2
"Za razliku od tipičnih problema življenja kao što su komunikacija sa šefom, strah od visine ili tenzija u partnerskim odnosima, o kojima osoba može da razgovara, pa onda da pristupi rešavanju, psihoterapijski rad sa traumom zahteva korak više. Trauma, između ostalog, kao jednu od posledica svog razornog dejstva ostavlja upravo nemogućnost pričanja", piše Ana Todorović, naučna saradnica Oksfordskog centra za emocije i afektivnu neuronauku pri odeljenju za psihologiju Univerziteta u Oksfordu, ali najpre osoba koja je pomogla hrabrim polaznicama Petnice da se njihov glas čuje, u svom autorskom tekstu.
„Pri prisećanju, telo automatski počinje da podiže uzbunu. Anksioznost vrtoglavo raste, osoba počinje da zamuckuje, da se znoji, guši. Srce joj lupa. Misli postaju isprekidane. Zato se u profesionalnom okruženju razgovor vodi sa stručnjakom koji, ne samo što poznaje tehnike za umirivanje, nego i ume da sroči ono što je za traumatizovanu osobu samo niz sluđujućih unutrašnjih čvorova o sopstvenoj odgovornosti, stidu, pokušajima da samu sebe uveri da to nije tako strašno i da preteruje, kao i stravičnom osećaju da je sudbina iz nekog razloga izdvojila baš nju da bi je kaznila.
Od nekoga ko nije profesionalno upoznat sa time kako reagovati očekujemo mnogo manje: da izrazi žaljenje što se to dogodilo, da se zahvali na poverenju, i da vidi da li može nekako da pomogne. Ako počne da umanjuje značaj događaja, da izražava nevericu, da priča o sebi umesto da sluša, to za osobu sa traumom često predstavlja nepremostivu prepreku i tu razgovor staje. Počinjem da brinem da je Nikolin stil komunikacije deo problema.
Iako nismo nastavili direktnu komunikaciju, on mi ipak sredinom marta prosleđuje grupni poziv na online razgovor „kako prepoznati seksualno nasilje i delovati protiv njega“. Naime, u Petnici već neko vreme grupa mladih ljudi pokušava da ubedi upravu da im je potreban taj kodeks etičkog ponašanja, zvanični dokument koji reguliše odnose zaposlenih i dece, i tu se u jednom delu obrađuje i tema seksualnog kontakta. Upravne strukture uglavnom na ideju kodeksa reaguju s podozrenjem, a ni oni koji podržavaju ne nude da i sami ulože vreme u rad na njemu.
Tada, u martu, uprava jednostrano odlučuje da u razgovor uključi i jednu stručnu osobu po sopstvenom izboru koja bi trebalo da aminuje kodeks. Organizuju taj online sastanak da bi povezali nju sa radnom grupom koja je pisala taj dokument. Očekujem da će stručna osoba dati podršku, konkretne savete, novi zamajac energije. Ona, umesto toga, otežava i usporava.
Na predlog da se od Stanice traži da zaposli psihologa, odgovara kako i među psiholozima ima idiota, kao i da, uostalom, uprava to ionako ne bi prihvatila, pa nema smisla ni tražiti. Upozorava tim za izradu kodeksa da ni slučajno ne komuniciraju sa Autonomnim ženskim centrom. (Autonomni ženski centar kasnije pruža besprekornu podršku Hrabrim Petničarkama, kako preko SOS linije, tako i putem pravnog tima.) Na kraju, stručna osoba izgovara nešto što već liči na obrazac nasilnika koji pokušava da ućutka žrtvu: govori im da paze, jer ako mediji saznaju da se radi na izradi internog pravilnika ponašanja, Petnica bi mogla da prestane da postoji.
Isključujem se iz razgovora sleđena. To je trenutak u kome sam shvatila da je u Petnici bilo još seksualnog zlostavljanja i da se o tome zna. Kodeks je produkt želje saradnika i saradnica da se učini bar nešto, ali oko osnovnog problema se obigrava, o njemu se ćuti jer nema kome da se kaže. Na idućem sastanku Upravnog odbora na koji niko iz radne grupe za izradu kodeksa nije bio pozvan, stručna osoba, koja sama nije članica Upravnog odbora, iznosi svoje mišljenje i kodeks biva odbijen.
Neću ulaziti u detalje o tome kako sam došla do Hrabrih Petničarki, sem što ću reći da nije bilo teško. Dovoljno je bilo pitati. Petnički saradnici ih znaju. To su oni isti ljudi koji su smišljali kako da šalju decu kod Savana, a da umanje šansu da im se nešto dogodi, i koji su upravi upućivali pritužbe na njega više puta još od 2010. godine.
Uostalom, i među saradnicama ima mladih žena sa poblematičnim iskustvima sa njim, a i Hrabre Petničarke su, ne tako davno, bile deo saradničkog tima. Informacije počinju da se slivaju ka meni sa svih strana, jer ogroman broj ljudi želi izlaz iz ove nemoguće situacije. Javlja mi se i grupa saradnika i saradnica koji su bili toliko zabrinuti za decu, toliko očajni zbog nemoći da išta promene, da su sastavili pismo u kom opisuju nekoliko kritičnih iskustava zlostavljanja sa namerom da ga anonimno pošalju školama, da ih upozore da Petnica nije sigurno mesto. Na kraju su, ipak, prelomili da to ne učine jer im je bilo jasno da ni to nije prava adresa za žalbe. Možda nije zgoreg i da spomenem da se to dešavalo ove godine, kada su, ako je verovati upravi, svi problemi sa zlostavljanjem već bili rešeni.“
*Tekst je uz dozvolu autorke preuzet sa „Peščanika“.
Bonus video: Klima zapalila stan u Užicu
