0
Jedno od ključnih svedočenja u postupku za ubistvo Slavka Ćuruvije 2014. godine, bilo je ovo koje danas prenosimo – jednog od braće Simović, Miloša, čoveka od poverenja Dušana Spasojevića i Milorada Ulemeka Legije. Na nekoliko mesta, Simović podržava Legijino svedočenje i u opširnom izlaganju, koje tužilac gotovo da i nije prekidao pitanjima, opisao kako je saznao ko je ubio Slavka Ćuruviju, i kako je dobio zadatak da – ubije Slavkovog ubicu, Miroslava Kuraka, u čemu nije uspeo.
Nakon što je tužiocima ispričao kako je, malo po malo, postao deo Zemunskog klana, Miloš Simović je došao i do slučaja Slavka Ćuruvije i rekao da, što se njega tiče, niti je znao ko je Slavko, niti da je ubijen. „Totalno sam imao neki svoj svet… Ako nešto prošvercujem, ako ukradem, ako nešto…” – i to je bilo to. Ali – taj svet je, kako sam kaže, čitav postojao unutar sveta Dušana Spasojevića, vođe klana, psihopate i čoveka sa povelikim apetitom za ubijanje ljudi. Ili, kako je sam Miloš malo kasnije, u istom ovom svedočenju, naveo: „(…) Dušan je čovek bio – ako to može da se završi sad, da se završi sad, ako ja kažem: „Jel’ može sutra?”, nacrniće me i nagrdiće me što odlažem za sutra”. On je voleo kad nekog juri da ubije, ako to može za tri sata, onda je to mogao nekako sa Legijom da se čuje i da mu kaže: „Šmekeru moj, gotov je (za) tri sata, više nam ne trebaju dani za ubijanje, to je dva-tri sata, petnaest minuta”… Eto to je taj kompleks, verovatno. Ako me razumete šta kažem”.
Godinu u kojoj je Slavko ubijen Miloš opisuje i kao godinu „bombardovanja Beograda”. Zemunci su taj rat provodili u svom leglu: „Svi smo bili na okupu u toj Šilerovoj ulici… kod Dušana. Tu su se okupljali mnogi ljudi, da kažemo, od prosjaka do kraljeva. (…) I političari, i fudbaleri i estradni umetnici…” Miloševićeva Srbija bila je distortirano društvo u kojem je mesto na kojem ste želeli da budete viđeni, ako ste ambiciozni, bio brlog manijakalnog ubice, vođe organizovane kriminalne grupe, prenosi Javni servis.
Miloš je pričao da je prvi put čuo za Slavkov slučaj i sudbinu 2001. godine, prilikom neke vrste pregovora koje je, po Milošu, vodio Zoran Đinđić sa Miloradom Ulemekom Legijom i Spasojevićem, u nastojanju da se rasvetli atentat na Ibarskoj magistrali. Miloš Simović, koji u ovom svedočenju opširno i bez ometanja i mnogo pitanja tužioca, govori o ovim pregovorima kao o potpuno normalnoj situaciji, što svedoči o tome koliku moć je Dušan Spasojević imao u Srbiji. No, negde pred hapšenje načelnika Resora državne bezbednosti, Radomira Markovića, on prvi put čuje i o ubistvu Slavka Ćuruvije, ali više kao o sporednoj temi (Spasojević je, naravno, hteo i Markovića da ubije, ali nije mogao, pošto se pozamašan broj policajaca u civilu gotovo gurao oko Markovićeve kuće, pazeći da ne pobegne). Mnogo je važnije bilo ubistvo Ivana Stambolića. Pregovori su se, po Simoviću, vodili u kući Dejana Milenkovića Bagzija i na salašu Dragoljuba Markovića Krmeta, a ponuda premijera je bila da se u zamenu za rasvetljavanje „tih najvažnijih ubistava” klanu oprosti „šta su radili” i da im se obezbede poslovi, „kao što je to posle bilo sa asfaltiranjem”.
Jedno od ključnih svedočanstava Miloša Simovića je o tome kako je u ovom periodu, u Šilerovoj, kada su mu Legija i Spasojević, dogovarajući se o tim pregovorima, rekli da je Rade Marković odgovoran za ubistvo Slavka Ćuruvije, ali i ono na Ibarskoj magistrali, Željka Ražnatovića Arkana, Žike Petrovića (dirktora JAT-a)… „To je neko prvo moje saznanje da je Radomir Marković organizator svega toga, naručilac tog (Slavkovog) ubistva”.
