9
Tužiteljke Bojana Savović i Jasmina Paunović, koje su se otvoreno suprotstavile kršenju zakona i samovolji višeg javnog tužioca Nenada Stefanovića, u autorskim tekstovima za Novu, povodom jubilarnog hiljaditog broja, govore o tome koliko je bitno reći ne nepravdi, nestručnosti i agresiji, ali i koliko je bitno da novinari ostanu verni i dosledni osnovnim pravilima profesije.
Autor: Bojana Savović
Davno sam pročitala tekst Marijana Turskog – poljskog istoričara i novinara koji je preživeo Aušvic o jedanaestoj božijoj zapovesti koju je iznedrio Holokaust i koja glasi : „ Ne budi ravnodušan!“
Zapitala sam se kako da, kao duštvo, ne dozvolimo da nam se zlo ikada ponovo vrati. On je u svojim govorima objašnjavao kako to zlo nije došlo odjednom i niodkuda. Setio se da se u Berlinu, ranih 30-tih pojavio natpis na klupama u centru grada sadržine: „ Jevreji ne mogu da sede na ovoj klupi“. Iako su to smatrali neprijatnim, nepravednim i nenormalnim govorili su: pa, toliko je klupa okolo, mogu da sednem na neku drugu klupu, to je sasvim u redu.
Podsetio je da se sve to dešavalo u području koje je bilo naseljeno nemačkom i jevreskom inteligencijom, da su tu nekada živeli Albert Anštajn, Nobelovac Neli Zaks i mnogi drugi promišljajući ljudi. Nakon toga su se i na bazenima pojavili natpisi: „Jevrejima je zabranjen ulaz u ovaj bazen“. Ponovo su osetili nelagodu, ali su opet govorili sebi da ima toliko drugih mesta za kupanje, toliko jezera, kanala… pa mogu otići negde drugde.
Istovremeno se pojavio i natpis : „Jevreji ne mogu da pripadaju nemačkom pevačkom sindikatu“. Pa šta, rekli su opet, ako žele da pevaju, neka se okupljaju negde i pevaju.
Pročitajte još:
9
0
0
Ubrzo se pojavljuje natpis i naredba: „Jevrejska deca koja nisu arijevci ne mogu se igrati sa nemačkom, arijevskom decom“. U redu, neka se igraju sami.
I onda se pojavljuje natpis: „Hleb i hranu prodajemo Jevrejima tek posle 17 h“. Shvataju da je to možda problem, jer je izbora sve manje, ali opet, može da se kupuje i posle 17 h.
Ljudi se uvek polako i postepeno navikavaju na nepravdu, žive i sažive se sa njom, nesvesni da su opasne granice pređene. Slučajni prolaznici, sugrađani, porodice ali i prijatelji počinju da žive sa idejom da neko može biti neopravdeno isključen iz društva, kažnjen, stigmatizovan, da su im oduzeta njihova osnovna prava…ali su prema tome ravnodušni, govoreći sebi da oni na to ne mogu da utiču, da ne mogu ništa da promene, da se oni ne pitaju, a neki su čak i uživali u „povlastici“ da budu ničim izazvano označeni pripadnicima „odabranih“, elitom društva, da si ipak bolji od drugih, da među stigmatizovanih sigurno ima i loših ljudi koji su to zaslužili i da je na kraju ipak bolje da neko drugi bude šikaniran, a ne oni.
Ubrzo i neosetno, za većinu nejevreja je došla i zabrana zapošljavanja Jevreja, zabrana emigracije, stvarnja getoa, a iz geta u kamione za Aušvic, pa u gasnu komoru.
Ka svakom zlu se koračalo postepenim koracima i svako nezaustavljanje zla dovodilo je do nesagledivih posledica.
Kada je trebalo da reagujemo? Sada i uvek! Nikada nije kasno za reakciju i za povlačenje granice, za reči: „Dosta je bilo!“
Problemi se neće sami rešiti, neće nestati ako zažmurimo, ako okrenemo glavu ili ako promenimo TV kanal. Naprotiv, samo će narasti.
Niko se ne sme tešiti rečima da može biti i gore. One su opominjuće i upozoravajuće. Da, može i biće gore, ako nešto ne preduzmeno. Dovoljno je da svako učini nešto iz svog privatnog ili poslovnog okruženja, da dokumentuje i objavi korupciju, kršenje ljudskih prava, da odbije nezakonit nalog pretpostavljenog. Okružite se ljudima koji delaju i koji vas vuku ka gore, a ne onima koji pristaju i koji će vas uvek vući ka dole.
