Psiholog o slučaju Simić: Interes deteta u senci birokratije

U razgovoru za Nova.rs ona je pokušala da objasni kako se jedno trogodišnje dete, na čijim se nejakim plećima najpre ruši, a potom zdušno brani sistem i njegova birokratija, oseća kada se po kratkom postupku istrgne iz naručja roditelja, koji su o njoj brinuli poslednjih osam meseci."Odnos dece prema roditeljima razvija se već od 6-7 nedelje života, iako ne bi bila greška reći i od samog rođenja. Važnost tog odnosa odavno je naučno prepoznata jer je utvrđeno da način na koji je izgrađen taj odnos, kasnije boji sve emocionalne i socijalne veze deteta. U slučaju devojčice koja je oduzeta od usvojitelja, imamo primer deteta kod kog je taj prirodni proces više puta prekinut, s obzirom na to da je ranije boravila i u hraniteljskim porodicama”, kazala je za Nova. rs dr Marina Videnović.Ona ističe da je period koji je devojčica provela kod usvojitelja bio sasvim dovoljan da se za njih u potpunosti veže, kao i da upravo zbog toga nije smelo da se pristupi ponovnom razdvajanju na ovako rigorozan način."Osam meseci nama odraslima ne zvuči kao dug period, ali za dete tog uzrasta to je četvrtina života. Upravo zbog toga ponovno razdvajanje od roditeljskih figura za nju je traumatično, a stanje šoka, zbunjenosti i straha je nešto što mora da nastupi u ovakvim situacijama. Ona je svesna da se nešto deševa, ali to niti može sama da razume, niti bi bilo ko od odraslih mogao da joj pomogne da to shvati", kaže naša sagovornica.Na pitanje da li je za devojčicu gore to što je na ovakav način odvojena od roditelja ili činjenica da njena pomajka ima više godina života od onih koje propisuju zakon i pravilnik o usvajanju, dr Videnović kaže da je interes deteta najbitniji i da je struka ta koja mora da ga zastupa."Pravilo koje propisuje starosnu granicu za usvojitelje nije besmisleno već je naprotiv, neophodno. Međutim, poslednjih godina primetno je da se granice uzrasta roditelja pomeraju i u biološkim porodicama. Velika razlika u godinama između deteta i roditelja može biti problem, ali oduzimanje deteta na ovaj način i prekidanje suptilnog procesa izgradjnje odnosa roditelja i deteta, i u najmanju ruku je izrazito stresno iskustvo. Ovde smo svedoci toga da je država uzela da rešava sistemsku ili birokratsku grešku na neprihvatljiv način jer je odbrana sistema postavljena ispred interesa jednog deteta. A to je nedopustivo. U trenutku kada je utvrđen propust, koji je, kako tvrde zvaničnici, morao da rezultira oduzimanjem deteta, stručnjaci i nadležne državne institucije morali su najpre da stanu u zaštitu deteta, to jest da prvo precizno i detaljno osmisle rešenje za novonastali problem, pa tek onda da postepeno u to uključuju dete”, kaže naša sagovornica i dodaje:"Samo na taj način, dete bi bilo zaštićeno od šoka i konfuzije koji su morali da nastupe, kada je bez ikakve pripreme izvedena iz roditeljskog doma. Sistem koji je ovde zakazao treba da služi najboljem interesu deteta, a ne tome da ga mi večno branimo”