3
To je priča o tome kako je san dvojice ljudi postao mora za desetine ljudi, iza sebe su ostavili desetine mrtvih, a vrhunac im je bio ubistvo premijera Zorana Đinđića. Iako su ih svi prozvali "zemunski klan", zapravo je od "prve ekipe" samo jedan bio stari Zemunac - Nikola Bajić koji služi kaznu od 35 godina zatvora.
Priča o „zemunskom klanu“ se može svesti na priču o dvojici prijatelja iz detinjstva – Dušanu Spasojeviću Dući i Miletu Lukoviću Kumu, dva druga iz detinjstva, autsajdera iz jednog od najsiromašnijeg dela Srbije, sela iz okoline Medveđe na jugu republike. Oni su bili okosnica te kriminalne organizacije, bili su sposobni, lukavi i surovi oportunisti koji nisu prezali ni od čega kako bi preuzeli vlast u beogradskom i srpskom podzemlju. Osim nemilosrdnih likvidacija suparnika, vrlo brzo su ostvarili kontakt sa pojedincima iz policije i tajne službe uz čiju podršku su sejali strah i trepet po prestoničkim ulicama.
Pročitajte još:
Sve je počelo kada su se dvojica klinaca iz malih sela upoznali u školi u Medveđi i postali nerazdvojni drugovi. Spasojević nije ni pokazivao ambiciju da se bavi nekim ozbiljnijim poslom, igrao je fudbal i mislio je da će tako da dođe do slave i bogatstva, dok je Luković prvo radio kao rudar, ali je potom postao zatvorski čuvar na Kosovu i Metohiji. Ali i jedan i drugi se nisu dugo zadržali u tim poslovima, Spasojević je prvi došao u Beograd, a za sobom je poveo svog prijatelja i kasnije kuma, Lukovića. Kada su počele devedesete, oni su se bacili u kriminal.
U početku su bili nespretni, obijali automobile, ali su u hodu učili i jačali. Kao talentovani lopovi brzo su stupili u kontakt sa tadašnjim moćnim Surčincima i počinju da rade za njih, doduše više kao spoljni saradnici, nego kao članovi ekipe. Ali, bliskost sa moćnim klanom omogućio im je da steknu nove kontakte i nove veze, a ubrzo su počeli da se bave još jednim poslom, u kome će postati maheri – preprodaja droge.
Ipak, ni tu nije sve išlo kao podmazano, jednom prilikom su „izgubili“ kilo heroina, a morali su i da postanu cinkaroši za policiju, kako bi izbegli zatvor. Ali, sve vreme su učili i napredovali i u jednom trenutku su postali vrlo bliski Ljubiši Buhi Čumetu, tadašnjem vođi Surčinaca. Spasojević je bio potrčko, ponekad i Čumetov vozač, ali se pokazao kao dobar u trgovini narkoticima i oko sebe je okupio gomilu klinaca, koji će po zlu postati poznati celoj naciji. Svi ga opisuju kao veštog manipulatora koji je koristio ljude i po potrebi ih „trošio“, ne osvrćući se iza sebe.
U početku su im se mnogi smejali, zbog načina na koji su se odevali i kako su govorili i ponašali se. Onda je svima smeh zamro na usnama. Dvojac je grabio ka vrhu, vezu sa policajcima iz Zemuna su prekinuli kada su se spojili sa jačim igračima iz Ministarstva unutrašnjih poslova, pre svega sa odmetnutim delom Jedinice za specijalne operacije i njihovim komandantom Miloradom Ulemekom Legijom, za koga mnogi tvrde da je zapravo bio pravi vođa „Zemunaca“.
„To je bila državna firma a Legija je bio njihov bezbednjak“, rekao je svojevremeno jedan sagovornik koji je insistirao na anonimnosti.
U jednom trentku, ubacili su u „petu brzinu“, kada su dobili dozvolu za ubijanje. Tesno povezani sa tajnom službom, počeli su da dobijaju operativne podatke o svojim suparnicima, a zauzvrat bi likvidirali i ponekog ko nije smetao njima, već nekome iz režima Slobodana Miloševića.
