre tri decenije. Sada je tu filozofiju primenio na svoje odnose sa Bosnom i Hercegovinom, Kosovom i Crnom Gorom. I direktno i indirektno, Srbija je dosledno potkopavala suverenitet, funkcionalnost i evroatlantske aspiracije svake zemlje.
Naoružana srpska zavera skovana prošlog septembra u gradu Banjska na severu Kosova, koji je inače u blizini mesta gde su raspoređene američke trupe, nastojala je da silom podeli zemlju.
Ovo drsko kršenje mirovnih uslova Beograda sa NATO moglo je biti izvršeno samo uz podršku srpskih zvaničnika, od kojih niko nije pozvan na odgovornost.
Američka administracija, koja redovno uvodi sankcije širom regiona, jedva je uspela da sankcioniše bilo kog srpskog zvaničnika. Prezirući Vašington, Vučić je postavio dve od retkih ličnosti koje su sankcionisale SAD u najnovijoj srpskoj vladi. Jedan od njih je ozloglašeni bivši šef obaveštajne službe i pomoćnik Kremlja, a sada zamenik premijera Aleksandar Vulin, koji se ponovo sastao sa ruskim predsednikom Vladimirom Putinom 4. septembra, izjavivši da je „Srbija saveznik Rusije“ i dodao da je „pod vođstvom Aleksandra Vučića Srbija nikada ne bi ušao u NATO, niti bi uveo sankcije Ruskoj Federaciji”.
I Vučićevi saveznici i rivali uviđaju nejednakost u stavu SAD prema Beogradu i deluju u skladu sa tim. U poseti Sarajevu krajem avgusta, direktor CIA Vilijam Berns suočio se sa „zabrinjavajućom secesionističkom retorikom i postupcima“ Milorada Dodika, proruskog predsednika i vlade bosanskohercegovačkog srpskog entiteta. Tokom većeg dela svog mandata, Bajdenova administracija je uzalud apelovala na Vučića da obuzda Dodika, ignorišući njihov zajednički interes za propast Bosne.
U junu, Vučić je ugostio Dodika i druge nacionaliste u Beogradu na otvoreno iredentističkom Svesrpskom saboru.
U julu, prosrpski predsednik Skupštine Crne Gore Andrea Mandić, orkestrirao je rezoluciju smišljenu da naljuti Hrvatsku, jadranskog suseda koji se u potpunosti pomirio sa svojim nekadašnjim neprijateljem. Izvršena po nalogu Srbije, rezolucija momentalno baca senku na put Crne Gore ka Evropskoj uniji pozivajući na prepreke Zagreb, koji je članica EU. Poput Putina, i Vučiću prete evropske aspiracije manjeg, navodno veštačkog suseda, Crne Gore, koji Beograd nastoji da potčini.
Najozbiljnije pogoršanje je na Kosovu, gde je premijer Aljbin Kurti razbesneo zapadne diplomate serijom provokativnih poteza na severu zemlje u kojem dominiraju Srbi. Odlučan da konačno potvrdi suverenitet Kosova nad nasleđenim srpskim institucijama, Kurtijeve jednostrane akcije rizikuju da ponište međunarodno osmišljen ustav njegove zemlje, koji garantuje sigurno mesto za manjinske Srbe.
Već deflamirani nakon fijaska u Banjskoj, Srbi na Kosovu i Metohiji su blizu tačke da odustanu od života na Kosovu, a to je rezultat koji će igrati na srpske i ruske planove za podrivanje zapadnog, multietničkog poretka u regionu.
Uprkos sankcijama SAD i EU, Kurti je nastavio sa „ instrumentalizacijom “ kosovske policije na severu nakon katastrofalne odluke beogradskih lojalista da u novembru 2022. isteraju Srbe iz kosovskih policijskih snaga i drugih institucija. Kako je Grenel primetio, oštre osude Stejt departmenta po pitanju Kurtijevih postupaka naišle su na gluve uši.
Zvaničnici Grenela i Bajdena maše poentu. Kurti nastavlja svoj neodgovorni populizam iz jednog kontraintuitivnog razloga: prkos SAD odjekuje javnošću koja je najviše proamerička na svetu – kosovskim Albancima. Građani Kosova, kao i mnogi u Severnoj Makedoniji i Crnoj Gori, vide Kurtija kao jedinu figuru koja se suprotstavlja Beogradu, koji nije pretrpeo nikakvu kaznu za svoja dela ili propuste koji su doveli do nasilne konfrontacije sa mirovnim snagama NATO.
Sve veći gnev SAD i Evrope na Kurtjeve postupke, i uz sve veće američke, francuske i nemačke investicije u Srbiji, samo pogoršavaju problem.
Podstaknut transakcionim rukovodstvom Vašingtona, francuski predsednik Emanuel Makron posetio je Beograd krajem avgusta, zaključivši prodaju francuskih borbenih aviona i potpisavši niz sporazuma, uključujući i nuklearnu energiju. Osim njega, i nemački kancelar Olaf Šolc bio je u Srbiji u julu, nadgledajući potpisivanje sporazuma između EU i Srbije o sirovinama koje će ubrzati stagnaciju po pitanju eksploatacije litijuma u dolini Jadra u Srbiji.
Kanališući Vašington, Pariz insistira da će paket naoružanja, koji dolazi na vrhu višegodišnje, uznemirujuće akcije kupovine oružja od strane Beograda, „usidriti Srbiju na Zapadu“.
Naprotiv, decenija srpskog odugovlačenja sa reformama EU dokazala je da je vladajuća stranka Aleksandra Vučića usidrena u autokratskoj eksploataciji, jačanju antidemokratske vlasti kod kuće i slabljenju demokratskih suseda u komšiluku Beograda. Sa sve sigurnijom pozicijom, Vučić je Makronu otvoreno rekao tokom njihovog nedavnog sastanka da „pridruživanje zapadnim sankcijama [Rusiji] nije opcija“.
U ovom flegmatičnom okruženju, dijalog Srbije i Kosova koji podržava SAD i vodi EU je zamro. Ni Vučić ni Kurti neće nastaviti sa nepotpisanim „sporazumom o normalizaciji“ za koji Vašington i Brisel insistiraju da su obe strane prihvatile prošle godine. Otklanjajući svaku nejasnoću, bivša premijerka Srbije Ana Brnabić je u decembru 2023. formalno obavestila Brisel da Beograd ne smatra da je sporazum uz posredovanje SAD i EU pravno obavezujući.
Puna invazija na Ukrajinu koju je Putin pokrenuo u februaru 2022. pružila je Vašingtonu još jednu zlatnu priliku da ospori Vučićevu dvoličnu takozvanu ravnotežu između lažne kandidature Srbije za EU i njegovog pravog prijateljstva sa autokratama u Moskvi, Pekingu i Budimpešti.
Ophrvan ovim seizmičkim geopolitičkim događajem, Beograd je bio uplašen da će Vašington, zajedno sa vodećim evropskim prestonicama, konačno nazvati Vučićev blef, zahtevajući istu vernost stavu EU o invaziji koju su pokazali i kolege kandidati Srbije u bloku.
Umesto toga, američka ambasada u Beogradu odmah je pohvalila polumere Srbije. Do maja 2022, sa vraćenim poverenjem, Vučić je potpisao trogodišnji gasni sporazum sa Putinom. U septembru 2022. godine, Vučić je osramotio američkog savetnika za nacionalnu bezbednost Džejka Salivana i podsekretara državnog sekretara Viktoriju Nuland u Ujedinjenim nacijama, planirajući potpisivanje spoljnopolitičkog pakta sa Rusijom na visokom nivou ubrzo nakon sastanka sa dva visoka američka zvaničnika.
Sledećeg meseca Srbija je potpisala sporazum sa Mađarskom o izgradnji naftovoda za isporuku ruske nafte Srbiji, čime je prekinuta Vučićeva energetska obaveza prema Bajdenu, baš kao što je učinio i Trampu. A u novembru je ruska državna TV mreža Russia Today objavila da će pokrenuti svoju veb stranicu u Srbiji, direktno prkoseći sankcijama EU.
Nakon što je prvobitno pozvao Beograd da uvede sankcije Rusiji, američki ambasador u Srbiji Kristofer Hil je sada izjavio da je američka vlada „zadovoljna rastućim oblicima saradnje između Srbije i Ukrajine“.
Niko u Vašingtonu ne bi trebalo da bude zadovoljan kratkovidom, neambicioznom i nepotrebnom trgovinom demokratskih vrednosti za autokratski nered. Da je Vučić konačno bio suočen sa potrebom da odustane od svoje šarade, Beograd je možda dobrovoljno širio srpsku vojnu municiju na ukrajinsko ratište bez širenja ruske političke municije širom regiona.
Dokaz: do danas Kremlj nije naneo nikakvu cenu Beogradu za naoružavanje smrtnog neprijatelja Moskve u Kijevu, pa čak ni verbalnu osudu. Putinova najveća potencijalna pretnja Vučiću, tačnije prestanak ritualnog protivljenja Moskve članstvu Kosova u UN, bila bi samoporažavajuća. Ruski predsednik sanja o razmeni Kosova za Krim i drugu ukrajinsku teritoriju u dogovoru u Savetu bezbednosti UN koji je sankcionisao Vašington.
Ukratko, Putin ima ograničene mogućnosti na Balkanu, što znači da ima i Vučić.
Bez pritiska Rusije ili Zapada, Vučić ima milione razloga da nastavi sa veoma unosnim, niskorizičnim prilivom novca od prodaje oružja koji ide Ukrajini. Zaista, cela premisa da Beograd treba da se odvikne od svog tradicionalnog prijateljstva sa Moskvom je pogrešna. Vučićevo svrstavanje je ideološko i dobrovoljno, što dokazuje njegovo entuzijastično svrstavanje sa neslovenskim autokratama u Pekingu i Budimpešti. Nije slučajno da je kineski predsednik Si Đin Ping na svojoj majskoj evropskoj turneji najviše vremena proveo u Mađarskoj i Srbiji.
Prezirući politiku EU prema Iranu, Beograd je prošle nedelje obećao da će „proširiti bilateralne odnose“ sa Teheranom , strateškim partnerom i Pekinga i Moskve. Na domaćem planu, srpska vlada uživa skoro potpunu dominaciju medijskog narativa u zemlji (i značajan, otrovan uticaj u širem regionu).
Slično tome, često citirana podrška Beograda proukrajinskim deklaracijama i rezolucijama Generalne skupštine UN o ratu nema mnogo veze sa solidarnostom sa Ukrajinom i sve ima veze sa unapređenjem regionalne agende Srbije. Kao što su visoki zvaničnici, uključujući Vučića, priznali, Kosovo je razlog za čvrstu, glasnu podršku Beograda suverenitetu i teritorijalnom integritetu Ukrajine.
Ako želi da postane predsednik SAD, Haris sada treba da shvati koja opasnost od odbacivanja osnovnih vrednosti postoji, samo zato što se suprotstavljanje autokratama čini kao previše posla.
„Evropa koja je cela, slobodna i u miru“ je navedeni američki strateški cilj, a ne slogan. Ostavljanje Balkana kao nereda koji se pogoršava je strateška pobeda za protivnike Sjedinjenih Država.
BONUS VIDEO:
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare