Tajne službe Srbije (1): Karađorđevi špijuni

Istorijat tajnih službi Srbije vezuje se još za srednji vek i prve korеne srpske državnosti, kada je uoči bitke, posedovanje informacija o planovima protivnika, bio vrhunski imperativ. Špijuni, doušnici ili obaveštajci značajniju ulogu imaju od vremena Karađorđa, kraljevskih dinastija Obrenović i Karađorđević, pa sve do savremenog doba, OZNE, UDBE, RDB-a i današnje BIA.

Ova priča započinje s početka 19. veka, kada je Srbija bila deo Osmanskog carstva pod imenom Beogradski pašaluk i kada su sukobi među Turcima bili sve izraženiji. Sa jedne strane bio je sultan Selim III i njegov namesnik Mustafa-paša, kojima je srpski živalj bio naklonjen zbog blagosti, dok su sa druge bili četvorica Janjičara, koji su u oslabljenoj poziciji sultana i njegovog namesnika videli priliku da otmu vlast i iskoriste je za lično bogaćenje.

Tako su Mustafa- pašu upucali ispred kalemegdanskih zidina i osvojli vlast čineći zulom ne samo prema Srbima, nego i Turcima.

Na udaru su se najpre našli srpski knezovi i velikaši za koje se šuškalo da spremaju nešto sa bogatim trgovcem Karađorđom Petrovićem iz Topole. Jedno presretnuto pismo u kome se navodi da srpski knezovi srpemaju ustanak bio je povod da dahije krenu u akciju i poubijaju knezove sa spiska pisma. U toj nameri su delom uspeli, jer su neke na prevaru uhvatili, ali ne i sve. Među onima koj ih je nadmudrio bio je trgovac iz Topole Karađorđe Petrović, koji je na Sretenje 15. februara 1804. godine izabran za vođu srpskog ustanka.

Ubrzo se dolazi na ideju o ponovnom formiranju srpske države, a uprkos Karađorđevoj želji za aspolutnom vlašću, na pritisak je formirana i prva skupština, a onda i ostale grane vlasti i ministartva.

Među onima koji su imali važnu ulogu bili su i oni koji bi se danas mogli nazvati ministarstvom policije, a činili su ih oni koji su se izdvajali po odanosti, ali i odličnom snalaženju u neprijateljskom taboru.

Tako je rođena preteča modernog špijuna, koji su pred svaki boj ili akciju ustanika ubacivani u neprijateljske redove da pomognu „iznutra“, ne bi li grad i tvrđava pali u ruke Srba.

Upravo su u Karađorđevom osvajanju Beograda špijunske aktivnosti došle do izražaja.

Od Milisava Čamdžije do Uzun Mirka Apostolovića

U noći 29. na 30. novembar 1806. godine kada je započelo oslobađanje Beograda od Turaka situacija napadačima nije bila nimalo naklonjena. Ciča zima, led, jak vetar uz provejavanje stinog snega nije prijala ni najhrabrijim. Turska straža bila je u polusnu, većina je spavala jer se slavio Bajram. Po pravoslavnom kalendaru bio je Sveti Andrej koji je u kasnim popodnevnim časovuima trebalo da bude javno proslavljen.

Ustanici su te noći krenuli ka Beograd, a verovatno najvažniji ulogu imala je persona poznata pod imenom Milisav Čamdžija, pevač i čuveni ratnik koji je zavetovao Karađorđu da će se „kad padne u tišini Varoš kapija i bude osvojena Sava ispeti na zidine, zajahati turski top i zapevati“, što će biti signal da ustanici krenu juriš na Stambol i Vidin kapiju.

Iz čamca sa Milisavom iskrcao se i Vasa Čarapić sa svojim momcima, koji su posle provere iznutra da većina stražara spava dubokim snom uspeli na zidine posle čega se prolomilo „Za mnom braćo“!

Isprepadani Turci nisu mogli da reaguju, jer su sablje i jatagani već radili. U tom opštem metežu odenkud je skočio i Milisav Čamdžija uz gromoglasnu pesmu najavio je opšti napad ustanika na najvažnije dve beogradske kapije od pravca Tašmajdana.

Iste noći u svojoj hrabrosti dokazao se i Uzun Mirko Apostolović, kao i Bimbaša Konda sa svojih 90 odabranih bećara-dobrovoljaca, koji su osvojili Sava kapiju. Zahvaljujući saradnicima iznutra uspeli su da olako osvoje kapije i proleteli nečujno kroz današnju Karađorđevu ulicu pod velom ledene magle . Proleteli su nečujno pored turskog hana pre nego što su krenuli uzbrdo ka današnjem centru i porostoru gde se nalazila Stabol kapija.

Usledio je krvavi okršaj sa Turcima, koji je preživelo njih dvadeset i pet. Od te grupe izdvojila su se sedmorica, a sa njima i Bimbaša konda, tu su bili i Uzun Mirko i Petar Sremac koji je trebalo sekirom da razvali iznutra katanac da ustanici nagrnu u varoš.

Inače, Bimbaša Konda nekad je bio turski vojnik pre nego što je pobegao i pridružio se Karađorđu. Odlično je poznavao raspored straže na zidinama oko Beograda, vreme smenjivanja, kao i mesta gde je najlakše sa vojskom ušetati u grad. Upravo on je sa ekipom odradio čitav posao nad Sava kapijom. Neopaženo su ušli da čak ni šljunak pod njihovim nogama nije zaškripao, međutim kako su se primakli straži jedan stražar se slučajno probudio uhvatio za nož. Usledilo je ubadanje, a onda opalila je i kubura Mirka Apostolovića, počeo je boj, dok su se ostali mačevali petorica su uspeli da razvale katanac iznutra i otvore kapiju. U tom boju ranjeni su bili Konda i Mirko Apostolović.

Jakov Nenadović

Beograd je bio osvojen, pa je usledio daleko teži posao – formiranje institucija, od Velike škole do preteča današnjih ministarstava. I ovde je važan element bila bezbednost, pa je prvi policajac Srbije postao Jakov Nenadović.

Istoričari ga opisuju kao nekoga ko nije pobornik ideje da vlast pripadne samo jednom čoveku, u ovom slučaju Karađorđu. Bio je značajan ustanički vođa, jedan od osnivača Praviteljstvujuščeg sovjeta Serbskog. Po zauzimanju Beograda, Jakov je shvatio da se u gradu mora sačuvati red i bezbednost po svaku cenu i da su za to potrebne snage, pa je fomrirao naoružane stražare, preteču onog što bi smo danas nazvali policijom. Jakov je važio za dobroobaveštenog čoveka, bio je prek i strog i spremna da u korenu saseče savki pokušaj pravljenja nereda u Beogradu.

Hroničari tog vremena, ali i kasniji tvrdili su da mu je ta uloga savršeno pripadala u skladu sa njegovom naravi. Prva odluka koja je bila donesena u tadašnjem osvojenom Beogradu bila je privođenje svih sumnjivih koji nisu mogli da dokažu da žive u gradu i kojim su poslom stigli i na taj način pokuša da suzbije opasnost da se Turci na prepad ponovo vrate u Beograd i osvoje ga, ali iznutra.

Međutim, ambicije Jakova Nenadovića bile su mnogo veće nego da se bavim unutrašnjim delima, okrenuo se i ka međunarodnim delima, a sa Karađorđem stupa u oštri sukob kada je postavljen za Praviteljstvujušćeg sovjeta Serbskog, zamenivši na tom mestu Karađorđevog čoveka od poverenja Mladena Milovanovića. Posle donošenja novog ustaničkog Ustava 1811. godine, Jakov je imenovan za jednog od popečitelja (ministara) i tu mu zapada resor unutrašnjih dela i postaje prvi ministar srpske policije. Sa velikom pažnjom i revnosno prionuo je na posao da se u državi stvori red i mir, da se stvore policijske snage koje će sačuvati red i sigurnost svih stanovnika ustaničke Srbije. Od tog trenutka više niko nikome nije smeo da upada na imanja i otima, a hajdučija po drumovima se oštro kažnjavala. Na čelu ovog nazovimo ministarstva ostao je pune dve godine.

Posle toga, nakratko je zašao u svet diplomatije odlazeći u misije u Rusiju i Vlašu. Međutim, navala Osmanlija na slabu i raujedinjenu ustaničku Srbiju međusobno zavađenu 1813. teraju ga da napusti Srbiju u koju će se vratiti posle dve decenije izgnanstva. Jakov ni u inostranstvu nije mirovao, poneo je sa sobom brojne državne spise i svoj dom zasnovao u Besarabiji na obali Dnjepra.

Nastanio je političko delovanje i bio za te prilike veoma dobro obavešten o tome šta se dešava u Srbiji, kako je Miloš Obrenović podigao ustanak i sve njegove poltičke igre sa Portom u Stanbolu. Posle izgnanstva kada je Miloš Obrenović ustoličio svoju vlast, vratio se u Srbiju u rodnu Brankovinu. Od Miloša je dobio za svoj trud i zalaganje penziju od 60 talira, jer mu je rečeno da je u izgnanstvu stvorio značajni kapital od koga može lepo da živi u Srbiji.

Postoji i tvrdnja da je Jakov Nenandović upozoravao Karađorđa da se ne vraća u Srbiju, da se situacija veoma promenila i da nema nikog naklonjen njemu da bi se podigao novi ustanak protiv Turaka. Ali, osnivač loze Karađorđevića ga nije poslušao i i zbog toga izgubio glavu. Inače valja dodati i da su se u izgnanstvu venčala Jakova unuka Persida i knez Aleksandar Karađorđević, zahvaljujući čemu se posle progona kneza Miloša ponovo vratio među tadašnju srpsku elitu.

Njegova smrt i danas je predmet spekulacija da je glavni krivac za nju zapravo knez Miloš, i da je on stajao iza odluke da mu knežev lekar Kuniber prepiše lek u obliku sirupa, koji je ovaj popio i umro. Konkretni dokazi za ovu tvrdnju nisu nikad pronađeni.

Marko Dobrić prvi srpski obaveštajac

Za prvog srpskog obaveštajca mogli bi slobodno reći da je to bio Marko Dobrić, trgovac, književnik i učesnik u Prvom srpskom ustanku. Sposoban, obrazovan i snalažljiv, Marko Dobrić stvorio je korisne veze naročito sa ljudima iz trgovačkog staleža. U policijskom arhivu u Beču sačuvana je molba njegovog ortaka trgovca Jovana Veljovića iz Zemuna, da mu se izda austrijski pasoš kako bi iz Keminca došao u Beč da sredi trgovačke poslove i da se Dobrić sa njegovom ćerkom, vrati u Saksoniju. Njemu je Policijska direkcija u Beču odobrila pasoš.

Kada je počeo Ustanak u njegovoj rodnoj Šumadiji, Dobrić sav kapital je usmerio da Ustanak podrži materijalno i moralno. Već 1806. na čamcu tajno prelazi u Beograd, sastaje se sa Karađorđem kako bi se stručno organizovalo rudarstvo u Srbiji i da počne otvaranje rudnika. Pošto se vratio u Austriju mirovao je naredne dve godine dok 1808. nije sa knjigama o rudastvu, nacrtima pokušao da uđe u Ustaničku Srbiju.

Međutim, u tome su ga sprečili Austrijanci koji su mu zaplenili ceo tovar iz carinarnice Zemun u Petrovaradin na detaljnu cenzuru. Sudbina knjiga koje su označene kao tajna bila je da su poslate u Beč u generalnom direktoratu Vojne granice nadvojvodi Ludvigu.

Dok je čekao da pređe u već ustanički Beograd, Dobrić nije mirovao nego je stupio u kontakt sa ruskim predstavnikom u ustaničkoj Srbiji Konstantinom Rodofinikinom. Rodofinikin je došao u posed Dobrićevog saslušanja i posalo ga ruskom poslaniku u Beču i detaljno mu naveo sve o Dobrićevom slučaju.

Dobrić se kasnije vratio u Saksoniku i pošto nije mogao da uđe iz Austrije u Srbiju uputio se zaoblilazno, preko Moldavije. Te 1808. sastajao se u Austriji i sa karlovačkim mitropolitim Stevanom Stratimirovićem sa kojim je razgovarao kako je moguće pomoći i koje usluge su konkretno potrebne njegovoj domovini Srbiji. Marko Dobrić je ušao u Srbiju marta 1811. i u njoj ostao sve do njenog pada ponovo pod Turke 1813. Granicu Srbije i Austrije prešao je legalno sa austrijskim pasošem, što navodi na utisak da je stekao nečije poverenje u  visokim austrijskim krugovima, kao i blagonaklonost dve obaveštajne službe ruske i austrijske.

Neka dokumenta iz austrijskog arhiva pokazuju da je Dobrić austrijskog generala u Petrovaradinu Johana Hilera obavestio tajnom depešom da je Karađorđe odlazio da se tajno sastaje i pregovara sa pašom od Niša, kao i dokument Hilera koji je poslat Klemensu Meternihu glavnom carskom diplomati u kome govori da je zabrinut zbog ruskog povlačenja preko Dunava i da on preko Jakova Nenadovića i Mihajla Grujovića pokušava da utiče na Karađorđa. Dobrić je takođe pokušao da nabavi i 80.000 oka ječma i da uveze u Srbiju preko Negotina.

Dok su austrijanci gledali pozitivno na Dobrića, Rusi mu nisu bili naklonjeni. Oni su zabeleželi da su Dobrićevi roditelji preko 50 godina živeli u Zemunu, da je Marko Dobrić rođen kod Grocke, da je bio dobar govornik i pregovarač i da je zbog toga zaradio poverenje trgovačkog staleža. Takođe se navodi da je njegov dolazak u Beograd praćen sa mnogo larme jer se govorilo da je sa sobom doneo 6.000 dukata i zlatu zbog čega je pod naoružanom pratnjom poslat u Topolu kod Karađorđa, gde je bio smešten u njegovoj kući.

Strah Karađorđeve desne ruke Mladena Milovanovića da će Dobrić preuzeti Sovjet. Kada se saznalo da je Dobrić pobegao u Srbiju zbog kocakrskih dugova Milovanović mu je zapretio da će ga uhapsiti i baciti u lance, a onda je on počeo da se oslanja na Ruse da je on opunomoćenik Saksonije i podanik koji može mnogo pomoći Srbiji.

Sve u svemu, Dobrić je uspeo da pobegne sa ostalim ustanicima i narodom u Austriju, gde se prvo dočepao Zemuna, a potom Beča. tamo su ga uhvatili poverioci i , osudili na zatvor. Uprkos tome, Dobrić je uspeo da se ponovo dočepa Zemuna, a potom i Lajpciga, gde mu se izgubio svaki trag. Za njega više niko nije čuo, ali je ostalo zanimljivo zapažanje o ovom važnom srpskom obaveštajcu koji je iza sebe ostavio dugove, ali i pokušaje da unapredi Srbiju kao državu i poveže je kako sa Austrijom, tako i sa Rusijom.