Osnovali su i svoj podmladak, takozvanu „Pajser brigadu“, grupu mladih i surovih kriminalaca koji su bili zaduženi za uterivanje straha na ulici i naplatu sitnih dugova. Prebijanje, mučenje, sakaćenje, otmica, ponižavanje, seksualno zlostavljanje, sve je to bilo na repertoaru „Pajser brigade“ jer je svako od njih želeo da avanzuje u prvu ekipu Zemunaca.
Preko njihovih ruku su išle stotine kilograma, ako ne i tone kokaina. Sve srednje i sitne dilere su naterali da rade za njih, one veće su pobili i sve to uz pomoć države, ponekad i više nego vidljivo. Počeli su da se bave i otmicama koje su im donosile milione. Svima ostalima koji su se osmelili da im se suprotstave, u toj neravnopravnoj borbi jedna ruka bila je vezana iza leđa, jer Zemunci ne samo da su dobijali logističku podršku od policije, već su im obezbeđenje bile „crvene beretke“, a šef obezbeđenja bivši policajac iz Zemuna – Zoran Vukojević Vuk.
U jednom trenutku Spasojević, pod uticijem Legije, krenuo je i na svog nekadašnjeg idola i šefa, Ljubišu Buhu Čumeta. Ambicije su mu rasle sve vreme, čak je otvorio i svoje novine. Promenu režima Slobodana Miloševića, koji mu je toliko dao, dočekao je spremno i okrenuo se 180 stepeni, ne trepnuvši, isto kao i Milorad Ulemek Legija.
Zemunci su bili već etablirani, a Šilerova je postala tvrđava u Zemunu. Nejaki i razjedinjeni petooktobarski trijumvirat policije, a kasnije ministri, nisu imali ni snage ni sredstava da im stanu na put. A oni su i dalje ubijali, bez milosti i mnogima od njih se krv osladila. U likvidacijama su najčešće učestvovali Sretko Kalinić i Mile Luković, kao najbolji strelci, ali i Miloš Simović, Vladimir Milosavljević zvani Vlada Budala. Spisak njihovih žrtava je dugačak a ima tu i zvučnih imena, pre svega iz sveta podzemlja Mirko Tomić Bosanac, Branislav Lainović Dugi, Sredoje Šljukić Šljuka, Zoran Uskoković Skole, Radoslav Trlajić zvani Bata Trlaja i mnogi drugi. Opravdanje za pokolj bio im je da „svete Arkana“, ali su u stvari eliminisali nezgodne svedoke i konkurenciju.
Ali, neograničena ambicija došla im je na kraju glave. Nahuškani od strane Legije i još nekih, javnosti čjoš nepoznatih osoba, za oje se veruje da su bili deo režima Slobodana Miloševića ali i nekih ljudi na visokim mestima u postoktobarskim vlastima, odlučili su da uklone jedinog čoveka za koga su čuli da im sprema hapšenje – Zorana Đinđića.
Likvidacija tadašnjeg premijera 24. marta 2003. bio je možda i vrhunac njihove moći, ali je usledio strmoglav pad. Umesto rasula i prevrata, država je oštro reagovala, a ko god im je obećao pomoć i podršku posle ubistva, nestao je u senci. Narod je stao iza ubijenog premijera, i da je neko hteo da i pomogne, nije smeo. Većina ih je pohapšena, a dvojac oko kojeg su bili okupljeni, ubijeni su, prema zvaničnoj verziji, u vikendici u Meljaku. Dušan Spasojević i Mile Luković umrli su onako kako su živeii – nasilno, u moru krvi. Da bi ga dodatno ponizili, tadašnje vlasti su mu dodelile nadimak kojim ga nikada niko nije zvao, makar u lice: Šiptar.
BONUS VIDEO: Mesto zločina kod Smederevske Palanke
Pratite nas i na društvenim mrežama:
