1
Treći talas korone iz dana u dana odnosi sve veći broj žrtava. Strah od smrtonosnog virusa, osećaj bespomoćnosti i neizvesnosti šta će biti sutra, deluje opasno i na psihu ljudi, zbog čega su dizanje ruke na sebe mnogi videli kao jedini spas. Dok pričamo o merama, niko ne govori zašto u čuvenom Kriznom štabu nisu vidljiviji, ako ih uopšte ima, psiholozi, psihijatri, socijalni i klinički psiholozi, koji bi svojim savetima pomogli da se u ovoj teskobi sačuva duša, jer nas, po svemu sudeći, posle epidemije čekaju i nove bitke, ali ovaj put za zdrav razum, koji je poprilično načet izolacijom i konstantnom pričom o pandemiji i smrti.
Da se nalazimo na ozbiljnoj tački pucanja, ne samo zbog virusa u epidemiološkom smislu nego i u duševnom, vidljivo je iz aviona. Tako smo došli u situaciju da pacijenti zaraženi koronom dižu ruke na sebe a da se lekari u kovid ambulantama razračunavaju pesnicama.
Zato je u pravu profesorska psihologije na Filozofskom fakultetu u Beogradu, Tamara Džamonja koja je za Betu izjavila da će se broj ljudi s psihičkim tegobama povećavati kako bude rastao broj zaraženih korona virusom, a posledice pandemije po mentalno zdravlje građana tek treba sagledati i da bi država odmah trebalo da angažuje timove stručnjaka koji bi besplatno svima pružali pomoć u kovid-ambulantama.
Da li je osećaj besperspektivnosti u vreme pandemije korona virusa okidač za samoubistva bilo je pitanje za naše sagovornike, psihijatra doktora Slobodana Simića i psihologa Radomira Čolakovića.
Psihijatar, doktor Slobodan Simić, kaže da se mi nalazimo pod prolongiranim i kontinuiranim stresom koji trenutno vlada.
“ U velikom procentu, preko 60 posto su depresivni poremećaji i depresivne epizode, tako da ova sadašnja situacija pokušaja suicida ide iz te oblasti. Depresivne epizode koje su rezultirale suicidnim idejama i suicidalnim pokušajima, ne samo kod nas nego i u svetu, su očekivane jer je veliki broj ljudi pod stresom“, kaže Simić.
Sa ovakvim stavom se slaže i psiholog Radomir Čolaković koji smatra da je pandemija koronavirusa dovela kod određenih ljudi do destruktivnog koktela sastavljenog od životnih teškoća, ličnih frustracija, otkaza na poslu i straha od zaraze, što sve prelazi u paniku.
Čolaković dodaje da se sve pobrojano akumulira u čoveku i onda dolazi do prelaska praga frustracione tolerancije.
„Organizam ne može da izdrži tu muku i traumatizaciju. Zato ljudi izlaz nalaze u pokušaju suicida, kao što je ona devojčica u Valjevu uradila ili u samoubistvu, odnosno dizanjem ruke na sebe. Mi gledamo samo samo organsku strukturu, virus nas samo napadne, a gde su psihičke teškoće, a gde su teškoće naših medicinskih radnika? U svetu je bilo pokušaja suicida lekara koji su radili sa koronom. Niko nije imun na koronu. Mi zanemarujemo psihički aspekt.
Pitanje je zašto u Kriznom štabu nemamo vidljive psihijatre, psihologe, kliničke i socijalne, a sve drugo imamo, od epidemiologa do ortopeda i političara.
„Kad je počela epidemija ja sam rekao da Krizni štab koji se bavi kolektivnim stanjem treba da ima i psihijatra i psihologa koji bi se bavili raznim spektrima ljudskog ponašanja. A kamoli što mislim da je tu trebalo da postoje čitavi timovi PR koji blokiraju različite stvari. Način na koji se prezentuju ovi podaci je potpuno pogrešan i otišao je odavno u svoju kontraproduktivnost. Mi svaki dan imamo bombardovanje informacijama koje više nemaju nikakvog značaja. Ja bih voleo da mi neko stručno objasni zašto mi svaki dan moramo da znamo koliko je broj zaraženih i umrlih. Nije mi jasno kakav je cilj i smisao tog svakodnevnog bombardovanja podacima. Ljudi su shvatili da postoji epidemija, detaljno su upoznati sa epidemiološkim merama koje treba da preduzmu, da nose masku, peru ruke. Ono što je suštinska stvar jeste da građani budu obavešteni da je sistem dobro organizovan i da će biti lečeni i izlečeni. To je poruka koju štab treba da saopšti i da se da naglasak da na ljudima koji su ozdravili“, kaže Simić.
Psiholog Radomir Čolaković takođe se slaže da je socijalnom psihologu, psihijatru, kliničkom psihologu mesto u Kriznom štabu, a glavni argument za ovakav stav prema njegovim rečima nalazi se u tome što nema dela društva koji korona nije dotakla.
Na pitanje da li porast broja vesti o broju umrlih, zaraženih i neprestana priča o smrti pojačava anksioznost kod ljudi, kako kod obolelih, tako i kod zdravih, Čolaković kaže:
„Strah koji se stvara kod čoveka može bit racionalni i iracionalni. Ljudi slušaju razne informacije i onda se nađu u nedoumici, što je iracionalni strah. Što kaže Hemingvej: „Kome zvono zvoni“. Nikad se ne zna kome to zvono zvoni. Koliko je lekara umrlo? Obično se do sad govorilo „neće mene“, a sad je korona ušla u domove i porodice. Ljudi su ranije pričali da nisu znali ko je bolestan, a sada smo svi u tom obruču gde dolaze do izražaja psihičke traumatizacije, od ličnih do poslovnih, pa se sve to akumulira i postaje atak na ljudsku psihu“, kaže ovaj novosadski psiholog.
“ Vlada zastupa jedno, a naš zdravstveni sistem je maltene pao. Zakažu vam večeras u 20 časova u kovid ambulanti , stignete na red narednog jutra u sedam, pa onda neizvesnost oko rezultata, pa sve to stvara nervozu kod ljudi, pa onda organizacija, koja je nikakva. Zbog toga dolazi do frustracija, prag tolerancije je kratak i to se više ne može trpeti. Ljudi se izgube i eto panike“, dodaje ovaj novosadski psiholog.
Na pitanje kako će se ljudi lečiti, Čolaković objašnjava da je ovo što se dešava sa koronom po formulaciji psihologa – strašan stres.
„Od stresa se čovek brani različitim postupcima. A gde sad pobeći? Ne možete pobeći više nigde, na psihijatriji nema mesta. Ljudi su maltene prepušteni sami sebi, pucaju po svim šavovima. U preduzeću konflikti, u porodici konflikti, mnogima su socijalni kontakti, druženje, ljubavni kontakti poremećeni. Desiće se da će nam ulice preplaviti duševni bolesnici. To se mora dovesti u redi i zato u Kriznom štabu treba da bude neko ko se bavi dušom dok virus šeta. Šta će biti za koju godinu, već sad možemo da predvidimo. Takvi događaji nastali kao posledica korone mogu biti potisnuti, pa da se za šest meseci vrate kao fleš bekovi i ponovo vrate slike korone.
Kako pregledati ljude u doba korone, kad je ionako veliki broj duševnih bolesnika zapostavljen i marginalizovan.
„Što se tiče psihijatrijskih pacijenata tiče, oni imaju svoje ustanove, lekare. Institut za mentalno zdravlje radi punim kapacitetom i zaposleni se trude maksimalno da prime sve svoje pacijente i one koji im se obrate. Veći problem je Klinika dr Laza Lazarević, koja je urgentna psihijatrija koja bi trebala da zbrinjava najteže slučajeve. Oni su se odlučili da ne rade. To je neki fenomen srpskog zdravstva da urgentna psihijatrija neće da radi, a duševni bolesnici nemaju gde. To je jedan vrlo čudan sistem koji treba u vanrednim uslovima da radi, ali ne radi.“, kaže Slobodan Simić.
S druge strane psiholog Čolaković kaže da je ljudima koji se nađu u takvoj situaciji vrlo teško da se nekome obrate za pomoć i za njega SOS telefon nije prava psihološka pomoć.
„Mi smo mnogo toga pregrmeli preko glave, međutim ovako nešto nismo ni sanjali da će da nam se desi, plus što smo preplavljeni raznim dezinformacijama. Jedni kažu ovako, drugi onako. To je odmah teren za anksioznost, onda ta anksioznost prelazi u depresiju i na kraju ćemo za nekoliko godina imati posttraumatski stresni poremećaj“, dodaje on.
