Medeni mesec u vreme korone: Od Kariba do klozeta na granici

"Bila sam na Karibima, na medenom mesecu sa mužem. Otišli smo dok još nije bilo vanredno stanje. Pokušali smo da dođemo nazad ranije, ali nismo uspeli jer nije bilo karata. Onda smo sa mora, sa Kariba, kontaktirali ambasadu u Budimpešti, jer smo povratne karte imali do Budimpešte. Naši roditelji su takođe sve redom zvali. Rečeno nam je da dođemo, da će sve biti sređeno", priča J. D.U Budimpeštu su došli 20. marta. Tri dana su proveli na aerodromu. U međuvremenu, dovedeno je još petoro državljana Srbije. Namestili su im krevete na rasklapanje.

"Došli smo u Budimpeštu 20. marta. Odmah smo kontaktirali našu ambasadu u Budimpešti i oni su rekli da čekaju papire, da ostanemo u tranzitnoj zoni. Ukupno nas je bilo sedmoro. Jedna devojka je tu bila još od 18. marta. Svaki dan smo zvali našu ambasadu... Stavili su nas u tranzitnu zonu, doneli su nam krevete na rasklapanje i tri dana nas hranili sendvičima. Za doručak, ručak i večeru."Sa njima je bila i baka od 72 godine. Svi zajedno su u jednoj prostoriji delili muku. Posle dva dana rečeno im je da ako se niko iz srpske ambasade ne javi i da ako ne dođe po njih, da ih vraćaju u zemlje iz kojih su došli u Mađarsku."Posle dva dana su došli Mađari i rekli nam da ako nas naša ambasada ne pokupi da će nas ujutru vratiti u zemlje iz kojih smo došli tu. Bilo je deset uveče kada su nam to rekli. Među nama je zavladala opšta panika. Mi lično smo išli da molimo te iste Mađare da nam daju još samo jedan dan, da ćemo sami organizovati nešto da se vratimo kući. Počelo je panično zvanje svih redom. Naši roditelji su zvali ambasadu, mi smo zvali."Onda se pojavila konzulatkinja iz naše ambasade u Mađarskoj.

"Bila je jako neprijatna. Nije nas pitala ni kako smo, ni da li nam treba nešto... Drsko nam je rekla da treba da budemo srećni što su uopšte došli po nas, jer nismo jedini koji čekaju da se vrate u Srbiju. Onda su nam poslali dva taksija. Seli smo u kola i prevezli se do naše granice. Sami smo platili tu vožnju 250 evra. U međuvremenu su nam na granici priključili čoveka koji je 17 sati bio u pritvoru i nisu ga pitali ni za vodu, ni hranu."Na našu granicu stigli su u ponoć. Napolju je bilo 0 stepeni..."Nisu hteli da nas puste preko naše granice. Zbog policijskog časa. Rekli su nam da može tek u 5 ujutru. Ostavili su nas napolju. Nigde nas nisu smestili. Probali smo da uđemo na pumpu, ali nas nisu pustili unutra. Iza pumpe smo pronašli otvoreni WC i tu smo se smestili. Smrzavali smo se."Kada je otkucalo 5.00, njih sedmoro se uputilo ka granici. Niko nije došao po njih. Išli su sami peške preko granice. Pešačili su, kako kaže, skoro sat vremena po ciči zimi."Iz WC-a smo promrzli i gladni peške prešli granicu. Kada smo konačno jedva stigli, rekli su nam da ne može dalje, jer čekaju neke papire. To čekanje je trajalo 7 sati. Još dva momka su bila na granici, sa kolima, pa smo na smenu ulazili da se grejemo u njihovom autu. Tek u 12 popodne je marica došla po nas. Za tih sedam sati, dok smo čekali, preživeli smo nov pakao. Naši na granici su nas gledali iz onih kućica, nisu hteli da nas puste unutra ni u WC. Devojka koja je bila s nama je dobila menstruciju, ni nju nisu hteli da puste unutra. Ostavili su je tako... Gledali su nas kako plačemo i smrzavamo se."

U podne se pojavljuje sanitarni inspektor."Nije nas ni pogledao, niti nam se obratio. Samo su nam uzeli pasoše i smestili u maricu. Pravac Morović. Na tri četvrtine puta javljeno je da nema mesta u Moraviću i da nas voze u Suboticu. U marici smo proveli još sedam sati. Za to vreme je jedan čovek koji je bio s nama sve vreme plakao zbog promrzlina."Kada su stigli u karantin u Suboticu, rečeno im je da će tu biti 28 dana."Smestili su nas u kontejnere. Doneli nam čarape i uloške, maramice... Prvi ljudi koji su nam se obratili, sa kojima smo progovorili jednu normalnu reč su ovde u Subotici. Prvi ljudi od kojih smo osetili ljudskost. Nadamo se da će nas pustiti da idemo odavde, jer muž i ja imamo mogućnost za samoizolaciju, jer živimo sami. Nas dvoje..."