Ne pristaj na nevaspitanje, nepravdu, primitivizam, nestručnost, agresiju! Dužni smo da pokoljenjima koja deloze iza nas ostavimo bolji a ne gori svet, u odnosu na onaj koji smo zatekli.
Po delima ili nedelima će nas pamtiti!
Autor: Jasmina Paunović
Živeti u vremenu nasilja, kad se britak um i snaga jakih reči, povlači pred sirovom snagom pojedinaca, koji osnaženi neosnovanim izjavama moćnika dobijaju vetar u leđa, ne samo da nije lako, već predstavlja svojevrsnu hrabrost.
Hrabrost u tim vremenima, nije ništa drugo već borba za istinu, borba za uspostavljanjem i vraćanjem pravih vrednosti u svoje okvire,a koje su nemilosrdno zgažene, upravo od tih istih nasilnika. U svim segmentima današnjeg društva, koje je duboko polarizovano, jasna je podela postavljena i između hrabrih i nasilnih. Hrabri ljudi liče jedni na druge. Ne postoji cena njihove javno izgovorene ili napisane reči, njihovog stava i mišljenja. Nasuprot njima, ovi drugi, imaju samo jednu zajedničku osobinu – kukavičluk, dok je ono što ih razlikuje – cena pristanka.
Simboli hrabrih ljudi ovih prostora su posebna kasta – novinari-istraživači. Njihova hrabrost je pre svega u spoznaji nesklada između postojećeg-prividnog i onog drugog – stvarnog, suštinskog, istinitog. Do takve istine se dolazi najtežim i najtešnjim putevima.
Kada dokučite i identifikujete istinu, treba je objaviti i stati iza svakog reda njene objave. To je taj najhrabriji korak, svojstven upravo pravim i istinskim novinarima. Onima koji to nisu po zanimanju, već životnom opredeljenju.
Jedan od tih hrabrih, nepokolebljivih i onih koji nemaju cenu u svojim stavovima je i novinar „Radara“ Vuk Cvijić, čija pisana reč ili „ubije“ ili osnaži. Takva pisana reč, neizostavno nosi i onu najbitniju poruku – da nije sve gotovo, da društvo ipak nije razoreno do kraja, da se vredi boriti za istinu i pravdu. Da za sve nas ima nade…
Pročitajte još:
Spada u red novinara koji, kako bi rekao Maksim Gorki „piše tako, da mu je rečima tesno, a mislima široko“. Upravo takvi, otvaraju prozore današnjeg vremena i pomažu drugima u sagledavanju istine.
Koliko su neki od nas spremni da čuju istinu, uopšte? Neki joj se raduju, neki plaše, a mnogi je mrze. Napad na Cvijića, koji do danas nije adekvatno procesuiran i sankcionisan, uprkos tome što je rasvetljen istog dana, predsatavlja napad na istinu. Cilj mu je zastrašivanje, pokušaj sprečavanja daljeg rada i slobodnog protoka istine. Jer oni koji posežu za ovakvim zastrašivanjem i sami su taoci neprekidnog strahovanja. Od istine.
Legitimnom bi se mogla označiti borba istim „oružjem“, odnosno pisanom, istinitom reči. Međutim, u nedostatku argumenata, neretko se poseže sa pesnicama.
Takav „odgovor“ na pisanu reč, koja ne samo da je nedopustiva i protivzakonita, već najbolje oslikava ličnost napadača, koji je pred istinom zastrašen, sateran u ćošak, nemoćan.
Ovakva dela utiču na opštu sliku današnjeg društva, gde se nasilje toleriše u svakom obliku, a u javnosti stvara utisak da je to nešto nebitno, trivijalno, pojedinačno, a neretko i nerešivo.
Upravo zbog toga, novinari čiji rad opravdava ono zbog čega se kolokvijalno nazivaju „sedmom silom“ danas su pred velikim iskušenjima i izazovima. Odgovornost prema stvarnosti i nepokolebljiv stav o nepristijanju, izdiže ih u visine. A sa te „visinske distance“ pruža se jasan, pecizan i nepogrešiv pogled na „stvarnost u datom trenutku“. Novinari koji su naoružani samo rečima i istinom, najbolji su predstavnici svog vremena, dobro usidreni u sadašnjost, a pogledom usmerenim u budućnost.
Zato im poklanjam veru.
VIDEO: Šef VJT protiv tužiteljke Savović podneo 11 prijava za nedelju dana
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
