O usponu Slobodana Miloševića na vlast uglavnom je većinom sve rečeno u desetine knjiga, neautorizovanih biografija i nekoliko hiljada članaka. Međutim, u većini tih dela retko kad i gotovo samo u jednoj rečenici pominjane su zavere, atentati i pokušaji ubistva tadašnjeg predsednika SR Srbije (Socijalističke republike) i kasnije predsednika SRJ od jula 1997 do oktobra 2000. godine.

Zavere i atentati na Slobodana Miloševića su posebno intrigantna priča, jer o tome se govorilo samo na nivou glasina, poluistina ili tračeva. Jer, kako bi se pričalo o nečem što je bilo označeno kao najstroža čuvana tajna, da neko pokuša ubistvo predsednika jedne od republika SFRJ, a kasnije i šefa države koji je od balkanskog kasapina postao garant mira i stabilnosti na Balkanu, pa opet kasapin i faktor nestabilnosti i koji je preminuo u ćeliji haškog tribunala pet godina kasnije.

Pokojni novinar i publicista Slavoljub Đukić, autor neformalne biografije političkog uspona Slobodana Miloševića na vlast u knjizi „Kraj srpske bajke“ u poglavlju „Ubistvo sa predumišljajem“ bavio se i sa prvim sumnjivim slučajem koji je podveden pod atentat na Slobodana Miloševića.

2. januar 1988. godine Šimanovci

„U vreme desetogodišnje vladavine Slobodana Miloševića nije bilo organizovanih zavera, čak ni predznaka koji bi tako nešto nagovestili. No, od onog što bi moglo da liči na urotu, podizana je prašina“, piše Slava Đukić.

Naime, ono što je možda ličilo na pokušaj atentata dogodilo se 3. januara na povratku bračnog para Milošević-Marković sa dočeka Nove godine iz jedne vile u okolini Sremske Mitrovice. Tokom vožnje kod Šimanovaca, na audiju u kome se vozio Milošević iznenada su eksplodirale gume. Milošević je tom prilikom bio lakše povređen. Vest da su na Miloševićevom audiju eksplodirale gume digla je tada kompletni Sekretarijat za unutrašnje poslove SR Srbije ( danas bi rekli samo MUP Srbije) na noge. Stigla je hitna depeša da se formira komisija da otkrije prave uzroke udesa. Pošto je Milošević tad bio na funkciji predsednika Predsedništva Cenntralnog komiteta Saveza komunista Srbije formirane su bile dve komisije, jedna partijska i druga državna.

Pune dve nedelje obe komisije su radile istragu o tome kako su pukle gume na Miloševićevom audiju. Neformalno, obe komisije sumnjale su da iza ovoga stoje poražene snage čuvene Osme sednice, ali nauka je ovaj put, a ne kao danas prevladala političku paranoju. Saobraćajna policija i veštaci otkrili su tačan uzrok pucanja guma. Da dodamo da su ovaj izveštaj potpisale obe komisije i reč saobraćajnih veštaka nijednom nije dovedena u sumnju. Povodom ovog slučaja oglasio se i Sekretarijat za unutrašnje poslove SR Srbije saopštenjem u kome se kaže da „prema nalazima stručnjaka kao i ekspertizom pneumatika, do udesa došlo je zbog starosti i pogrešne montaže zadnjih guma, usled čega je ,prilikom povećanja brzine, došlo do odvajanja gazećeg sloja, što je prouzrokovalo isklizavanje sa kolovoza i prevrtanje vozila“.

Za udes prema natpisima tadašnjih medija okrivljeni su vulkanizer i tadašji načelnik Beogradskog centra Državne bezbednosti Dušan Stupar, koji je inače bio ključni svedok u optužbama za autorstvo oko čuvene afere „Vojko i Savle“.

1989. Iredenta nastupa

U jeku nove pobune i demonstracija Albanaca na Kosovu i Metohiji kada su iz cele SFRJ poslate posebne policijske jedinice da bi u južnoj srpskoj pokrajini suzbili haos i uličnu pobunu, ljudi koji su se bavili bezbednošću Slobodana Miloševića dobili su informaciju da grupa Albanaca sprema atentat na njega.

Miloševićeva porodica hitno je sa Vračara gde su imali stan evakuisana bila u državnu vilu na Dedinje. To je pravdanom bezbednosnim razlozima, jer je bilo nemoguće takvu ličnost štititi u stambenoj zgradi na Vračaru. A ko je zapravo pretio Miloševiću?

Naime, do RDB došla je informacija da grupa Albanaca iz Ciriha poručila podzemlju da su spremni da plate milion švajcarskih franaka onom ko je spreman da likvidira Slobodana Miloševića. Ovaj plan je propao, jer se pomenutoj grupi nije niko javio, a Milošević je ostao da živi u Tolstojevoj ulici na Dedinju, sve dok nije prešao u novu rezidenciju u Užičkoj 15.

7.mart 1992.

Drugu saobraćajnu nesreću koju je Slobodan Milošević imao u svojoj političkoj karijeri posle prevrtanja kod Šimanovaca, dogodila se 7.marta 1992. godine. I u ovom udesu Milošević je bio lakše povređen. Naime, udes se dogodio u Beogradu u Ulici vojvode Putnika prilikom izlaska iz krivine. O ovom udesu saopštenjem sledeće sadržine oglasio se MUP Srbije.

„Oko 23.45 časova u Beogradu u Ulici vojvode Putnika u oštroj levoj krivini, kod sijaličnog stuba broj 82, došlo je do izletanja vozila u kome se nalazio Milošević. Vozilom je upravljao Senta Milenković, viši inspektor Ministarstva unutrašnjih poslova.“

Milošević je hitno prebačen na Vojnomedicinsku akademiju gde je utvrđeno da ima „kontuziju mekih tkiva glave, trzajne povrede vrata i lakši potres mozga, zbog čega mu je naređeno kraće mirovanje uz odgovarajuću terapiju lekovima, posle čega je poslat na kućni oporavak.

Prema napisima medija iz tog perioda, Senta Milenković, tada lični šofer i telohranitelj Slobodana Miloševića rekao je da je te večeri vozio Miloševića u tojoti karina II i da je do udesa došlo kod Topčiderske zvezde kada im je u susret došlo vozilo koje je imalo uključena duga svetla. Kako bi izbegao sudar, Milenković je skrenuo udesno i izleteo na trotoar.

Iako su mediji tvrdili da je i ovo bio pokušaj ubistva Slobodana Miloševića, ceo slučaj je okarakterisan,  prema izvodima iz uviđaja saobraćajne policije, kao klasični udes.

Ovu priču vešto su iskoristili studenti tokom protesta koji su usledili par meseci kasnije kada su se pojavili transparenti sa natpisom: „Bravo, Sento majstore“ i „Miloševiću ne menjaj vozača“, aludirajući na njegovog čuvenog telohranitelja i slučaj sa Topčiderske zvezde.

1998. Tomilson, Mi 6 i tri varijante ubistva Miloševića

Srpski tabloidi kad su pisali o zaverama i atentatima na Slobodana Miloševića, najviše vremena posvetili su Ričardu Tomilsonu, bivšem kompromitovanom operativcu britanske Mi 6, koji je otkriven još tokom svog boravka u Beogradu 1996. kad je neuspešno pokušao da vrbuje neke srpske novinare. U želji za medijskom slavom samoinicijativno je progovorio u dva britanska tabloida avgusta 1998. da je njegov bivši poslodavac pokušao da ubije Slobodana Miloševića. Navodno, onako kao je stradala britanska princeza Dajana, trebao je da pogine Milošević. Pa se tako spremao poseban vozač, zatim je birana lokacija, često se navodio neki tunel kod Ženeve.

Elem, Tomilson je zbog više svojih gluposti najuren iz Mi 6. Pošto je odslužio šestomesečnu kaznu zbog kršenja. Zakona o državnim tajnama, Tomlinson je septembra 1998. godine za londonski „Independent“ govorio o dokumentu pod nazivom „Potreba za atentatom na Miloševića“ u kome se pominju tri varijante atentata: „obučavanje srpske paravojne opozicione grupe da ubije Miloševića u Srbiji, slanje specijalnih britanskih jedinica u Srbiju da izvrše atentat bombama ili snajperskom vatrom, i na kraju likvidacija Miloševića u saobraćajnoj nesreći“.

Britanci su vešto odbacili ove Tomilsonove navode kao glupost i glas za senzacijom i medijskom popularnošću.

22. april 1999. Tri laserske bombe za Miloševića

Najozbiljnij pokušaj likvidacije Slobodana Miloševića smatra se pokušaj ubistva sa tri avio bombe. Tog 22. aprila u ranim jutarnjim časovima oko 3.10 sati izjutra američki lovci F-15 E lansirali su projektile na rezidenciju predsednika Miloševića u Užičkoj 15. NATO je udar na Miloševićevu vilu označio kao sasvim legitimnu metu. Na konferenciji za novinare jugoslovenski ministar bez portfelja, Goran Matić, istakao je da je to bio „atentat“ na predsednika SRJ i napad NATO nazvao „organizovanim terorističkim kriminalnim činom po svim međunarodnim standardima“. Matić je rekao da je rezidencija pogođena sa tri laserske bombe od kojih je jedna eksplodirala u spavaćoj sobi. Porodica Milošević -Marković u trenutku napada nije bila u rezidenciji.

Januar – oktobar 2000. CIA sanja o otmici

Slobodan Milošević je od početka balkanske odiseje žuljao Amerikance koji su na svaki način želeli da ga se otarase. U istoriji će ostati zabeleženo da je nekoliko direktora CIA koji su se smenjivali tokom administracije Bila Klintona želelo da se reši Slobodana Miloševića, pa se kao jedna od opcija razmatrala i otmica. Naravno to je bio i ostao jedan od nacrta i predloga, za koji su već tad neki  govorili da je na ivici zdravog razuma. Veliki uticaj na obustavljanje plana bila je informacija da Milošević nikada ne spava duže od tri noći u istoj rezidenciji. Naravno, kasnije se ispostavilo da je ova priča bila potpuna besmislica, koji su lansirali pojedini obaveštajci u pokušaju da se objasni da se Milošević ponaša identično kao Sadam Husein i na taj način skriva po Srbiji. Besmislica, jer su svi znali da se Milošević posle razaranja vile u Užičkoj 15 preselio u Vilu Mir.