0
Svako manje mesto u Srbiji ima čoveka koji se razume u sve i koji svima izlazi u susret, osoba koja može da sa 10 prstiju digne kuću od temelja do krova. To je za Dubonu i Malo Orašje, ali i ceo taj kraj, Jovica Stevanović - mršav čovek, vedrog lica i krupnih očiju koji je od 4. maja, kada je Uroš Blažić započeo krvavi pir, u invalidskim kolicima jer mu je monstrum ispalio metak u kičmu.
Jovica se u razgovoru za Nova.rs priseća svega što se dešavalo kobnog 4. maja. Naš sagovornik je kobne večeri bio u Duboni da završi postavljanje ograde u dvorištu jednog domaćina, kako ne bi svoj posao ostavljao posle Đurđevdana jer je morao da ide kod brata na slavu.
Ističe da te večeri ništa nije ukazivalo na bilo kakvu tragediju.
„Zet i ja smo otišli sa namerom da samo odnesemo kapiju koju smo prethodno napravili. On mi je rekao da je postavimo na brzinu, da nas ne bi uhvatao praznik, jer je to bilo nekoliko minuta posla. Upalio sam brusilicu i počeo sa radom, ali me je prekinuo neki osećaj kao da me je struja udarila“, priča nam Jovica.
Pročitajte još:
To je bio osećaj sa kojim se do tada nije susreo, iako ga je zbog posla struja udarila nekoliko puta. Zna samo da je u jednom trenutku „odleteo“ i da je završio ispod svog automobila koji je bio parkiran u blizini. I dalje nije znao šta se dešava, niti šta ga je snašlo.
„Zbog brusilice nisam čuo pucnje. Kada sam završio na podu, ispala mi je lampa koju sam držao u ruci. Glavu nisam mogao da podignem, video sam iza sebe samo čoveka do pola, imao je čizme i u ruci je držao pištolj. Gazda kod kog smo radili ustao je da vidi šta se događa, tada je i on ranjen“, priča nam Jovica.
Kada je čuo druge pucnje shvatio je šta se dešava i da je pogođen, te da je odmah pokušao da upozori zeta i ostale koji su bili tu. I dalje nije video ko puca na njih.
„Dok sam ih upozoravao, pucao je u mene drugi put, pogodio me je drugi put u ruku i u pluća, tada je mislio da me dokrajčio i nije više pucao na mene. Brat od čoveka gde smo radili izašao je iz kuće, čuli su se još neki pucnji, a onda je šaržer ispao i on je ostao bez metaka. Odmah je seo u auto i odjurio. Nekoliko momenata nakon toga čuli smo pucnje iz pravca škole, tada je pucao na tu jadnu decu“, objašnjava Jovica.
Kako je navodi, treći metak u pucnjavi pogodio ga je u nogu, pretpostavlja da je monstrum želeo da puca u baterijsku lampu koja mu je ispala iz ruku kada je upucan u kičmu. Ističe da je sama sreća što se lampa okrenula prema ubici i zaslepela ga je, pa nije video gde puca.
„Komšije su se skupile i počele da nam pomažu. Rekao sam da nas ubace u pikap sa kojim smo došli i da nas voze. Neko je pitao šta se dogodilo, uspeo sam da kažem samo: „Pobi nas neko“. Kada smo krenuli ka bolnici, na pola puta smo sreli Hitnu pomoć, oni su nas preuzeli i odmah smo im rekli da ima još žrtava i da odmah šalju ekipe u selo. Dok smo bili u putu, izvadio sam novčanik i dao ga zetu, rekao sam mu: „Imaš ovde novca nešto, valjda će biti dovoljno da me sahranite ako ne izdržim“, kaže Jovica.
Jovica ističe da je imao sreće što je pucano iz blizine pa nije krvario iz rana. Operisan je nekoliko puta i tada mu je odstranjen deo plućnog krila, a metak koji ga je pogodio u kičmu, paralisao mu je noge i od tada se kreće isključivo u invalidskim kolicima.
„Kada je završeno lečenje otišao sam u banju. Tu je počela rehabilitacija, a kući su me pustili u onom momentu kada mi je terapija bila najpotrebnija. Nemam stabilnost u kolenima, a terapeut mi dolazi kući i sa njim radim vežbe. U ovom momentu najpotrebnija mi je banja, čini mi se, kad bi mi dali 20 dana terapije, značilo bi mi i previše“, naglasio je Jovica.
Od svih lekova koje je pio samo jedan je bio protiv bolova, ali su mu na kontroli u Beogradu i taj ukinuli. Trpeo je užasne bolove, ali nije odustajao od svoje borbe, uz sve to imao je i dodatnih zdravstvenih komplikacija.
„Čeka me još jedna operacija, vade mi šrafove iz noge. Kada bih dobio tu banju, para ne bih žalio da doplatim. Nije mi ni sada žao što plaćam terapeuta ali u ovoj našoj maloj kući nema uslova za vežbanje. U banji sam se vrlo brzo pokrenuo i stao na noge. Terapeutkinja je radila sa mnom i kada je pustila nogu, mogao sam da uradim pokret. Zaplakao sam kao dete, konačno je nešto krenulo na bolje. Kada je videla da plačem i ona se žena rasplakala. Moje suze su bile radosnice“, priča nam sa blagim osmehom, dok nam pokazuje koliko može da pomera nogu.
Jovica Stefanović živi sa suprugom na putu za Šepšin, nedaleko od kuće u kojoj je živeo monstrum koji je kobne večeri pucao. Mala kuća i težak život nakon tragedije, nisu izbrisali osmehe sa lice ovog para. Bore se jedno za drugo, iako umorni, kod njih se vidi nada da će se Jovica oporaviti i da će ponovo stati na noge.
„Ovu kuću u kojoj sada živim sagradio sam sa ovih deset prstiju, opština se tek sada smilovala da mi sprovede struju. To su mi naplatili više od 230.000 dinara. Dok sam radio, mogao sam da skupim, ali sada ne mogu ništa, jer ne mogu da se krećem. Mislili smo da će biti barem jeftinije, ali smo morali sve da platimo. To su velike pare za nas“ kaže naš sagovornik.
Jovica se i danas pita zašto se sve dogodilo i zbog čega su nedižna deca stradala.
„Svi koji smo se zatekli u tvom dvorištu smo imali sreće, ostali smo živi. Ne znam kako bi se ponašao da sam video mrtve. Ono što se dogodilo kod škole je propast. Teško onoj deci što su preživela, a videli su svoje prijatelje mrtve pored sebe. Ovo je tragedija velika i za decu i za roditelje, za sve nas. Mlade živote je neko ugasio“, jedva je izuzetnik hrabri čovek.
„Koliko sam čuo, vlasnika prodavnice kod škole takođe je želeo da upuca. Čovek je stajao ispred njega, a ovaj je automatsku pušku držao jednom rukom, tada je upalio ali je trzaj bio jak i kada je pokušao drugi put da opali, puška mu se zaglavila. Ko zna šta bi još uradio da mu se tada nije puška zaglavila“, kaže Jovica.
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
