22
U istoriji će Radomir Marković ostati zapamćen kao čovek koji je naređivao likvidacije političkih protivnika režima Slobodana Miloševića, zbog čega je na kraju i osuđen i to nekoliko puta na kaznu zatvora od 40 godina i verovatno će i kraj dočekati iza rešetaka. Spisak žrtava tadašnjeg Resora državne bezbednosti u vreme kada je njime rukovodio Radomir Marković nije mali, ono što se zna su ubistvo novinara i vlasnika nedeljnika "Evropljanin" i "Dnevni telegraf" Slavka Ćuruvije, atentat na lidera Srpskog pokreta obnove Vuka Draškovića, kada su ubijena četiri funkcionera ove, tada opozicione, stranke, otmica i surova likvidacija Ivana Stambolića...
Zanimljivo je da je on jedini šef srpske tajne službe koji je imao čin i to čin general-pukovnika policije, jer je u tajnu službu došao iz MUP Srbije. Pričalo se tada, direktno po nalogu Mire Marković a posle smene dotadašnjeg neprikosnovenog šefa DB-a, Jovice Stanišića 1998. godine. Prva dama Srbije nije bila zadovoljna stepenom odanosti u tajnoj službi pa je navodno delegirala Markovića da disciplinuje službu. Iako je tadašnja Državna bezbednost više nije bila samostalna služba, već je uvedena pod okriljem Ministarstva unutrašnjih poslova, postojao je veliki rivalitet između tadašnjeg Resora javne bezbednosti – policije i Resora državne bezbednosti – tajne službe, pa tako postavljanje policajca na mesto prvog čoveka RDB-a, nije naišlo na oduševljenje u tajnoj službi.
22
21
17
Radomir Marković rođen je u Lukavcu, kraj Tuzle, u Bosni i Hercegovini 11. avgusta 1946. u partizanskoj porodici. Njegov otac je bio prvoborac, majka takođe partizanka i tu je bio ideološki blizak Mirjani Marković.
Odrastao je na Novom Beogradu, gde mu je otac, oficir i vojni pilot, bio stacioniran i verovatno je od oca nasledio ljubav prema letenju, jer je Radomir i sam bio sportski pilot. Zbog toga posebnu simboliku ima i jedan odevni detalj koji je često nosio Radomir Marković, poznate, „pilostske“ naočare za sunce „rej ban“ i on je zapravo bio prvi policajac koji ih je nosio u Beogradu. Osim „rej ban“ naočara, nosio je i jaknu, „vijetnamku“, bio je neka srpska verzija „prljavog Harija“ – nemilosrdnog policajca koga je glumio Klint Istvud u istoimenom filmu. I policija ga je volela, bio im je blizak i doživljavali su ga kao svog.
Ostala je zapamćena anegdota, da je policija prilikom jednog hapšenja osumnjičenog u centru Beograda, upotrebila šok bombe, možda i po prvi put tako otvoreno. Na pitanje tadašnjeg načelnika beogradske policije, Radomira Markovića, pripadnik interventne ekipe je odgovorio da su prvo sve pokušali, pa pregovarali, a da se u međuvremenu okupio veliki broj građana.
„Nisam hteo da ljudi gledaju kako jedan dripac za**va celu policiju“, izjavio je policajac, na šta je Marković, kako se pričalo, iz kasete izvadio još dve šok bombe i dao mu, uz reči da je dobro postupio.
Možda bi Radomir Marković ostao upamćen kao dobar načelnik beogradske policije, da se politika nije umešala u policiju, a ispostavilo se da je Marković ipak odaniji politici nego policiji. Ostalo je zapamćeno da su prilikom jednih demonstracija koje je organizovao Srpski pokret obnove, uhapšeni bračni par Drašković, Vuk i Danica u junu 1993. godine. Na tim demonstracijama je, pod nepoznatim okolnostima poginuo policajac, a pripadnici MUP su locirali i uhapsili Draškoviće. Prilikom sprovođenja su ih tukli, a tada su Draškovići naišli na Radeta Markovića koji je bio prisutan.
Kada mu je Danica rekla da ih policajci tuku, načelnik Marković ju je ošamario. Za to nikada nije odgovarao.
Bilo je i padova u policijskoj karijeri Radomira Markovića, pa ga je tako Radovan Stojičić Badža, tada pomoćnik ministra i načelnik javne bezbednosti sklonio sa mesta načelnika beogradske policije. Ipak, Stojičić je ubijen 1997. godine u jednom beogradskom restoranu, a Marković se trijumfalno vratio na velika vrata. Između Markovića i Stojičića je postojao i lični animozitet i to iz jednog bizarnog razloga. Naime, Stojičić je bio pasionirani džudista i iza sebe je kroz službu vukao svoje sportske prijatelje i kolege, pa je tako džudo ekipa u jednom trenutku vodila glavnu reč u policiji. Marković je, sa druge strane bio karatista, borilačka veština koju Stojičić nije voleo.
Po povratku na veliku scenu, Radomir Marković je unapređen a zatim i delegiran u Resor državne bezbednosti na čije čelo je došao u oktobru 1998. godine. Tada kreće i pravi pokolj ljudi koje je režim smatrao protivnicima, a među prvim žrtvama bio je novinar i vlasnik nedeljnika „Evropljanin“ i novina „Dnevni telegraf“, Slavko Ćuruvija.
Ispostavilo se da je Ćuruvija bio „na merama“, da su ga operativci RDB prisluškivali i pratili.
Naglo su povučeni 11. aprila 1999. godine, kada je te godine padao Vaskrs. Ubice su ušle u haustor zgrade za Ćuruvijom i ubili ga.
Za ovo ubistvo niko nije osuđen, iako je jasno da je iza te likvidacije stajao RDB.
U atentatu na Ibarskoj magistrali trebalo je da bude likvidiran Vuk Drašković, lidr SPO, koji je bio u koloni vozila koja je iz Beograda išla ka Ravnoj Gori. Put im je na Ibarskoj magistrali presekao kamion pun peska, za čijim volanom je bio pripadnik „crvenih beretki“ Nenad Ilić. Poginuli su Veselin Bošković, šurak Vuka Draškovića i još tri funkcionera SPO, ali je Vuk Drašković prošao sa lakšim povredama.
I u ovom slučaju očigledno je bilo da je u ovaj atentat izveden u režiji države, da su direktni izvršioci pripadnici Jedinice za specijalne operacije, odnosno zloglasne „crvene beretke“, da je plan skovan u Resoru državne bezbednosti, a da je u pitanju političko ubistvo.
Tada je u Beogradu kružio mračan vic o tome koja je razlika između Tita i Miloševića? „Tito je lovio vuka puškom, a Sloba kamionom“.
Lov na Vuka Draškovića nasaljen je i u Crnoj Gori, 15. juna u Budvi, kada su u njega pucali pripadnici JSO koji su doleteli vojnim helikopterom. Iako okrznut po glavi, Drašković je opet nekim čudom preživeo.
Još jedan zločin dogodio se za vreme vladavine Markovića, a sa kojim se dovodi u vezu DB.
Ivan Stambolić je bio suparnik Slobodan Miloševića još iz vremena Saveza komunista i pominjan je kao mogući kandidat opozicije na izborima 2000. godine. To mu je zapečatilo sudbinu. Otet je dok je džogirao u Košutnjaku 25. avgusta 2000. godine. Kako će se kasnije ispostaviti, to su uradili takođe pripadnici JSO, koji su ga strpali u kombi, odvezli na Frušku Goru, doveli do već iskopane jame sa krečom i ubili ga hicem u potiljak.
Onda je došao i 5. oktobra, kada su stotine hiljada ljudi izašle na ulice u znak protesta zbog prekrajanja izborne volje. Posle tog dana, kada je i zloglasna JSO promenila stranu i otkazala poslušnost Slobodanu Miloševiću, režim je pao i izgledalo je da je sve gotovo.
Ali, ne i za Radomira Markovića.
Slobin general je ostao na čelu tajne službe još mesecima, vešto koristeći trvenje između predsednika Srbije Vojislava Koštunice i premijera Zorana Đinđića. Koštunica je insistirao na legitimitetu i legalitetu, smena Markovića morala je da bude po zakonu, a prema nekim informacijama za tih nekoliko meseci je na Institutu na Banjici, koji je koristio RDB, spaljeno brdo dokumenata, ali su, navodno snimljeni i neki diskovi sa važnim tajnama, koji nikada nisu pronađeni.
Radomir Marković je, na kraju, ipak smenjen i uhapšen. Zvuči neverovatno, ali, ne računajući pripadnike Jedinice za specijalne operacije, on je jedini bivši visoki funkcioner tajne službe koji je osuđen na ozbiljnu robiju.
Podsetimo, ime Radomira Radeta Markovića ponovo se u fokusu javnosti našlo nakon emitovanja serije „Sablja“, koja govori o ubistvu premijera Zorana Đinđića.
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare