0
Za sve što muči roditelje ubijenih Duboni i Malom Orašju pišu, mole i - čekaju. Još čekaju na stvari svoje dece, njihove mobilne telefone koji im nisu vraćeni ni posle sedam meseci. Muče ih pitanja da li je ubica bio sam, zašto se na pretres njegove kuće čekalo danima, zašto su tela Kristine i Milana stajala na pločniku satima, a roditelji nisu smeli da im priđu... I pitaju - ko je u fioku stavio ranije prijave protiv ubice njihove dece.
Vreme prolazi, a sumnja raste.
„Sada su svi nepoverljivi, niko nikom ne veruje, svi su u strahu. Mene lično nije strah ni od koga. Ono zašta me je bilo strah – ja sam to izgubio. Sada nemam šta da izgubim, ne plašim se ničega i nikoga. Ali vidim nepoverenje u ljudima, nije kao što je bilo – sve se poremetilo“, kaže Saša Panić, otac kom su ubili dvoje dece – Kristinu i Milana u dokumentarnom filmu „Tišina“.
Kaže da ne vidi razliku između Uroša Blažića (21), koji je priznao ubistva, i njegovog oca. „To sam i tužiocu rekao kad sam davao iskaz. Njemu je to otac sve omogućio. Tolike krivične prijave je imao, on je preko svojih ljudi koje je imao – bio je pukovnik ili potpukovnik – zataškavao, sklanjali u fioku. Da je za bilo koje od tih dela odgovarao, možda ne bi došlo do ovoga“, kaže Panić.
Navodi da je njegov sin bio policajac, da su pričali o tome da kad službeno oružje donese kući, da treba da kupi neki sef, da bi tu stavio, iz predostrožnosti. Posle je on rešio da oružje ostavlja kod starijeg kolege u sef: „Ja mu kažem – još bolje. Ja sam učio svoje dete da ne dođe do toga. A oficir, pukovnik, potpukovnik šta je već – donese arsenal oružja deci i stavi im nadohvat ruke, da se igraju kao da je to igračka. I šta je napravio – napravio to“.
Priča da bi voleo da se nađe oči u oči sa radnicima Centra za socijalni rad.
„Ubo je nekog dečka nožem, udario policajca, pa sam posle pročitao u nekim novinama da je Centar za socijalni rad procenio u tom momentu da će on da se popravi. Ja te ljude ne znam lično, voleo bih u oči u oči da se sretemo da ih pitam – na osnovu čega ste vi procenili da će da se on popravi, da se on popravio“, naveo je Saša Panić.
Kaže da se od 4. maja ne plaši ničega, jer nema šta da izgubi. „Ja ono najvrednije što sam imao, ja sam izgubio… Plašim se kako ću da odreagujem, ja ne znam ni sam kako ću da odreagujem kad pogledam čoveka koji mi je ubio dva deteta. Ja sam išao kod njih na kapiju. Majka izašla, pitao sam je zašto su mi ubili decu. Policija mi nije dala da priđem, pošto njihovu kuću policija i dalje čuva. Ona je rekla da ona nije kriva, da ona nije njemu rekla da ide to da uradi, pravdala se… Dok je ona pričala, uključuje se deda, baca kapu i kaže – šta da mu radimo, on je bio 130 kg, nismo mu mogli ništa, on je nas šutirao ovde i gurao… Biljo, jel te gurao onaj dan, ona mu kaže – ajde beži tamo, nemoj to da pričaš ovde“, navodi Saša Panić.
Dr Slavica Plavšić, pulmolog u penziji, piše od početka o žrtvama u Duboni i Malom Orašju. Kaže: „Oni nisu dobili pomoć, a porodicu čuva policija 24 sata sedam dana u zemlji. Oni su privilegani, to boli, naročito meštane“.
Saša Panić priča da se ubica bahato i bezobrazno ponašao, da prijave nisu procesuirane do kraja, „kao što je i naveo ministar Bratislav Gašić“.
„Udario policajca – krivična prijava SUP Mladenovac napisao – nije do kraja završeno. Što nije? Ko je sklonio? Tamo ima datum, ko je radio taj slučaj, što da ne dođemo do tih ljudi koji primaju 150-200.000 platu a ne rade svoj posao? A što moj sin i ćerka da plate životom što ti nisi radio svoj posao? Imate li grižu savesti vi koji to niste uradili do kraja? Jel se pitate – a da sam ja ovo uradio, možda ovom čoveku ne bu ubili ćerku i sina. Jel se pita neko? Ne pita se – jer nije njihovo. Jer ljudi razmišljaju – dobro je kad nije bilo moje. A možda sledeći put bude tvoje. A ja sam izgubio sve, i borim se da se promeni zakon da neko ne doživi ovo što sam ja. Ne možete ni pola da me razumete“, kaže Panić.
Ako se zakon ne bude promenio i ako se ne vrati doživotna kazna – samo će biti još gore, navodi Suzana Ranković, sestra ubijenog Dalibora. „Nama ide samo gore, jer mi od Srbije pravimo groblje“.
Doživotna ili smrtna, saglasni svi članovi porodice i rođaci.
„I on i otac i čak i majka – svi su krivi, očekujem da svi odgovaraju… Mada ni to ne može da mi vrati sina, ali bar neka pravda“, navodi Danijela, Daliborova majka.
Panić podvlači da ovakvi primeri daju ideju nekom drugom jer ako dobije 20 godina – za ovakvo ubistvo to je ništa. Devetoro mladih ljudi, to je godinu i po po svakom mladom čoveku, konstatuje.
„Zaprećeno je 20 godina ubici, što ne znači da će toliko da dobije, može i manje. Izaći će sa 37, 38 godina, u 40 – u najboljoj snazi. Da li će doći ponovo do nekog ovakvog krvavog pira ko to može da zna“, dodaje Dejan Mladenović.
„Malo mi je krivo zbog čega se odužilo, zbog čega još suđenje nije počelo. On je sve priznao, sve je jasno kao dan“, navodi Saša Panić.
Suzana Ranković se osvrnula na noć nezapamćenog ubistva. Kaže da se policija ponizila te večeri.
„Bili su dronovi, helikopter, psi tragači – policija se s tim ponizila da im je pobegao dečko od 20 godina. Ja sam te noći prošla naplatnu rampu, on je prošao pre mene 15 minuta i mene niko nije zaustavio“, priča.
Da su stavili Dan žalosti ili zabranu kretanja, vanredno stanje – do ovoga ne bi došlo, kaže. „Zašto Dan žalosti stavili da bude drugi dan, što je treći dan od Ribnikara. Pokazalo se da im je ta utakmica bila bitnija nego njihovi životi“, navodi Suzana Ranković.
Dr Slavica Plavišić ocenjuje da smo kao društvo potpuno zakazali, kad ovakva neka tragedija nije u prioritetu svih prioriteta.
„Sve ide ka tome da se potiskuje, jer ako se o nečemu ne govori, onda to i ne postoji kao problem. Ta dva sela imaju otprilike po 1000 stanovnika. Ove generacije su uništene, teško će se vratiti u normalan život, možda neka druga generacija… To su bila predivna deca, svaki taj dečak i Kristina su bili jedinstveni i posebni na svoj način. Bukvalno bez mana… Neverovatno. Svako to dete je bilo bolje od boljeg, to ne kažu samo njihove majke i sestre, to svako kaže za svako“, dodaje.
Dr Plavšić strahuje da to sve ohrabruje druge zločince. „Na naslovnim stranama su svakodnevno. Ne znam da li ima nekog u Srbiji ko ne zna kako izgledaju i jedan i drugi ubica i koja su njihova imena, a da li znaju za ubijenu decu – ne. Znaju najbliži njihovi i oni koji su zainteresovani. To zaista nije normalno“, naglašava.
Dr Plavšić kaže da joj je bilo jasno da će biti komplikovana priča kada je čula da je ubica sin vojnog lica.
„Da su institucije blagovremeno radile svoj posao – do ovoga ne bi došlo. Ocu ubice i samom ubici je vraćeno oružje u više navrata koje su imali u nelegalnom posedu. Ta porodica je imala jedno asocijalno ponašanje. Postojale su brojne prijave protiv njih – za nasilje, napade, nanošenje lakših telesnih povreda… Moglo se doći do zaključka da će se nešto gore desiti, ali do ovakvih razmera, nije se moglo naslutiti“, dodaje.
„Kao što je ubijao pse, kao što je maltretirao meštane, kao što je došao u sukob sa policajcem, tako je posle hladnokrvano bez imalo emocija, poubijao svu tu nevinu decu. Da je kažnjen za ta manja zlodela, do ovoga ne bi došlo. A zašto nije kažnjen? Gde su ti predmeti, gde je to sklonjeno, ko je sve tu zakazao – koliko sistem, a koliko ljudi… O tome nigde ništa, ne znam da li je nešto početo. I u Centru za socijalni rad, ni kod njegovih roditelja… On nije dobio nijednu kaznu, nijedno to malo zlo nije kažnjeno, pa je on napravio najveće moguće. Zašto je to važno, ohrabriće se neko drugi, kazaće – uf pa ovom nije ništa… Svakog petka dobija pakete i šta poželi. A ova deca su pod zemljom“, navodi dr Plavšić.
0
0
Navodi da je u jednom od tekstova koje je napisala o ovom slučaju upitala: da li su ova deca žrtve drugog reda – jer su potisnuti i ostali van fokusa.
„Da li je ta situacija u Ribnikaru toliko zatvorila ljude da nisu imali kapaciteta da to prime… Sigurno da su uticajni otac i okolnosti oko njega uradili da se taj događaj zataška. Pa je ostalo „slučaj Mladenovac“ i inicijali. Zar je teško zapamtiti dva imena – Dubona i Malo Orašje“, pita dr Plavšić, piše N1.