0
Dalibor Todorović burtalno je ubijen u masakru u selima Dubona i Malo Orašje 4. maja prošle godine. Pred današnje izricanje presude okrviljenom Urošu Blažiću i njegovom ocu Radiši, sestra ubijenog mladića, Suzana Ranković otvorila je dušu za portal Nova.rs.
Dalibor Todorović je jedan od devet žrtava stravičnog zločina koji se dogodio pre 19. meseci, kada je Uroš Blažić iz rafalne puške pucao na mlade koji su se družili u selima u okolini Smedereva i Mladenovca. Tom prilikom je ubijeno šestoro njih u Malom Orašju, dok je u Duboni ubio troje mladih, Dalibora Todorovića, Milana i Kristinu Panić.
Pročitajte još:
Suzana Ranković, sestra ubijenog Dalibora, za portal Nova.rs kaže da je današnja presuda jako važna, kako za porodice žrtava, tako i za ubicu.
„Ta pojava za mene više nema ime. Danas je za nas dan kada ćemo videti ko je uz nas, da vidimo koliko je devet mladih života bilo važno ovom svetu, državi i sudu. Viećemo da li naša tragedija može uticati na to da se promeni zakon, a ukoliko ne, ostaje nam da nam neko objasni šta još treba da se desi da bi neko pogledao u našem pravcu“, priča Suzana.
Ona ističe da porodice 19 meseci stoje u mestu, mestu tuge i očaja, u kojima im je preostalo da se bore sa tugom i da se bore sami sa sobom.
„Neka su se vrata otvorila, a neka još uvek ne znaju za naš slučaj. Pravda ne postoji kod nas i to me najviše boli. Gajim neku nadu, ali i ona polako prolazi, kao što je za njih naš slučaj prošao. Toliko je brzo privedeno kraju, toliko nepoštovanja i bezobrazluka smo osetili, toliko svega sem pravde“, ističe neutešna sestra.
Prema njenim rečima, da postoji pravda i zakon u ovoj zemlji, ubicama ne bi trebalo ni da se sudi.
„Kako osuditi ili kazniti nekoga ko vam oduzme sve razloge da budete srećni, nekoga ko vam uništi porodicu, zavije je u crno za ceo život i natera vas da živite život poput pakla? Da vas sve boli, kida i jede iznutra, a morate dalje? Verujem da mislite isto kao i ja…“, oštra je sestra ubijenog Dalibora.
Ona naglašava da za ubicu nema ni suda ni Boga, kog se setio tek sada, 19 meseci posle stravičnog zločina koji je ova dva mesta zavio u crno.
„Neka se taj monstrum zahvali Bogu što je i ovo do sada živeo, gratis. Otac mu je toliki ološ, prevarant i lažov. Ko ga je držao i davao mu titule u vojsci, vidi se da nije daleko od njega. On je bruka za Vojsku Srbije. Poznavala sam ga samo iz viđenja i to od pre 12 godina. Ali kad bolje razmislim, da on toliko napreduje u Vojsci, a ne zna rečenicu da sastavi kako treba, da toliko oružja pokrade, da sve njih tamo prevesla… Dragi narode, vidite na šta smo spali, gotovo na dno, a blizu smo dna. Za majku i brata ne bih ništa dodala jer sve je viđeno“, Suzana kaže i nastavlja:
„Što se tiče mog brata, on je svakodnevno u mojim mislima i molitvama. Spominjem ga non-stop, sanjam ga često jer je meni bio sve. Moj ponos, ljubav najveća, razlog za sreću, moj prijatelj i moja rana koja zarasti neće nikada. Pišem svakodnevno o njemu, želim da traje, da se ne zaboravi. Želim da pokažem koliko smo sjajno funkcionisali, koliko je bio važan, pozitivan i nasmejan“.
Suzana svakodnevno posvećuje objave na društvenim mrežama svom bratu, a posebno su emotivne njene pesme, kojima želi da dočara emocije koje je ispunjavaju.
„Želim da opišem onog mog Daču, koji je uvek bio tu za sve oko sebe. Ni posle 19 meseci nisam prestala da mu pišem, već imam više od 100 pesama posvećenih njemu. Želim da pokažem koliko je ljubav između sestre i brata jaka, snažna i neuništiva. Ljubav traje i posle smrti“, priča nam.
Suzana je starije dete u porodici Todorović, a njena večita najveća želja bila je da ima brata.
„Bog mi je tu želju uslišio i večno sam mu zahvalna na tome. Najponosnija sam sestra na svetu i zahvalna što sam imala takvog brata, takvog deliju kog majka samo jednom u životu rađa. Često kažem: „Hvala ti, Gospode, što si mi baš njega dao za brata“, ali ne mogu da prežalim što mi ga je tako kratko dao“, kaže sestra ubijenog mladića.
