0
Nedonošenje zakona o istopolnim zajednicama u Srbiji, koji je pre dve godine jednom rečenicom predsednika Srbije Aleksandra Vučića "stavljen u fioku" i o njemu se od tada više ne govori, dovodi do sve većeg broja LGBT parova koji se odlučuju da svoje veze ozvaniče u drugim zemljama, poput Hrvatske, Crne Gore ili članica Evropske Unije, kao što su Francuska, Danska i Nemačka.
U Srbiji, gde su stavovi o LGBT pravima vrlo konzervativni, mnogi LGBT parovi ne žele da čekaju na promene u zakonodavstvu i odlučuju se za putovanje u zemlje gde su njihova prava već priznata. Jedan od njih je i novinar portala Nova.rs Pero Jovović, koji je nedavno odlučio da svoju dugogodišnju vezu ozvaniči brakom u Francuskoj. On nije jedini, piše „N1„.
PROČITAJTE JOŠ
0
2
0
„Poražavajuće je što Srbija i dalje nije donela zakon o istopolnim zajednicama i što ne znamo šta se dešava sa prethodno odobrenim Nacrtom zakona, za koji je saglasnost dao i Savet Evrope“, rekao je Jovović za N1.
On podseća da je poslednji proceduralni korak vezan za usvajanje zakona o istopolnim zajednicama završen pre više od dve godine, a da je Nacrt usklađen sa ekspertskim mišljenjem Saveta Evrope. Bilo je očekivano da zakon bude prosleđen Vladi Srbije na razmatranje, međutim, predsednik Srbije Aleksandar Vučić je rekao da „zakon ne može da potpiše“, nakon čega je usledila tišina koja traje i danas.
„Poučen ličnim i profesionalnim iskustvom, da u Srbiji sprovođenje već postojećih zakona traje godinama, na primer kada je u pitanju sankcionisanje govora mržnje ili pretnje i progoni novinara, shvatio sam da će proći i život dok se ovaj zakon donese. Ja nemam dva života i ne želim da zavisim od odluke jednog čoveka ili vladajuće partije. A, pravo da vam kažem, ne mogu ni da gledam sada već bivšu premijerku Anu Brnabić, koja nije mogla ni prstom da mrdne kako bi učinila nešto prvo za sebe, a onda i za zajednicu kojoj pripada. U suštini, ljubav je tu i bez papira i bez zakona, ali meni lično smeta to što zakon ne postoji i što se u sopstvenoj državi osećam kao građanin drugog ili trećeg reda,“ istakao je.
Jovović kaže da ne želi da plaća porez, radi, brine, troši svoj novac i bude koristan član društva u zemlji koju suštinski nije briga za njega i podseća na izjavu čuvene glumice Seke Sablić – domovina je tamo gde ti je lepo, a ne gde su tople sarme.
„Odlučili smo da odemo u Francusku, da se tamo preselimo i venčamo. Ja sam privilegovan jer moj partner igrom slučaja radi u Francuskoj, tako da sebi mogu da obezbedim taj luksuz da odem odavde, ali je mnogima teško da regulišu svoje prebivalište. Ovde se pre svega osećam sigurno i zaštićeno od sistema i države iako nisam Francuz, a onda sam i osiguran zakonom koji priznaje mene i moj odnos i reguliše sva druga građanska, civilizacijska prava i obaveze koje imaju i svi drugi strejt parovi u Srbiji, ali i gotovo svuda u svetu.“
On kaže da nema razumevanje za one koji ne mogu da razumeju njega i ističe da je ovo problem ljudske prirode.
„Oni koji ne shvataju u čemu leži problem i zbog čega je zakon važan za sve nas, prosto su zli. Zamislite, na primer, da zakona nema još dvadeset godina i meni se nešto desi – moj partner neće moći da me sahrani. A sa mnom je proveo ceo život i poznaje me bolje nego bilo ko drugi. Ili, šta će biti sa stanom, za koji smo 20 godina udruženim platama plaćali kredit, jer u Srbiji samo tako i možete živeti. I ja umrem, testamenta nema, a na primer imam homofobičnu porodicu koja me nikada nije prihvatila. Šta onda? Ta ista porodica, s kojom recimo nikada nisam komunicirao, ima svako pravo da mog partnera izbaci iz našeg zajedničkog stana i uzme nekretninu za sebe. A mi smo, u međuvremenu, bili uzorni građani i članovi društva, ispunjavali sve naše obaveze koje imamo kao i svi drugi građani i građanke. Znači, imamo iste obaveze ali manje prava i manje mogućnosti. Pa, jednostavno, ne želim to da prihvatim,“ kazao je Jovović.
Istopolni brakovi legalni su u Francuskoj od 2013. godine, tj. od usvajanja Zakona „mariage pour tous“ (brak za sve). Zakon omogućava stupanje u bračnu zajednicu ili građansko partnerstvo (PACS) Francuzima i stranim državljanima, kojima se brak ili partnersvo sklopljeno u Francuskoj priznaje u njihovoj zemlji porekla. Međutim, Zakon je takođe precizirao da se isti ne odnosi na građane 11 država sa kojima Francuska ima sklopljene bilateralne sporazume – među kojima su Poljska, Maroko i ex-Yu zemlje, uključujući i Srbiju.
Kako je za N1 ispričala pravna konsultantkinja u Strazburu, koja je učestvovala u procesu venčanja Jovovića, francuski kasacioni sud je odbacio članove tih bilateralnih sporazuma u odluci iz 2015. godine, kada su dvojica muškaraca, Francuz i Marokanac, tužili državu Francusku zbog nemogućnosti da ispune svoja prava. Njihov brak je tada, odlukom kasacionog suda, dozvoljen. U odluci je navedeno da zakoni druge države i međunarodni sporazumi mogu biti izuzeti ukoliko je ispunjen jedan od sledećih uslova – da jedan od budućih supružnika ima fundamentalnu konekciju sa Francuskom (npr. posao i prebivalište); ili da zemlja sa kojom je zaključen bilateralni sporazum ne priznaje istopolne zajednice, ali ih ni univerzalno ne odbacuje (npr. zemlje u kojima istopolne zajednice nisu legalizovane ali je homoseksualnost dekriminalizovana – kao što je Srbija).
S tim u vezi, kako je navela, srpski državljani mogu sklopiti validan istopolni brak ili građansko partnerstvo u Francuskoj od 2015. godine, koji, međutim, neće biti ekvivalentno priznat u Srbiji.
Šta je sa zakonom?
Javnost nikada nije obaveštena o daljim koracima ili proceduri, niti je zakon u bilo kom trenutku došao na dnevni red Narodne skupštine. U septembru 2023. godine, poslanici i poslanice Zeleno-levog fronta predali su Predlog zakona o građanskom partnerstvu Narodnoj skupštini, čime je ovaj predlog i zvanično ušao u skupštinsku proceduru.
Politikolog i direktor Instituta za evropske poslove Naim Leo Beširi za N1 navodi da donošenje ovog zakona zavisi samo od jednog čoveka.
„Srbija je blizu i daleko da donese zakon u isto vreme, jer sve zavisi od jednog čoveka. Kako u poslednjih nekoliko decenija nismo uspeli da smognemo snage da izaberemo ljude od znanja i integriteta koji bi izgradili institucije, uzaludno je očekivati od Vlade i Parlamenta da sprovedu međunarodnu obavezu zakonskog regulisanja istopolnih odnosa koju je onomad postavio Sud za ljudska prava u Strazburu. Sve se svodi na Vučićevo ‘da’ ili ‘ne’ koje je uslovljeno trenutnim rezultatima istraživanja javnog mnjenja i njegovom procenom da li se time treba baviti ili ne. Kada se važne politike i zakoni stave u ruke ličnog mišljenja pojedinca, onda dobijamo Srbiju kakvu danas živimo, gde mali broj ljudi živi odlično, a većina na ovaj ili onaj način pati,“ navodi Beširi.
On kaže da je odavno prošlo vreme da se institucije iskupe za vekove zlostavljanja pripadnika i pripadnica LGBT+ zajednice, kao i da je zakon samo mali korak na tom putu.
„Jasno je da Vučić zakon neće podariti, već će to biti glasna i tiha borba svih nas koji verujemo da svi građani Srbije zaslužuju da cvetaju u svom punom kapacitetu. Nacrt zakona čeka da poraste u predlog, a onda i da se osamostali u zakon. Na tom putu su sada Vučić, Vučević i Brnabić. Više puta je tekst budućeg zakona usaglašavan između političkih lidera, domaćih nevladinih organizacija i međunarodnih aktera, tako da je ostalo malo nepoznanica. Kada bi se našao u skupštinskoj proceduri malo bi se vremena potrošilo za pretres, a nažalost mnogo više na homofobičnim ispadima dela nosioca najviših državnih funkcija i dela opozicije. Ovaj zakon bi trebalo da bude uvod u regulisanje odnosa koji bi naknadno zakoni dalje uređivali sve dok se ne postigne potpuna zakonska jednakost u Srbiji i to sve do braka, usvajanja dece, vantelesne oplodnje i svih onih politika koje danas bivaju teške i strejt parovima, kojima su odnosi regilisani do tančina. Za usvajanje zakona potrebna je pre svega empatija, vizija otvorene Srbije i želja da svi građani imaju jednake šanse,“ dalje objašnjava Beširi.
Na pitanje koliko je usvajanje ovog zakona važno za Srbiju na evropskom putu, Beširi odgovara da oni koji su na vlasti u Srbiji, za početak, ne poštuju ni Ustav sopstvene države.
„Zemlje istočnog bloka i dalje kubure s ostvarivanjem pune jednakosti. Tako Mađarska ide unazad sa pravima, a izazovi postoje i u gotovo svim zemljama EU. Ipak, dvadesetak zemalja ima regulisan brak ili istopolnu zajednicu s trendom da svih 27 zemalja uradi isto. Trend se nastavlja i kada su u pitanju usvajanje dece, vantelesna oplodnja i druge mogućnosti koje strejt parovi imaju decenijama i vekovima. Odnos vlasti i sistema prema LGBT+ zajednici je lakmus papir stanja demokratije i ljudskih prava u jednoj zemlji. Povećanje prava zajednici ne umanjuje nikome drugom njegova prava i pitanje je samo uticaja konzervativnih delova crkve, verskih zajednica i desne političke propagande koliko će se sporo ići u reforme koje u suštini znače da li jednako cenimo život bez obzira na seksualnu pripadnost. Put ka EU znači da pratimo Čl. 1 Ustava Srbije koji kaže da je Srbija zemlja privržena evropskim vrednostima. Evropska vrednosti su i vladavina prava, solidarnost i ljudska prava. Čak i da ne idemo ka EU, to je naša obaveza prema nama samima, ali i Savetu Evrope i sudu u Strazburu“, objasnio je Beširi.
Ukoliko izuzmemo međunarodne obaveze i političke vrednosti, zakon pre svega treba da bude donesen zbog sopstvenih građana.
„Zakon za građane Srbije znači veću zaštitu svih. Posebno zaštita naših članova porodice, prijatelja, poznanika i kolega. Teško da ijedna familija nema u svojoj kući ili među prijateljima osobu koja pati zbog visoke diskriminacije, stigme i obespravljenosti. Statistika kaže da u Srbiji ima oko 5-8% pripadnika zajednice, mi tu govorimo da je oko pola miliona građana Srbije u ovom trenutku obespravljeno. Građani Srbije na koncu dobijaju i prepoznatljivost u zakonu, koji u godinama unapred može uticati i na veću vidljivost zajednice, smanjenje diskriminacije i eliminisanje zločina iz mržnje. Važno je da zakon bude tu što pre, jer generacije novih dolaze i ne zaslužuju da i oni pate i budu bez prava da budu ono što jesu“, zaključio je Beširi.
Trend odlaska iz Srbije i sklapanja braka ili civilnog partnerstva u inostranstvu postaje sve veći među pripadnicima LGBT zajednice iz Srbije. Situacija slična Jovovićevoj važi i za mnoge druge parove koji se suočavaju sa diskriminacijom i nedostatkom pravnog osnova za njihove veze u našoj zemlji. Mnogi od njih biraju zemlje koje nude širu pravnu zaštitu i priznanje njihovih prava, poput Hrvatske i Crne Gore u regionu, ili zemalja Evropske unije.
Interesantno je i to, a navodi Jovović, da Srbija ne poštuje sopstvene građane, ali ima razumevanja i empatije za strance koji dolaze u našu zemlju.
„Srbija priznaje brakove i istopolna partnerstva stranim diplomata u Srbiji. Na sajtu Vlade Srbije se uz dva klika može videti da na diplomatskim listama, kod onih koji su u braku ili partnerstvu sa osobom istog pola, Vlada Srbije dodeljuje diplomatski status i njima. Tužno je i sramotno da jedna zemlja kinji sopstvene građane, a ista prava omogućava drugima“, zaključio je Jovović.
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare