0
Portal Nova.rs za praznike svojim čitaocima poklanja 40 autorskih tekstova koji predstavljaju aktuelna i analitična ili intimna i ispovedna zapažanja o godini koja je (skoro u potpunosti) iza nas. Ili o ljubavi. Ima ih i o aktivizmu, savremenicima, društvenoj odgovornosti, strasti. Ili o životu generalno. Temu smo im predstavili kao slobodnu, a pristup je njihov lični. I reči su sasvim njihove. Pišu ih naši sagovornici, saradnici, kolumnisti, prijatelji i urednici portala i novine "Nova". Ovaj konkretno piše advokat Ivan Ninić.
Prošlu 2022. pamtićemo, pre svega, kao godinu u kojoj se navršila decenija vladavine Srpske napredne stranke (SNS).
Za to vreme Aleksandar Vučić, tzv. glavni šef, nesporno je uspeo nešto što ni onim „žutima“ nije pošlo za rukom. Bio je dosta temeljan, kako sam voli da kaže, „marljiv i posvećen“. I uspeo je strukturno da promeni kompletno društvo, elitu i tzv. elitu, ekonomiju, vlasničku strukturu medija, kriminal, sistem političkih stranaka, službe bezbednosti, pravosuđe, urbanizam, sportski život…
Nema više onog čuvenog kluba „Privrednik“ iz Šekspirove, da utiče na kreiranje ekonomskog i zakonodavnog ambijenta. Posle decenije vladanja, postoji samo jedan klub, jedna asocijacija i jedan glavni šef. Ko i dalje to dovodi u pitanje – neka pita Miroslava Miškovića, neka se, na vreme, konsultuje, dok ne bude kasno. Ovu lekciju su, dakle, svi naučili, a ko još uvek nije – može da pakuje kofere.
Lekciju je savladao i sam Mišković, doduše naknadno, pa u svojoj romansiranoj autobiografiji („Ja, tajkun“) obaška spominje svoje iskustvo sa glavnim šefom. Bira reči, da ga ne naljuti i, razume se, za sve krivi onog prevejanog lisca iz Bajčetine. Kaže on mu je rekao – „ne mogu da te hapse“ i on mu je dolazio na kanabe. O glavnom šefu sve najbolje… On će, svakako, znati da ceni naučene lekcije.
Tako ćemo u 2022. godini saznati za dve oduke koje koje su rezultat konačnog „saldiranja“ ove Vučićeve akrobatike. Prvo, odlukom Apelacionog suda u Beogradu, Miroslav i Marko Mišković, pravnosnažno su oslobođeni zbog optužbi za utaju poreza. Drugo, list „Nova“ saopštava da je Republika Srbija u obavezi da isplati 30 miliona evra firmi Marka Miškovića, jer je izgubljen spor pred Vašingtonskom arbitražom.
I zato je slučaj „Mišković“ primer koji najbolje ilustruje način prekompozicije ekonomskih procesa u deceniji vladavine glavnog šefa. Sličnih primera je na desetine i svaki ima isti rukopis, isti modus operandi. Izlišno je uopšte govoriti o Darku Šariću, Bogoljubu Kariću, Dragoslavu Kosmajcu, Zvezdanu Terziću, Miroslavu Bogićeviću, Slaviši Kokezi, Zvonku Veselinoviću, Milanu Radojičiću…
Na ovaj način modus operandi vladanja Aleksanra Vučića je, zapravo, posao njegov modus vivendi.
Doktori nauka, univerzitetski profesori i glumci, koji do juče, ni na TV ekranima nisu mogli da gledaju glavnog šefa – danas, kada bolje razmisle, ipak ga „vole“. Pod emotivnim nabojem (dok kamere rade) su i brojni tzv. analitičari, istoričari, novinari, sportski radnici… Bude tu i poneki estradni umetnik, atmosfere radi. Da uveliča veselje, da ne bude baš kao na komemoraciji. Tezga kao i svaka druga, a može, bez mnogo muke, da se zaradi nacionalna penzija.
Sve sfere života u Srbiji su, nekako, manje-više, prekomponovane tako da budu podređene njemu, neprikosnovenom vladaru. I vrhovnom komadantu, naravno.
Dok glavni kuvar, deset godina, meša „gulaš“ i ispija fašu vina koja košta koliko i njegova zvanična, godišnja, plata, i dok neki, tamo u Ritopeku, „mladi momci“ (sa tribina i pod sudskim merama tajnog nazdora i praćenja), kolju, seckaju i melju ljude, niko da postavi pitanje – koja je tajna recepture za ovako savršenu, temeljnu, devastaciju društva i države? Odgovor je prilično jednostavan i svi ga znamo.
Zna ga i glavni šef.
Suštinski gledano, nema tu neke velike tajne Vučićeve „kuhinje“. Uzrok svega je nesolidnost ljudskog karaktera, pohlepa, potreba da se bude „na kazanu“ po svaku cenu. A to može da omogući samo onaj ko je uzurpirao sve javne resurese – glavni šef. Svi sendviči su kod njega. I kečap i majonez su kod njega. Sve privilegije i sinekure su kod njega. Samo on može da „činodejstvuje“ i da svojim „vernicima“ daje „pričest“. I ne moraju oni nužno da budu „verujući“ ljudi, ali moraju da aplaudiraju, da agituju, da sakupljaju tzv. kapilarne glasove.
Nedavno mi prijatelj prepričava kako mu jedan, opskurni, lik, iz državnog preduzeća SDPR, otvoreno kaže: „Šef nas je pustio da i mi za sebe uzmemo“. I upravo ova rečenica je suština decenije kleptokratije u kojoj živimo. Nema danas u Srbiji ministra, državnog sekretara, savetnika ili pomoćnika koji po celi dan ne razmišlja šta bi i gde mogao da ukrade. Nema danas direktora javnog preduzeća i predsednika opštine koji ne razmišlja kroz koji tender će da izvuče novac.
Fioke nekih državnih činovnika su do te mere pune da i njihovi šoferi pomisle da mogu u svakom trenutku da uzmu nešto novca za tekuće potrebe. Nedavno čujem neverovatnu (istinitu) priču: direktorka jednog javnog preduzeća prijavila je svog dotadašnjeg vozača zbog krađe nešto više od 70.000 evra. Čovek je priznao sve i vratio je novac. Pred policijom se branio rečima da je „šefica u fioci, u stanu, držala u kovertama složeno bar milion evra i da je on verovao da uopšte neće primetiti ukoliko malo uzme“. Ipak, šefica je primetila da je jedna koverta malo tanja.
Izgleda, dakle, da često broji.
Zajedničko svima njima je svest o tome da im je šef „dopustio da za sebe uzmu“, što je za razvoj svake kleptokratije najvažniji pelcer. Takvo je valjda pravilo. Verujući ljudi kažu – „valja se“. Zato nam ove godine u EPS dovode tzv. Norvežane. Dolaze da demontiraju partijsko-parazitski sistem, reče u svom novogodišnjem obraćaju naciji glavni šef. I nema sumnje da je ovo svakako najbolja najava za maestralan početak druge decenije kleptokratske vladavine.
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