Porodica Todorović se nije pomirila sa tragičnom smrću svog sina i brata i nema dana da nisu otišli da obiđu njegov grob.
„Najgori je ovaj hladan period, ali nas nije sprečio. Inače, tokom proleća, leta i jeseni to je jedino mesto nekog našeg izlaska. Ljudi nam kažu što ne odemo na neko mesto, da ne razmišljamo, na neko lepo mesto, a ja kažem da je za mene najlepše mesto kod mog brata. Druga destinacija ne postoji. Nekome će zvučati čudno, neko možda i ne posećuje takva mesta, ali grob mog brata je uređen tako da pruža mir, bliskost i olakšanje za dušu. Kada se isplačemo i ispričamo sve njemu, dok sedimo tu i razmišljamo, jedino tu pronalazimo malo mira u tišinu“, kaže nam Suzana.
Suzana je ne živi sa roditeljima, ima svoju porodicu, ali da joj najteže pada kada im dođe u posetu.
„Kada trebam da krenem od njih, bol koju vidim na njihovom licu dodatno postaje i moja bol. Ne mogu ništa da promenim, a volela bih. Ne mogu da kažem da će proći, kada znam da neće nikada. Jednostavno sam tu da ćutim, da plačem sa njima, da ih zagrlim kada treba. Kada dođu ti momenti, ne bih ih puštala iz zagrljaja. Moji roditelji su toliko dobra u životu učinili i pomagali svima, pa pomislim da je ovo što nas je zadesilo velika nepravda za njih. Ceo život su nas učili o ljubavi, poštenju i osećaju prema drugima. Dok su nas učili tome, drugi roditelji su pravili monstruma od svog deteta“, opisuje bol porodice Todorović, njihova starija ćerka.
Kako ističe, najviše je pogađa kada ljudi kažu da je ova priča ispričana, jer ona smatra da ona mora da se prepričava večno, da ljudi pamte tragičnu smrt devetoro mladih i dobrih ljudi.
„Tuga nije prolazna, tuga je večna, ali je ljubav neuništiva. Nekada se toliko osećam prazno i bezvoljno. Nekada bih vrištala na glas, nekada poželim da me nema, zbog sudbine koja nas je zadesila. Prošlo je mnogo, vreme nas uči da živimo sa bolom. Još uvek ga čekam i živim u mašti da ću se jednog dana probuditi i da će sve biti kao pre. Ali svako suđenje je samo pogoršavalo stvari i vraćalo na tu noć koja živi u svakom našem narednom danu. Šta posle presude, ne znam, ali znam da će Božija pravda i kazna da ih signe, ako je ljudska ne preduhitri“, navodi sestra.
Što se tiče monstruma koji je izvršio masakr i njegovog oca, Suzana kaže da ne vredi trošiti reči na njih, jer su oni odavno mrtvi, a da još nisu ni svesni toga.
„Odgovore na pitanja nismo dobili, kao ni pravo da kažemo završnu reč, dok su oni to pravo imali. Da li ih neko štiti i šta je pozadina ovoga, zna samo monstrum koji o toj noći nije želeo da priča, kao da smo mi došli da vidimo kako mu je u zatvoru. Moj Dača je otišao do školskog igrališta na 15 minuta. Dok je bio tamo, sedeo je sa Milanom i Kristinom, koje je monstrum takođe ubio. Sedeli su, jeli krembananice i pili sok. Nisu bili na splavu, nisu se tukli, nisu se svađali. Otišli su na mesto gde smo kao deca odrasli, gde smo mislili da je najsigurnije“, ističe Suzana Ranković.
Dodaje da smo svi sada u situaciji kada nigde nismo sigurni.
„Mi svi živimo pod nadstrešnicom i na nišanu, hoće li više sve ovo prestati“, pita se nesrećna devojka.
Sestra ubijenog mladića ističe da svi u Srbiji živimo pod nadstrešnicom i na nečijem nišanu i pita se kada će ovo sve prestati.
„Da mogu nešto da promenim, promenila bih svoju sudbinu, da mi nije ovakva, i zakon. Izgubili ste jednog momka koji je širio osmeh, grlio dušom i beležio fotografijom najlepše delove naše zemlje. Bio je uvek tu za vas. Izgubili ste jednog uniformisanog, mladog policajca, spremnog i zaštitnički nastrojenog. Izgubili ste učiteljicu koja je, za svoje godine, mnogo više znala da ceni život nego vi, odgovorni za ono što im se desilo – što nam se desilo. I još 6 mladića koji su bili puni života“, rekla je za kraj Suzana Ranković, sestra ubijenog Dalibora Todorovića.
Bonus video:s