Nešto kasnije, kompletna ekipa biva uhapšena u Parizu i isporučena Srbiji, koja vrlo brzo pušta Dušana Spasojevića na slobodu, nakon nešto više od tri meseca, a on je, po svedočenju Miloša Simovića koji je pušten posle sedam meseci, u međuvremenu: „ostvario još prisnije kontakte sa Čedomirom Jovanovićem (…) i još prisnije kontakte sa Zoranom Đinđićem (…). Kada smo mi izašli iz pritvora, Dušan Spasojević je bio jači, još jači”.
Spasojevićevo obezbeđenje sada više nije bilo „bez veze”, kako je govorio Simović, već – policijsko, a „Zemunce” su na izlazu iz pritvora dočekali uniformisani policajci sa dugim cevima: „Jednostavno, izlazite iz zatvora i ulazite u službu”, govorio je Simović ne uspevajući da sasvim artikulisano opiše svoja osećanja u vezi sa tim. „Sve je to nekako neshvatljivo bilo”. I bilo je.
Na talasu novostečene slobode delanja, Zemunci kreću na izlet u Novi Sad sa Legijom i Cecom „Srpskom majkom” Ražnatović, koja ceo taj dan provodi sa ubicama, otmičarima, pljačkašima i drugim finim svetom, a jasno je i da se družila sa njima bez prestanka, posebno sa Legijom. Miloš je pominje kao stalan izvor pažnje prema grupi ljudi koju je opisao i kao „raspojasanu bandu”. Na povratku se zatekao u kolima sa Legijom i Cecom. Spasojević je odlučio da ide kući, a Simović je sa Legijom i Cecom nastavio da obilazi lokale po Beogradu, između ostalog i noćni klub „Nana”, splav „Akapulko”, ali su se na kraju najduže zadržali u „Bombaju”, noćnom klubu pokojnog Džeja Ramadanovskog, folk zvezdice. Tu će mu Legija, svedočio je, reći veoma važne stvari o ubistvu Slavka Ćuruvije.
Ponovo je Ceca izazvala pažnju, više osoba je pokušalo da priđe, ali je Legijino obezbeđenje oko separea u lokalu u koji je Legija često izlazio i po Simoviću „tu bio kao kod kuće”, zaustavljalo. Legiji se moglo prići samo tako što se pita obezbeđenje, a ono pita Legiju. Milošev brat, Aleksandar Simović je takođe bio u lokalu, kao i Vladimir Milisavljević (sve Zemunci) pošto su i oni tu bili redovni. Veče je proticalo prilično neuzbudljivo, sve dok se nisu pojavila „dva momka”. Predstavili su se obezbeđenju, obezbeđenje je to prenelo Legiji, a ovaj im rekao da ih puste da priđu. Odmah zatim, pre nego što su momci prišli, rekao je Simoviću da ih dobro pogleda: „Prvog kome se budem obratio, zapamti”, rekao mu je Ulemek, a onda dodao: „Zapamti ih, radićeš ih”. Momci su veoma pokorno razgovarali sa Legijom, koji ih je upoznao sa Milošem. Rukovali su se, a Simović je malo kasnije čak razbio čašu pored njih da vidi reakciju (samo su još više pognuli glave). Nije se moglo čuti o čemu razgovaraju, a ubrzo su i otišli. Legija je tada rekao Simoviću još značajniju stvar u vezi sa ubistvom Slavka Ćuruvije: „Ovi su radili Ćurku, radićeš ih, dobićeš informacije gde se kreću i šta rade”.
Miloš se potom obratio bratu Aleksandru, koji je izlazio po svim tim mestima u gradu, objasnio mu da su dotična dvojica „za odstrel” zato što su „radili Ćurana”, i Aleksandar i Vladimir Milisavljević su rekli Milošu da su ta dvojica „inventar po gradu” i da ih Vladimir zna: „Jedan se zove Kurak, a drugi Romić”, svedočio je Miloš Simović.
Ubrzo su ka Milošu krenule i ostale informacije o dvojici koju je trebalo ubiti, zato što su ubili Slavka Ćuruviju, uz dodatak: „…S tim što mi je bilo napomenuto da je jako bitno da se ubije Miki Kurak, ako bude Ratko Romić sa njim u paketu, (…) okej, ako ne bude, jako je bitno (da ubiju Kuraka) zato što ovaj ima dugačak jezik i landara po gradu”. Ratko Romić ima fudbalski teren preko pute „Zvezdara teatra”, a Miki Kurak lokal u „Metropolu”. Kurak živi u Krnjači. Sledećih petnaest do dvadeset dana, pratili su ih, kako je rekao Miloš Simović, više Kuraka nego Romića. No, naišli su sa Kurakom na ozbiljan problem:
Pročitajte još:
„To je jedan čovek jako, jako oprezan. Ja sam pratio na žalost dosta ljudi, jako dosta ljudi sam pratio (…) što se tiče kriminalaca, i danas mogu da kažem da je najlakše bilo ubiti Đinđića, nažalost države, ja sam danas zreo čovek. (…) Pratili smo ga (Kuraka) sigurno petnaestak dana. On je vozio džip marke „lendrover”. (…) Za njim je išla jedna „opel vektra”, jako zatamnjena, s tim što to nije bilo klasično obezbeđenje, ja znam šta znači obezbeđenje…
Simović je dalje objasnio da je posao tog auta samo da prepreči neku ulicu, eventualno, da dâ priliku Kuraku da pobegne, a ne da se obračunava s nekim. Kurak im je „dosta puta bežao na crvena svetla, preko ivičnjaka” i Simović je bar tri puta tokom svedočenja ponovio frazu o „jako, jako opreznom čoveku”.
Izgleda da je oprezni Kurak shvatio da ga prate i pobegao im, svedočio je Simović, a zatim promenio kretanje tako da više nisu mogli da ga nađu. Zatim su se Kurak i Romić, u strahu za živote i u pokušaju da saznaju više, obratili i Miloradu Ulemeku, posetivši ga u njegovoj kući, što je Ulemek i potvrdio u svom svedočenju. Zemunci su shvatili da žrtve znaju da ih oni jure i – (Simović je smatrao, privremeno) odustali od ubistva.
Miloš je do ovog svedočenja već dugo bio u zatvoru i prisustvovao je brojnim ročištima, pa je odlučio da se sâm, pre nego ga tužilac išta pita, osvrne na pouzdanost informacija koje je preneo u ovom svedočenju: „Ja lično (…) verujem da je naručeno ubistvo od strane naše države, odnosno tada načelnika (Državne bezbednosti) Radomira Markovića bez ijedne greške, jer znam u kakvom sam se društvu kretao, šta je od mene traženo, ko su ti ljudi, ko je Milorad Ulemek Legija, imao sam priliku da upoznam i tog Radomira Markovića u Državnoj bezbednosti, ne plašim se da kažem, što ću i izložiti sam sebe, da sam na neki način učestvovao i u pokušaju ubistva Vuka Draškovića i znam o kome se radi. (…) Nikada me ne bi slagao ni Legija ni Dušan, pogotovu Dušan da je ovaj Miki Kurak lično izvršilac ovog ubistva, jer za tako nešto ne bi bilo potrebe ni od Legije, ni od Dušana, da bi me jednom takvom informacijom lažnom snabdeli. To je bio njihov interes, i da sam to uradio, da sam ubio tog Kuraka, to ne bi bio moj interes i taj Kurak je trebalo da bude ubijen jer je landara i prenosim vam tuđe reči i on bi jednog dana pričao o ovome što ja danas pričam da je on izvršilac ubistva Slavka Ćuruvije. Ratko Romić (…), ako ga ne bi ubili, kako je tada bilo priče, da će Legija njega mnogo lakše da ukroti i da on nije problem toliki koliki je problem Miki Kurak”.
Opisujući događaj u klubu „Bombo”, svedok Aleksandar Simović je rekao da su u separeu te noći sedeli on, njegov brat Miloš, Milorad Ulemek Legija, Svetlana Ražnatović i Milan Jurišić. Posle izvesnog vremena, Ulemek je primetio jednog momka za susednim stolom. Miloš Simović i Ulemek su razmenili par reči, nakon čega se Aleksandru obratio njegov brat, rekavši mu da pogleda kratko ošišanog momka koji ih je primetio i nakon par minuta prišao njihovom stolu. U međuvremenu im je Ulemek rekao da obrate pažnju i zapamte to lice. Svedok Aleksandar Simović kaže da im je Ulemek rekao da je to „lice ubica Ćuruvije”. Po Simovićevim rečima, to lice se zadržalo vrlo kratko – minut, dva, pozdravio se sa svima u društvu i predstavio kao Miki Kurak. Iz nekog razloga, Dušan Simović je razbio flašu (čašu) i dao mu do znanja da se odalji od stola nakon čega se on pozdravio i otišao od stola bez ikakvog ekcesa. Po rečima svedoka Aleksandra Simovića, oni su ostali za stolom i „onda je Legija rekao da je on ubica Ćuruvije.”
Simović svedoči da su, nakon toga, od Dušana Spasojevića dobili naredbu da prate to lice. Legija im je prethodno rekao da će morati da prate tog momka i da utvrde rutinu njegovog kretanja kako bi mogli da ga „rade”, što žargonski rečeno, znači da ga ubiju. Aleksandar i Miloš Simović su dobili zadatak da organizuju ekipu u kojoj su bili i Vladimir Milisavljević i Milan Jurišić koja će pratiti Mikija Kuraka i Ratka Romića. Dobili su informaciju da Ratko Romić ima balon na Zvezdari, odakle su nekoliko puta pratili Kuraka i Romića koji su kretali džipom „Čiroki” tamnije boje. Na putu prema Borči im je pobegao na crvenom svetlu jer se nije pridržavao saobraćajnih znakova. Imali su instrukcije da Kurak ni slučajno ne sme da ih primeti, tako da se dešavalo da ga izgube kod Borče i da ga sutradan ponovo prate. Pratili su ga jedno izvesno vreme dok pratnja nije stopirana od strane Legije, kako bi se to malo ohladilo, na čemu se faktički kasnije i završilo.
Po rečima svedoka Aleksandra Simovića, on i njegov brat Miloš su od samog početka bili upoznati zašto prate Kuraka. Trebalo je da ga likvidiraju s obzirom da su imali informaciju od Legije da je on izvršio ubistvo Slavka Ćuruvije. Imali su svakodnevne razgovore sa bratom, Legijom i Dušanom Spasojevićem o tome da je nalogodavac Ćuruvijinog ubistva bio Rade Marković, a da je sve povezano sa Mirom Marković. Po rečima Aleksandra, on i MIloš su bili spona između Dušana Spasojevića i Ulemeka Legije do centra na Banjici i kada je trebalo da se prenose poruke Legiji u kući, koji ih je i vraćao preko njih.
Aleksandar i Miloš nisu nikada komentarisali Ćuruviju. Znali su zašto je likvidiran – zbog napisa po novinama, što je davao za NATO bombardovanje… Nije ih doticalo, kao što ih se nije ticalo ni za druge stvari kada su radili za državu.
Simović kaže da su znali da je Kurak radnik Državne bezbednosti, kao i njegov kum Ratko Romić. Znali su da Kurak hoće da potegne oružje, da se toga paze, da ga ne provociraju u saobraćaju, ako se slučajno susretnu sa njim. Znali su da voli da izlazi po gradu i da je u dobrim odnosima sa Radetom Markovićem. Simović kaže da su Romića trebali da likvidiraju kako bi se ućutkao i da ne bi progovorio o ubistvu Ćuruvije.
Ulemek im je rekao da je glavni izvršilac Miki Kurak, dok je Romić bio na licu mesta zajedno sa njim i da ga je, valjda, vozio. Trebalo je da rade Mikija Kuraka, ali su dobili nalog da ih rade u paketu ako budu zajedno, a ako ne, da urade Mikija Kuraka, a da kasnije završe Ratka Romića. Praćenje su prekinuli kada je Legija došao sa pričom da je Miki Kurak primetio da ga neko prati. Ulemek je tada rekao da je bolje da sačekaju jedno vreme da se situacija ohladi, kako bi nastavili dalje. Imali su drugih obaveza, ali su Kuraka gledali po gradu kad izlazi, držali su ga na oku, ali ga nisu konstantno pratili kao što su to ranije radili – od jutra do sutra.
Po rečima Aleksandra Simovića, praćenje Kuraka i Romića se odigravalo tokom 2002. godine i trajalo je 15-20 dana, do najviše mesec dana. O praćenju su svakodnevno izveštavali Dušana Spasojevića, koji je posle izveštavao Legiju, ili su zajedno pričali o tome ako bi Legija došao kod Dušana Spasojevića. Ratka Romića nije sretao po klubovima, ali ga je viđao sa Kurakom u automobilu. Romić je tada vozio neku „Vektru”.
Aleksandar Simović svedoči da je tokom 2011/2012. godine, dobio pretnje zbog kojih se uplašio za svoju porodicu. Pretnje su usledile nakon što je prvi put pričao u vezi sa ovim slučajem. Pretnje su upućene direktno od Mikija Kuraka i njegovog kuma, Ratka Romića, a preko Kurakovog kuma čiji je nadimak Ara, koji u gradu drži neke kockarnice i za koga je Simović mislio da je sa Banjice. Poruku da prekine, Aleksandar Simović je dobio preko Filipa Koraća, koji mu je dolazio u kuću i prijatelj je Luke Bojovića. Pomenute pretnje su stigle Simovićevoj supruzi kada su se pojavili članci u novinama dok je on u zatvoru, a Luka Bojović, Vladimir Milisavljević i neki drugi ljudi, na slobodi. Tada su razbijena i stakla na automobilu Simovićeve supruge dok je bila na fitnesu, u blizini njenog lokala. Supruga je to prijavila policiji.
BONUS VIDEO: Ivana Stevanović FONDACIJA SLAVKO ĆURUVIJA
