3
Goran Batinica iz Subotice ima tu nesreću da je njegova vikendica nekoliko stotina metara od ograde koja deli Srbiju i Mađarsku. Pored njegovog imanja prolazi i staza koju koriste krijumčari migranata, čiji sukobi, u kojima se koristi automatsko oružje i eksplozivne naprave, ne prestaju da uzmeniravaju Subotičane. Kako Batinica kaže u razgovoru za portal Nova.rs očekivao je da će policija da ga zaštiti, te postavlja pitanje: Kako se drugačije zove kada su ljudi sa puškama i bombama tu, nego okupacija?
Nakon brojnih eksplozija, rafala, nekoliko ubistava i više ranjavanja, među kojima jei povređivanje devojčice od 16 godina, reporteri portala Nova.rs posetili su Suboticu čiji delovi ovih dana više liči na ratnu zonu, nego na grad. Šetajući kroz šumu kojom krijumčarske bande vode migrante ilegalno preko granice, naišli smo i na imanje Gorana Batinice iz Subotice koje se nalazi na nekoliko stotina metara od državne granice Srbije i Mađarske.
Na imanju je podignuta i vikendica, koja je nekada bila i opremljena da bi Goran mogao u njoj da boravi nekoliko dana. Iako njegova vikendica nije na „ničijoj zemlji“, kao da jeste, jer kao da nikoga nije briga za njegovu imovinu, pa i za njega, zbog čega sam mora da se bori sa nezvanim gostima.
Pročitajte još:
3
0
1
„Ja mogu svašta da popravim i napravim, ali prozore ne mogu. Makar jednom nedeljno mi polome prozor. Ne mogu više da ih menjam, nemam toliko para. Vrata su toliko puta obijali, da sam prestao da ih zaključavam. Bolje da uđu, nego da ih polome. Kuća je bila opremljena, ali su sve razvukli. Sada se plašim da će je zapaliti, da će ono nameštaja što je ostalo koristiti kao ogrev“, objašnjava Batinica iz čijeg dvorišta se vidi ograda na granici, ali i mesto koje švercerima ljudi služi kao mesto za prelazak granice.
Ograda koju su mađarske vlasti podigle da bi zaustavile ilegalne migrante samo je povećala zaradu krijumčarima ljudi koji su zbog nje podigli cene. Igra mačke i miša između policija dve zemlje i kriminalaca odvija se svakodnevno, čak je kriminalci i zovu tako – gejm (engl. game – igra). Na svakih kilometar-dva, žica je savijena, a često su ta mesta obeležena.
„Vidite tamo u ćošku… Tamo obično prebace neki beli čaršav. Sada ga nema. Tako obeležavaju mesto gde prelaze. Ne znam da li belo stavljaju zato što se vidi u mraku. Znam da i koriste moju vikendicu. Na krovu su mi bila skinuta dva crepa, ne znam da li su nešto tu krili i šta su krili. Imao sam kameru za video nadzor, ali su i to polomili“, objašnjava Goran Batinica.
Ovaj Subotičanin kaže da često vidi naoružane ljude u šumi, a priča nam i da je imao i bliske susrete sa migrantima.
„Zatekao sam jednog u svom dvorištu, vidim ne govori našim jezikom. Pokazujem mu rukom na ogradu, da je ovde privatno, a tamo – idi. Žena pokušava nešto na engleskom, on samo klanja, ništa ne govori. Ja ga zadržim, pozovem policiju da pitam šta da radim, meni je nepozanto lice. On je lopov, na mojoj zemlji, pitam šta da radim sa njim i da li da im ga dovedem? Nekoliko sekundi sam čekao da bih dobio odgovor da ga ja ne smem zadržavati. Rekao sam da nisam najbolje razumeo, a taj isti policajac je ponovio da ne smem zadržavati to lice. Ja samo mogu pretpostavim da je to jedan od njih, od tih što mi razbijaju prozore i kradu imovinu. Ako su ti migranti, ako je ta muka, pa meni je više žao mene nego njih. Očekivao sam neku pomoć… Ne može niko da dežura, i ne treba, ali sam očekivao, ne znam, nekakvu zaštitu. Pa kako se to zove kada su ljudi sa puškama i bombama tu? To je okupacija, ne znam šta drugo da kažem“, ogorčen je Goran Batinica.
Zbog čestih sukoba u šumi oko subotičkih naselja, pucnjava iz automatskog oružja i bacanja bombi, meštani sve ređe zalaze u šume. I kada idu, gledaju da to rade tokom dana, niko ne želi da ih mrak tu zatekne jer tada počinje „gejm“. Meštani nam pričaju da su šume nekada bile omiljeno izletište Subotičana, ali to odavno nisu. Oni sve ređe idu u njih, a oni retki koji žive u vikendicama, čim padne prvi mrak, zaključavaju se. Ipak, ni zatvorena kapija nije garant sigurnosti.
1
0
1
„Imamo vikendicu ovde i u vreme epidemije korone počeli smo češće tu da boravimo. Svidelo nam se i rešili smo da ostanemo. Sada se plašimo. Zaključavamo kapiju dvorišta, zaključavamo vrata kuće. Ipak, jedne noći, čuli smo lupanje na vratima. Čuli smo glas koji je na engleskom molio da ga pustimo unutra. Bio je ranjen, krvav“, ispričala nam je jedna meštanka koja nije želela da joj pominjemo ime jer strahuje za svoju bezbednost.
Kako je objasnila, kada su otvorili vrata, muškarac se samo srušio.
„Ali, za njim su išli i oni koji su ga ranili. Prestravili smo se. Zvali smo policiju, patrola je došla posle pola sata. Policajac nas je zvao da otvorimo kapiju dvorišta, ali ja nisam smela da izađem iz kuće jer sam se plašila. Rekla sam mu da i on preskoči ogradu kao i ti migranti. Plašila sam se i da mi onaj čovek ne umre, nemam iskustva šta da radim, kako da pomognem čoveku koji je ležao krvav i ranjen. Rekla sam policajcima da ga uzmu u kola i da ga vode, plašila sam se da mi ne umre u dovrištu. Oni su rekli da čekaju Hitnu pomoć, a na kraju su ga ipak odvezli“, prepričava dramatičan događaj iz jedne subotičke noći penzionerka koja se sa suprugom preselila iz grada u vikendicu u, nekada, šumskom raju.