1
Nakon odlaska kneza Miloša Obrenovića sa vlasti, na tron je zaseo, doduše kratkotrajno, Karađorđev sin, knez Aleksandar Karađorđević. On nimalo nije bio slika i prilika svog oca, koji se odlikovao srčanošću i autoritarnom vladavinom, ali je uprkos svojoj političkoj slabosti, uspeo da u ondašnjoj Srbiji donese prvi Zakon o policiji.
Znatno više od Karađorđevića, u vreme njegove vladavine daleko veći društveno-politički uticaj imao je prvi zvanični ministar unutrašnjih poslova Ilija Garašanin.
Ostaće upamćen kao minstar unutrašnjih dela koji je prvi ostao najduže na toj funkciji, čak čitavu deceniju. Opisivali su ga kao čoveka od reda koji je govorio da se „red mora „nabljudavati“ u svakoj prilici i pošto-poto, nema te pogreške protiv reda koja bi se kao suviše mala mogla ostaviti neispravljena; nema te ličnosti tako visokog ranga kojoj bi se za povredu reda moglo kroz prste progledati….“
Ova poslednja rečenica najbolje se ogledala kroz jedan slučaj pripreme bune 1844. Naime tadašnji savetnik Jevrem Nenadović, tast knežev, izvešten o nekim pripremama seljaka na bunu u podrinjskom kraju, pisao je brže-bolje tamošnjem načelniku i dao mu uputstva kako da se ponaša ako se buna zaista digne. Pismo je palo u ruke Garašaninu koji je u tome video veliku nekorektnost, jer Nenadović se nije smeo neposredno javljati načelniku i davati mu uputstva ako dođe do bune, već je prvo trebao da izvesti njega, ministra. Garašanin je zahtevao da se Nenadović, ikao knežev tast momentalno udalji iz Saveta.
Ovo je imalo veliki odjek u tadašnoj Srbiji. Ako je knežev tast došao pod udar, kako će tek proći obični ljudi. Garašanin je od činovništva zahtevao strogu potčinjenost, a među građanima red je trebalo vršiti sa najvećom strogošću. Garašanin je bio uverenja da nema te strogosti koja radi održanja reda ne bi bila dopuštena. Nije se ustezao ni od jedne drakonske mere.
U tadašnjoj Srbiji najviše je odjeknuo jedan slučaj pljačke vojne kase. Dvojica vojnika koji su bili nepažljivi, a u trenutku pljačke kase nalazili su se na straži, bili su kažnjeni sa po 100 udaraca batinom svaki. U periodu od deset godina od 1840. pa do 1850. arhiva beleži ogoroman broj raznih pljački, zbog čega Garašanin 1847. donosi Zakon protiv pohara i krađa. Tako je za svaku težu poharu ili krađu bila propisana smrtna kazna, dok se krađa žive stoke i stvari vrednih preko 10 talira kažnjavala telesno i to rigoroznom metodom – mrtve šibe. Ova kazna podrazumeva da osuđenik prolazi kroz špalir 12 puta, ukoliko ranije ne izdahne, dok ga za to vreme 300 momaka udara šibama. Godine 1852. propisao je bio i Zakon kojim je bilo zabranjeno raznositi lažne glasine i govoriti protiv praviteljstva i vlasti. A ko bi to činio mogao je biti kažnjen kao „veleizdajnik“.
Ono po čemu je Garašanin ostao upamćen bilo je donošenje prvog Policijskog zakonika 1850. Tim zakonom Garašanin je policiji dao pravo da sud i kažnjava. Tim zakonom, udareni su temelji jake policijske vlasti. Stvorio je preteču moderne policije koja je morala u tadašnjoj Srbiji da obezbedi red. Iako su mnogi Garašaninove poteze i motive ocenjivali kao partijske, većina istoričara saglasna je da je Garašanin zapravo, bio najpre čovek starog moralnog kova, kom je interes države i naroda bio najpreči.
Kada je završio sa upravljanjem unutrašnjim delima prešao je doduše kratko u ministarstvo spoljnih poslova. I tu je došla njegova nepredvidljivost, pa je više dolazio u okršaj sa Rusima nego sa Portom, jer nije baš voleo da mu neko komanduje posebno iz nekih tadašnjih centara i da se upravlja shodno njihovim naređenjima. Kako se protivio Rusiji, tako je bio i protivnik Austrije. Nerviralo ga je to nesnosno mešanje Austrijanaca u naše poslove, pa je kasnije postao i žrtve Austrijskih špijuna. Njegova teorija je bila da se Srbija mora okrenuti zapadnim silama, to jest najpre Francuskoj. Rusi su ubrzo shvatili da im upravo Garašnin ugrožava interese u Srbiji zbog čega su odlučili da ga sruše.
Garašanin je imao tu priliku da službu započne pod jednim Krađorđevićem i nastavi je pod Obrenovićem, koji je zamenio na tronu Karađorđevog sina. Bio je to knez Mihailo, jedna od najtragičnijih ličnosti u srpskoj istoriji, za vreme čije vladavine je Srbija konačno dobila potpunu nezavisnost od Turaka.
U vreme Mihaila, Garašanin je postao šef diplomatije. U tom periodu nastalo je Garašaninovo najpoznatije delo „Načertanije“, koje se i danas pored nedovršenog programa SANU smatra temeljem „velikosrpskog hegemonizma na Balkanu“ u očima naroda bivše Jugoslavije, a posebno Slovenaca, Hrvata, Bošnjaka……
Zapravo duhovni otac Načertanija je bio poljski knez Adam Čartorijski, preko svog punomćenika Franišteka Zaha. Od poljske agencije kneza Adama Čartorijskog koja se nalazila u Parizu, Garašanin je primio memorandum sa savetima za akciju, koji je postao polazna tačka za njegovo Načertanije 1844. godine. Garašanin u njemu nije naveo bilo kakve osvajačke pretenzije, već je svima nudio ruku saradnje.
Pročitajte još:
Neodmerna čitanja kasnije su tom delu dali notu osvajačkog i ekspanzionističkog iako to nikada nije bio. To je bio dokument koji je predlagao kako bi trebalo da u budućnosti izgleda spoljna politika Srbije, a čije je osnove dao upravo František Zah. On je zastupao ideje da Srbija treba da preuzme vodeću ulogu među Južnim Slovenima, a veliki Garašanin odmah je znao da je ona isuviše slaba za tako ambiciozni program.
Mnogi su tvrdili da je dokument bio ideja srpskih tajnih službi, koje u današnjem obliku kakve znamo nisu ni postojale, a u Srbiji tadašnjoj bilo je jako malo školovanih ljudi da bi mogli kreirati jedan takav program, a policajci i doušnici imali su preče poslove. Prst sudbine u ovo delo umešala je i bečka tajna policija, koja je uspela da nabvi jedan prepis Načertanija na nemačkom jeziku. U arhivama na tom fokumentu kako tvrde publicisti i istorijografi sačuvana je natpis, odnosno primedba: „ ne sme se shvatiti samo kao istorijski dokument, nego takođe i kao pisani program srpske državne politike“.
Petnaest godina kasnije, Bečlije su se dokopale ovog dokumenata….
