0
Tragedija u osnovnoj školi na Vračaru, probudila je „demone“ u generaciji Kragujevčana koji su 1991. godine na času istorije preživeli eksploziju tromblonske mine. Njihov profesor je poginuo, 18 učenika je povređeno, a dve devojčice trajno su oslepele, a tada su imali svega 16 godina. Nova.rs razgovarala je sa troje učenika, koji su sada već roditelji dece čiji su vršnjaci nastradali u školi na Vračaru. Prisećajući se svoje lične tragedije, izrazili su nadu da će osnovci koji su svedočili masovnom ubistvu, dobiti adekvatnu psihološku podršku i da će se lakše nositi sa svojim traumama. Ovo posebno naglašavaju, jer, kako kažu, "sa njima niko nije radio, bili su prepušteni sami sebi, a sa traumama su se nosili kako su znali i umeli".
U Kragujevcu se i danas pamti eksplozija bombe u Mašinsko tehničkoj školi „Zastava“, kako se tada zvala današnja Srednja stručna škola.
Bio je to nesrećan slučaj, ali sa tragičnim i dugoročnim posledicama.
Sve se dogodilo na Svetog Nikolu 1991. godine u kabinetu za istoriju, koji je u to vreme, na inicijativu profesora, inače kolekcionara i velikog zaljubljenika u istoriju, bio i svojevrsni Muzej ratnog naoružanja, predmeta i različitog oruđa još iz Prvog srpskog ustanka.
Te, ratne 1991. godine, profesor je za svoj kabinet dobio „paket“ sa eksponatima iz rata, koji je otvorio na času kod učenika drugog razreda.
Naši sagovornici svedoče da je u toj kutiji bilo šlemova, paketa prve pomoći i drugih stvari sa ratišta, ali da je sve bilo obeleženo žutom bojom, što je bio znak da su u pitanju bezbedni predmeti namenjeni za školsku upotrebu.
Pročitajte još:
0
0
8
Među predmetima našla se i neeksplodirana tromblonska kumulativna mina.
Eksplodirala je na času, u rukama profesora Dušana Jovanovića.
Tragedija je bila neizbežna, profesor je poginuo, a 18 učenika je teže i lakše povređeno. Dve učenice koje su bile najbliže profesoru, trajno su oslepele.
Troje kragujevačkih srednjoškolaca, Nataša, Dejan i Igor, sada su porodični ljudi sa svojim karijerama. Oni za Nova.rs pričaju da ih je ova tragedija „obeležila“ za ceo život i da traume sa tog kobnog časa istorije nikada nisu nestale.
Opisuju, da su oni „jedna nesrećna generacija2 na koju, usled ratova, inflacije i sveopšte nemaštine, niko nije obratio pažnju.
„Bilo je to neko ludo vreme. Mi smo bili deca. Nismo ni bili svesni da nam je potrebna pomoć. Nismo dobili nikakve instrukcije kako da se nosimo sa stresom. Bilo je sve na nama i našim porodicama“, priseća se Nataša Tacić, kako je preživljavala pve dane posle tragedije.
Kaže, da sada „malo lakše sve podnosi“ jer su prošle godine, ali je svesna da će traumu nositi celog života.
„Mnogo vremena je moralo da prođe, da bih o tome mogla da pričam, a da se ne tresem i da mi ne drhti glas. Sada to mogu, ali se i dalje uplašim kada nešto pukne, vraćaju mi se slike. Ja sam po prirodi inače osetljiva osoba i ta trauma je uvek negde u mojoj podsvesti. Kada je trebalo, nismo dobili stručnu pomoć. Nisam razgovarala ni sa psihologom, ni sa pedagogom. Godinama sam proučavala samu sebe i prepoznavala razne posledice traume. Imala sam anksiozne napade panike“, iskrena je Nataša.
Tragedija u kragujevačkoj školi, dogodila se na Svetog Nikolu, nedugo zatim, usledio je zimski raspust, a učenici koji su svedočili pogibiji profesora i ranjavanju školskih drugova, na nastavu se vratili već s početkom drugog polugodišta.
Dejan Simović se priseća da su imali samo jedan čas na kome im se obratio psiholog i rekao „da život mora da se nastavi“.
„U to vreme dečja prava nisu bila izražena kao danas. Bilo je to vreme velikog nepoznavanja. Posle svega što nam se desilo, mi smo bili prepušteni sami sebi i našim porodicama. Na tom jednom času, obratio nam se psiholog i rekao je nešto u smislu – život mora da ide dalje, to je jednostavno tako, svi smo hvala Bogu preživeli, bio je nesrećan slučaj, da niko nije kriv i da je to, to. Ne mogu da grešim dušu, imali smo podršku i razumevanje razredne i svih profesora do kraja školovanja, ali smo se sa traumama nosili sami“, priča on.
Dejan dodaje i da je eksplozija mine na času, trajno promenila njegov temperament, pa je kako kaže, od mirnog mladića, postao osoba koja „brže plane“.
„Ja nisam bio svestan tih svojih promena, ali moja majka kaže da sam pre tragedije bio staložen, nasmejan, nikad ljut. Primetila je da mi se dešavalo, da u snu, iz čista mira, počne da mi se trese noga. Ne znam da li svoje ponašanje mogu da povežem sa tim iskustvom, ali sada, neke stresne situacije teže podnosim i što bi se reklo, brže planem“, opisao je Dejan
Slike tragedije, iz sećanja nikada nije potisnuo ni Igor Živković, a pretpostavlja da će ih nositi do kraja života.
On kaže i da je „imao sreću“ da njegovi roditelji prepoznaju da mu je potrebna stručna pomoć, pa je posle tragedije išao na razgovore kod psihologa i psihijatara.
Međutim, dodaje, da i danas isplivaju traume, pa se štrecne kada „pukne auspuh“, čuje petarde i vatromet.
Ipak, on ističe, da mu je razgovor sa stručnim ljudima pomogao da dobije odgovore za neke svoje strahove.
„Dugo posle tragedije plašio me je izlazak na ulicu, kontakt sa ljudima. Osećao sam neku opasnost, a nisam imao pojma od čega. Išlo je dotle, da sam imao strah da otvorim frižider. Možda to smešno zvuči, ali je bilo tako. Stručnjaci su mi posle objasnili, da nije stvar u frižideru, već u svetlosti koja se pojavljuje kada se otvori. Svaka nagla svetlost, kod mene je aktivirala traumu i sećanje na bljesak od eksplozije. Pomogli su mi da naučim da se nosim sa tim“, ispričao je Igor.
Igor priča i da se sudbina „poigrala“ sa njim, pa je prilikom odlaska u vojsku dobio VES (vojno- evidenciona specijalnost) za obuku i rad sa minama i eksplozivnim sredstvima.
Tada se kaže on „oči u oči“ suočio sa najvećom traumom i izašao kao pobednik.
„Posle pet dana u vojsci, stigli su moji podaci iz civilstva. Vojni psiholog mi je ponudio da promenim kasarnu i ceo VES, ali ja sam odbio. Tada sam već bio zreliji i znao sam da ću kad tad morati da se suočim i pobedim svoje strahove. Prihvatio sam, pa da vidimo ko je jači. Sada, kad razmišljam, možda je neko od stručnih ljudi u tom trenutku trebalo da nam preporuči takvo suočavanje. Ja to nisam dobio kao preporuku ni od koga, jednostavno mi je život namestio takvu situaciju i ja sam odlučio da idem, pa šta bude“, opisuje Igor jednu od svojih pobeda.
Generacija kragujevačkih srednjoškolaca rođenih 1975. godine, postala je simbol jedinstva i drugarstva.
Posle kolektivne tragedije i upadljivog izostanka stručne psihološke podrške i pomoći, oni su se oslonili jedni na druge.
„Mi smo se lečili drugarstvom“, u kratkoj i bolno istinitoj rečenici, definisao je naš sagovornik Dejan, kako se njegovo odeljenje nosilo sa traumom.
„U toj prvoj godini, koja je bila i najteža, mi smo sav naš stres skrenuli u pravcu da pomognemo našim drugaricama koje su bile najviše povređene. Svu našu energiju uložili smo u prikupljanje novca za njihove dalje operacije i izlečenje, to nam je bio jedini cilj. U to vreme nije bilo interneta, telefona, vladala je inflacija, ali nismo odustajali. Pokrenuli smo kampanju, išli po celom gradu, firmama i aplelovali da je i najmanja pomoć dragocena. Tada smo se povezali i do dan danas smo ostali zajedno. Mi smo i dalje ‚odeljenje‘“, ispričao je Dejan.
Ovo „odeljenje“ već 30 godina „slavi život“. Ostali su jedinstveni i svake godine okupljaju se uoči svetog Nikole da obeleže godišnjicu, ne izostavljajući drugarice Jasminu i Biljanu koje su oslepele.
Ne osvrću se nazad i na teške trenutke, već slave dugarstvo i gledaju napred.
Naši sagovornici, iako su prošli kroz traumatično iskustvo, nijednog trenutka ne osuđuju profesora istorije, niti osećaju gorčinu zbog svega što se desilo.
Naprotiv i danas ga opisuju kao omiljenog i „genijalca“ koji se trudio da svoju veliku ljubav prema istoriji prenese na njih.
Igor čak dodaje, da je tog 19. decembra, zbog porodične krsne slave, bio oslobođen nastave, a pošto je istorija bila prvi čas, odlučio je da, upravo zbog omiljenog profesora, ode na taj jedan čas i da se kasnije vrati kući.
Nataša, Dejan i Igor, za Nova.rs zaključuju da su zbog traume, godinama tragali za „ventilom“ od stresa. Iako ih niko nije upućivao šta da rade i kako da se oslobađaju od unutrašnje teskobe, spontano su tražili i pronalazili šta im najviše prija.
Nataša je već godinama aktivna planinarka. Objašnjava da u prirodi pronalazi mir i da od planine „uzima“ energiju i snagu da se nosi sa životom i poslovnim obavezama.
Dejan je od detinjstva voleo i gajio pse, a posle traumatičnog iskustva, odlučio je se tome posveti i profesionalno. Rad sa psima ga relaksira, pa je danas profesionalni trener pasa.
Igor je svoj mir pronašao takođe u prirodi. Počeo je da se bavi višesatnim pešačenje po šumama i brdima, kako kaže, mnogo pre nego što je saznao da se ta aktivnost zove „hajking“. Boravak u prirodi, odveo ga je i u gljivarenje, pa tokom sezone gljiva, zaključuje on, mnogo vremena provodi u šumi, koja je za njega najbolji ventil za stres.
BONUS VIDEO: Kako sačuvati psihičku stabilnost dece i odraslih?
