4
Novinar, dopisnik „Večernjih novosti“ iz Loznice i Šapca, Vladimir Mitrić, napadnut je 12. septembra 2005. godine, u ulazu zgrade u kojoj je živeo, dok se vraćao sa novinarskog zadatka. Napadač mu je bejzbol palicom naneo teške telesne povrede, a pozadina napada i dalje nije poznata. Mitrić za Nova.rs govori o razlozima zbog kojih poslednjih 18 godina živi sa policijskim obezbeđenjem.
Problemi novinara Vladimira Mitrića koji otvoreno piše o kriminala sa leve i desne obale Drine, o onima koji prodaju drogu, vrbuju decu za dilere, počinju posle ubistva Željka Ražnatovića Arkana 15. januara 2000. godine jer je pisao o okrivljenima za taj zločin.
“Moje pisanje ukazivalo je „odakle vetar duva“, o čemu sam svakodnevno pisao. Zanimljivo da sam se, zbog načina na koji sam pisao, zamerio i „Arkanovcima“ i onima koji su bili protiv njih. Ni tadašnja vlast u Srbiji nije bila zadovoljna mojim načinom pisanja, pa je posle kraćeg vremena brutalno preuzela kompaniju „Novosti“, posmenjivala mnoge urednike i rukovodioce i uspostavila neku neobjašnjivu upravu, koja je trajala oko pola godine, teške i mučne za sve nas koji novinarstvo vidimo kao traganje za istinom, po svaku cenu”, priseća se Mitrić.
Kako navodi, nije bilo dana da nije dobijao telefonske, ali i druge, pretnje.
“Dolazile su sa raznih mesta, i sve su bile istinsko ugrožavanje bezbednosti. Nisam padao psihički, ali su počeli da mi fabrikuju probleme i neprijatelje koje nemam, kako bi, kad učine nešto, imali konfuznu situaciju. Smetalo im je što ukazujem na kriminal sa obe obale Drine, na činjenicu da državni organi Srbije i BiH slabo sarađuju, da godinama nisu imali nikakvu saradnju, ne samo tokom rata, a da se saradnja kriminalaca nije prekidala”, kaže Mitrić.
Nakon puštanja na slobodu osuđenih za Arkanovo ubistvo, posle 5. oktobra 2000. godine, Mitrić kaže da počinje ozbiljno da mu se komplikuje život.
“Jedan od ključnih ljudi lozničke policije me obaveštava da mi prete, a na moje pitanje zašto ništa ne preduzima jer je starešina u policiji, samo sleže ramenima. Vidim da od institucija nema pomoći, pa se držim profesionalnog rada, otvaram mnoge teme, pišem o krijumčarenju ljudi, automobila, kamiona preko Drine, akciznih proizvoda svake vrste, o postojanju creva preko reke za gorivo, o trgovini ženama, narkotocima, ali i minsko-eksplozivnim sredstvima. Od izlaska osumnjičenih za Arkanovo ubistvo iz pritvora, kojih je najviše iz Loznice, tri puta su mi, u strogom centru grada, demolirana kola. Nijedan slučaj nikad nije istražen, a u julu 2003. brutalno me napadaju tajkun vezan za kriminalce, ali i te kako za tadašnju vlast, i jedan od pravosnažno osuđenih za krvavi događaj iz Interkontinentala 2000. godine”, priča Mitrić.
U međuvremenu, Mitrić piše i ukazuje na stradanje ljudi, posebno dece, u minulom ratu u BiH, o lažnom patriotizmu, korenima zločina i zla, njihovim akterima…
“I tako su se, kao na traci, menjale teme. Precizno sam pisao gde se šta krijumčari, ali i o tome kako predmete i onih koji dođu pod udar zakona, uglavnom, „jede prašina“. Stižu silna upozorenja da gledam svoja posla. Umesto da se bavi istragom o uništavanju moje imovine, nadležni policijski rukovodilac, vlasnik kriminalnog otpada automobila, imao je samo da mi kaže: „Šta ćeš kad ti je zajebana profesija!“ Odgovaram mu da neću drugu”, kaže naš sagovornik.
Nažalost, pretnje su se i obistinile, pa od 12. septembra 2005. Mitrić ima dvadesetčetvoročasovno obezbeđenje.
“Jednostavno sam pretučen u ulazu zgrade u kojoj sam živeo, na samo desetak koraka od bašte pune gostiju u kojoj su bila četiri policajca, u civilu, van dužnosti. Prvo policijsko obezbeđenje jedva mi je određeno, što mi je svedočio i načelnik PU Šabac iz tog vremena, jer se tome jako protivio starešina policije u Loznici, kao da je žalio što nisam ubijen. A napad na mene je bio, i po akciji i po prostoru gde se dogodio, identičan onom na Milana Pantića u Jagodini, pa sam preživeo možda samo zato što sam imao više sreće i što sam zakoračio da mi prvi udarac bejzbol palicom ne bude u glavu, već među plećke”, kaže Mitrić.
On navodi da se zna ko je napadač, inače bivši starešina PS Novi Beograd, koji je pre toga hapšen za reketiranje jedne lozničke porodice.
“Nije bio ni maskiran. Slaviša Mitrović, komandir uniformisane policije u Loznici u to vreme na sudu je potvrdio da policija posle napada nije htela da izađe na mesto napada, sve dok nisam njega izmolio da dođu. Кad je došlo do toga da, pritisnuti dokazima, moraju da hapse kolegu, tadašnji tužilac u Loznici je policajcima rekao da je čuo za napad na mene i dodao: „Što nije poginuo?“. O tome je sačinjena i potpisana beleška i dan danas je u PS Loznica, čiji me je načelnik obavestio da će je poslati ministru policije, ali se ispostavilo da ju je zadržao u ‘ladici'“, kaže Mitrić i dodaje da tužilac te navode nikada nije demantovao.
Suđenja su trajala šest godina, a Mitrić navodi da je njegovom napadaču suđeno za nanošenje teških telesnih povreda.
“Prvi put je prvostepeno osuđen na šest meseci, valjda taman da može da se vrati na posao. Sudsko veće ukinulo je i tu, blagu, presudu. Ponovo je u Osnovnom sudu u Loznici osuđen na šest meseci, da bi Apelacioni sud doneo kaznu od godinu dana. Nije je izdržao u celosti, jer je bio obuhvaćen pomilovanjima tadašnjeg predsednika Tomislava Nikolića”, kaže Mitrić za Novu.
Sudski veštaci su ocenili da su Vladimiru Mitriću zbog svega što je prošao smanjene radne i životne sposobnosti za 50 posto.
“Uprkos svemu, nikad mi nije padalo na pamet da dignem ruku od ove profesije. Većina policajaca koji me, poslednjih godina obezbeđuju su sjajni profesionalci i ljudi. Zadovoljan sam i odnosom starešina zaduženih za moje obezbeđenje, koji su i sami bili na mukama, jer su im neki od kolega zamerali što su u dobrim odnosima sa mnom“, objašnjava novinar.
Mitrić je i prošle godine verbalno napadnut od bivšeg policajca, koji mu je rekao da sigurno zna da će onaj koji ga je prebio 12. septembra 2005. ponovo da ga prebije.
“Siguran sam da bih bio kao glineni golub kada bi mi bilo ukinuto obezbeđenje, uz koje život nije lak ni jednostavan. Dok se ne istraži pozadina napada na mene, neozbiljno bi bilo da se govori o ukidanju obezbeđenja. Da su oni koji su vladali u vreme napada na mene zaista bili iskreni i spremni da napad na novinara procesuiraju kako treba, dvojica ljudi bi bili iza brave, uz odgovarajuće kazne, a policija ne bi mene čuvala već bih bio slobodan. Kako sam do sada ostao koliko-toliko čitav, ni sam ne znam. Srce mi je oslabilo, ali ne stajem jer je novinarstvo i moj poziv i moj život, moj pogled na svet. Srbiji i regionu su potrebni hrabri novinari, ali i živi novinari“, zaključuje Mitrić za naš portal.
Udruženje novinara Srbije (UNS) je u 11 meseci ove godine zabeležilo ukupno 111 slučajeva ugrožavanja prava novinara, za jedan manje nego u istom periodu ranije. Najčešći vid ugrožavanja novinarskih sloboda, prema UNS-ovoj bazi, bili su pritisci kojih je bilo 42, gotovo dvostruko više nego prošle godine.
Pritisci su uglavnom dolazili od javnih funkcionera i predstavnika političkih stranaka, koji su novinare vređali ili im pak „objašnjavali“ kako da obavljaju svoj posao. Ovakvi podaci ukazuju na to da je kultura javnog govora nazadovala u odnosu na prošlu godinu.
Iako je bilo više pritisaka, broj evidentiranih pretnji u UNS-ovoj bazi je značajno manji nego lane.
Dok je u prvih 11 meseci ove godine zabeleženo 29 pretnji novinarima, u istom periodu prošle godine zabeležene su 43 pretnje. Iako bi smanjenje pretnji trebalo da bude ohrabrujući podatak, činjenica da su pojedinim novinarima više puta stizale pretnje od iste osobe ili grupe ljudi, pokazuje da negativan trend ipak nije zaustavljen.
To potvrđuje i informacija da su zabeležena tri fizička napada više nego prošle godine, odnosno ukupno 13.
Ipak, u bazi UNS-a je u prvih 11 meseci ove godine zabeleženo šest slučajeva onemogućavanja rada manje nego lane, odnosno ukupno 23 slučaja. Pored toga, UNS je evidentirao jedan slučaj ugrožavanja privatnosti, kao i tri napada na imovinu.
