Ubistvo i dva nestanka tri osobe u Beogradu, koji su se odigrali u proteklih nekoliko godina, međusobno su povezani ne samo ličnostima koje se pojavljuju u sva tri, već i načinom na koji su se istraživali. Kriminalne grupe, zahvaljujući tim traljavim istragama i informacijama iz redova državnih službi promenili su čak i način na koji se obračunavaju sa neprijateljima, znajući da će na taj način sebi kupiti vreme.

Slučaj ubistva i nestanka vlasnika i suvlasnika Pink taksija u Beogradu, Teodora Gaćeše i Miroslava Rankovića, koji do danas nisu rasvetljeni, i hapšenje organizovane kriminalne grupe Veljka Belivuka, povezuje Mirko Kojić, kum Marka Miljkovića, čije se ime takođe pominje u optužnici za takozvano ubistvo na šinama, kada je u Beogradu likvidiran Vlastimir Milošević, otkrio je Insajder u emisiji „Slučaj“. 

Kojić je bivši policajac, a u službi je prestao da radi 2000. godine. U vreme Gaćešinog ubistva Kojić je bio „skriveni“ vlasnik Alfa taksija. Njegovo ime pojavilo se na spisku građana koji su saslušani o ubistvu Teodora Gaćeše. Iako je bio sumnjiv policiji, ispostavilo se da je sve ostalo na sumnji jer nisu postojali konkretni dokazi.

U leto 2015. godine Gaćešin prijatelj i kolega Miroslav Ranković prijavljuje policiji da su u prostorije firme Pink taksi upali Mirko Kojić i Marko Miljković. Policiji ukazuje na to da mu je ugrožena bezbednost jer su mu Kojić i Miljković tražili da prepiše svoj deo vlasništva nad firmom.

Miroslav Ranković, drugi suvlasnik Pink taksija nestao je bez traga u proleće 2016. godine.

Ni pretnje smrću koje su mu ispisivane na kolima, kao i pretnje Kojića i Miljkovića da im prisilno pripiše taksi udruženje, po svemu sudeći nisu procesuirani, otkrila je emisija „Slučaj“.

Ova dva slučaja, prema saznanjima Insajdera, sve vreme istražuju različita odeljenja Ministarstva unutrašnjih poslova – odeljenje za potrage i odeljenje za krvne i seksualne delikte. Policijski stručnjaci komentarisali su u emisiji da bi za istrage oba slučaja bilo pratkičnije i lakše ukoliko bi se ti predmeti spojili.

Nestao bez traga

Za Mirkom Kojićem se tragalo i u slučaju ubistva Vlastimira Miloševića, u januaru 2017. godine, ali je nakon oslobađajuće presude, on prestao da se krije, i postao je slobodan čovek. Tri godine kasnije, u julu 2020. godine, policiji je prijavljen njegov nestanak. Njegov nestanak MUP Srbije nikada nije objavio u javnosti.

Beogradski mediji spekulisali su u više navrata da se Miljković naširoko hvalio da je likvidirao dvojicu svojih kumova – jedan je bio Vlastimir Milošević, a za drugog se veruje da je upravo Kojić.

Interesantno je da se, osim Kojića, u svim ovim slučajevima pojavljuju još neki zajednički imenitelji i da se mogu izvući zajedničke karakteristike koje jasno ukazuju na to koliko snažnu „zaleđinu“ je imala kriminlana grupa u državnim redovima.

Uzimajući u obzir činjenicu da su sve Belivukove žrtve najpre „nestajale“, to jest da su njihove porodice prijavljivale da su otišli na sastanke sa kojih se nikada nisu vraćali, i da je njihove nestanke istraživalo sedmo odeljenje za potrage, a ne odeljenje koje je specijalizovano za rasvetljavanje ubistava, može se zaključiti da su vinovnici ovih zločina dobro znali šta rade.

Prijavljivanjem nestanka osobe koja je likvidirana počiniocima se daje vreme i širok prostor za manevar i eventualno skrivanje, uklanjanje dokaza i druge radnje kojima pribegavaju počinioci.

Ne treba zaboraviti i da je odeljenje za potrage istraživalo nestanke velikog broja muškaraca čiji se nestanci, odnosno ubistva, sada pripisuju klanu Veljka Belivuka. S tim u vezi, moglo bi se delimično odgovoriti na pitanje zbog čega Belivuk i njegova ekipa nisu pribegavali uobičajenom stilu u kom se obračunavaju kriminalne bande i njihovi neprijatelji. Ta ubistva mahom su se odigravala na javnim mestima, uz veliki broj svedoka, pred objektivima nadzornih kamera, tako da počinioci ne prezaju da li će biti usnimljeni ili viđeni. Belivuk i ekipa znali su da će dobiti više vremena, ali i manje pažnje, ako najpre isceniraju nestanak osobe.

Paralelno sa tim, teško je poverovati da su optuženi Belivuk i Miljković ove „taktičke“ manevre mogli sami da osmisle. Budući da je još i pre hapšenja Belivukove grupe u februaru bilo jasno da uživa nečiju zaštitu, nije teško zaključiti da su mu upravo osobe iz državnih, odnosno policijskih redova, osmislile ovakav modus operandi.

Podsetimo, na optužnici protiv Belivuka, Miljkovića i pripadnika njegove grupe nije se našlo nijedno ime povezano sa policijom, vlasti ili bilo kojim činiocem iz državnih redova. Iako su mnogi ispitivani, sve je ostalo na tome.

Bonus video: Veze između kavčana i grupe Velje Nevolje

***

Pratite nas i na društvenim mrežama:

Facebook

Twitter

Instagram