14
Spektakularno hapšnje označenih pripadnika škaljarskog klana u restoranu Durmitor na Novom Beogradu iz 2017. završilo se podjednako neslavno kao i policijske karijere njenih organizatora. Dok su jedni padali u taj mafijaški ambis zbog sopstvenih odluka i izbora, drugi su u isti izgurani i išutirani samo zato što su radili svoj posao.
Kada se u junu 2017. Beogradom pronela vest da je u restoranu Durmitor na Novom Beogradu, u sred dana uhapšeno deset naoružanih muškaraca, „reketaša, pucača i ubica iz škaljarskog klana“, javnost je pomislila da je policija konačno smogla snage da zaustavi divljanje mafijaških klanova po ulicama, a koje je te, ali i sledeće 2018. godine, dostiglo vrhunac.
Snimak ove „spektakularne“ akcije koji je obišao region, a na kom su se videli uhapšeni kako leže na zemlji s vezanim rukama na leđima, poslužio je da dodatno ubedi javnost da je tadašnji ministar policije Nebojša Stefanović održao obećanje koje je dao nekoliko meseci ranije, kada je objavio rat mafiji. Istina, onog istog dana kada je na vanrednoj konferenciji nakon ubistva Aleksandra Stankovića, prvog saborca Veljka Belivuka, poručio crnogorskoj mafiji da „Beograd nije njihova prćija“.
Tako je Nebojša, iz ne prćije Beograda, očigledno čekao idealnu priliku za akciju, koja se ukazala upravo u Durmitoru, kada su se za jednim stolom našla desetorica „traženih“. Policija je upala u lokal, oborila ekipu na zemlju, a nakon pretresa zaplenila oružje koje je pronađeno u lokalu. Da je sve bila samo loše izrežirana predstva ukazalo se vrlo brzo, jer su za uši izvučena samo trojica i to: Ilija Zec, Miloš Nilović Runjo i Mitar Muratović. Pokrenuta je istraga, a u njoj ni reči o reketiranju, pucanju, ubijajanju i škaljarskom klanu.
Sva trojica optuženi su samo za nelegalno posedovanje oružja, a epilog je bio reprezentativan: jedan je sklopio sporazum s tužilaštvom, drugi je oslobođen, a treći osuđen.
Sa druge strane, „osuđenici“ iz redova MUP angažovani na slučaju Durmitor padaju i dan danas, neki iz objektivnioh razloga, a neki na pravdi boga.
No krenimo redom.
Nakon akcije hapšenja i već u prvim danima istrage, spekulacije u javnosti da MUP Srbije hapsi samo označene pripadnike škaljarskog, ali ne i suparničkog kavačkog, bivale su sve glasnije. Činjenica da je akcija upriličena po dirigentskom palicom tadašnje državne sekretarke Dijane Hrkalović, o čijoj se bliskosti sa huligansko navijačkim grupama, a samim tim i suparničkom klanom, već uveliko govorilo, samo su doprinosili utisku da je vlast u Srbiji zauzela stranu u krvavom ratu crnogorske mafije koji je počinjao da divlja na ulicama Beograda.
Samim tim, bilo je jasno zašto je upriličena akcija u Durmitoru, odnosno ko je od desetorice uhapšenih bio iskonska meta srpske policije. Upravo jedan od onih koji se na posletku našao na optuženičkoj klupi, ali u kog je na kraju ispaljen ćorak. Dok je Ilija Zec odlučio da se sporazumom o priznanju krivice poštedi daljeg mrcvarenja po sudu, Nilović zvani Runjo i Muratović prihvatili su da do kraja učestvuju u ovom paradržavnom cirkusu. Uprkos bizarnim odbranama o tome kako su došli u posed oružja, a zatim i tvrdnjama Muratovića da su oba zaplenjena pištolja njegova, postupak je uspevao da i Nilovića održi na optuženičkoj klupi. Sve dok se u sudnici nije pojavio svedok, koji je trebalo da govori o rezultatima svog istraživačkog rada iz istrage.
Bila je to sudska veštakinja Tamara K. (50), molekularni biolog i DNK forenzičar, zaposlena u laboratoriiji za DNK istraživanja u MUP. Ona je na suđenju saopštila da je dopunskim veštačenjem pronađen još jedan trag na zaplenjeom oružju, kao i da pripada jednom gostu „Durmitora“ koji nije bio na optužnici. U pitanju je bio Mališa Vućić, koji se uprkos pokušaju tužilaštva da ga stavi na optužnicu, odlukom Višeg suda, ipak nije našao na optuženičkoj klupi. Nikada. Tako je Muratović osuđen, a Nilović oslobođen.
Po povratku na radno mesto u MUP, veštakinju je sačekalo rešenje o premeštaj u takozvani „depo za policijski otpad“ – Sektor za vanredne situacije. Upravo na tom mestu, u vreme šefovanja Dijane Hrkalović i Nebojše Stefanovića, završavali su svi koji su radili po pravilima službe, to jest, u slučaju veštakinje, svoj nalaz i mišljenje slali na adresu tužilaštva, a ne uprave MUP.
Usledila je njena mukotrpna borba za povratak na staro mesto, za koju, prema sazanjima portala Nova.rs sluha nije imala ni aktuelna garnitura u MUP predvođena Aleksandrom Vulinom. Na kraju, sve se završilo tragičnom vešću, da je juče pronađeno njeno telo pred zgradom, u Beogradu u kojoj je živela s porodicom.
Sreća pak, nije poterala ni one podobne koji su radili na ovom slučaju, od Dijane Hrkalović koja je danas u pritvoru, do njenog bliskog sardnika Dejana Milenkovića, kao i Branislava Pandura koji je od MUP popio krivičnu prijavu upravo zbog organizovanja cirkusa u „Durmitoru“.
Svi oni danas se povezuju sa klanom Belivuk- Miljković, kao njihovi saradnici unutar policije, koji su im akcijama, kakva je bila i Durmitor, zapravo čistili teren.
A da li je čitav MUP mogao ikad da bude Nebojšina i Dijanina prćija ili su i oni morali da budu nečiji službenici i izaslanici, na javnosti je da zaključi sama.
Bonus video: Hapšenje Škaljaraca u restoranu Durmitor 2017. godine
