Nakon što je juče predsednik Aleksandar Vučić na konkretno pitanje novinara da li će Nebojša Stefanović i u novom sazivu Vlade biti ministar policije odgovorio da će "on imati značajnu ulogu u bezbednosnim strukturama", gotovo da je sasvim izvesno da će se na čelu MUP ustoličiti neko drugi, što se u javnosti i spekuliše mesecima unazad. Ono što je zasad sasvim izvesno jeste da će Stefanovićev mandat ostati upamćen najpre po naglom porastu oružanih i mafijaških obračuna i likvidacija na ulicama, usporenim, sumnjivim i nedovršenim istragama, pomepeznim masovnim hapšenjima, "šurovanjima" sa huliganskim i navijačkim grupama, kontroverznim državnim sekretarkama...

Da građani Srbije mogu i treba da se osećaju bezbedno, ministar Stefanović je sve ove godine neumorno ubeđivao javnost, koristeći pritom, za obavezno poređenje i vreme svojih prethodnika, za koje je govorio da je bilo neuporedivo gore u svakom smislu, pa i u broju kriminalnih aktivnosti. Sve to ne bi bilo problematično da ga u svemu tome ne demantuju statistike, ali i događaji kojima smo svi svedočili. Iako njegova smena i dalje nije zvanično saopštena, u javnosti se stvara utisak da su sve afere koje su poslednjih godina potresale MUP odgovorne za to što će ministarstku fotelju ustupiti nekom drugom.

No, krenimo redom.

Eskalacija mafijaških likvidacija 

U godini kada je Stefanović zaseo u fotelju ministra policije, a na osnovu baze koju vodi KRIK, to jest Crne knjige, evidentirano je ukupno 14 likvidacija, od kojih je 9 ostalo nerešeno. Već naredne 2015. taj broj se uvećao na 22, da bi isti trend bio primećen sve do 2017. koja je okončana sa ukupno 27 ubijenih. Sledi najproblematičnija 2018. godina kada je zabeležen najveći porast broja mafijaških likvidacija, a u kojima je ubijeno čak 37 osoba. Likvidacije koje su započele već 1. januara, događale su se gotovo svake nedelje, a od ukupnog broja nerasvetljeno ih je ostalo čak 28, mešu kojima su ubistva bliskih prijatelja i saradniuka Luke Bojovića: Dragoslava Miše Ognjanovića, Siniše Milića, Dragoslava Miloradovića i Vladimira Popovića. Takođe, ubijeni su otac i sin Ždrokinac iz Kurševca to jest Dejan i Vojin Stanković, a likvidacije su se paralelno događale u najvećoj srpskoj krimi dijaspori – Južnoafričkoj republici, gde su ubijeni mahom odbegli osuđenici, među kojima i ubice Željka Ražnatovića Arkana, kao i dvostruki agent Georg Darmanović, koji je kao odgovor na ubistvo u JAR izrešetan na Novom Beogradu.

Sprega sa huliganima 

Spekulacije da za „paravojne“ potrebe države rade pripadnici navijačkih grupa i njihove pojedine vođe, glasine su koje prate vladajuću SNS od kada je došla na vlast. Nagađanja su u jednom trenutku „začinjena“ navodima da su se sa njima povezali i članovi jednog ozloglašenog crnogorskog kriminalnog klana – kavačkog, kao i da je ta „saradnja“ upriličena uz posredstvo navijača. Da u svemu tome možda ima istine, javnost je mogla nedvosmisleno da se uveri nakon ubistva jednog od vođa „Janjičara“ Aleksandra Stankovića, čiju su smrt obeležile i suze tadašnje državne sektretarke MUP Dijane Hrkalović, ali i Strefanovićeve najčuvenije konferencije na kojoj je, odmah posle ovog ubistva, objavio „rat mafiji“.

Državne sekretarke

Glavna i neiscrpna tema istraživačkih medija bila je upravo Dijana Hrkalović i njena funkcija u MUP. Pažnju na sebe posebno je usmerila nakon saznanja da je navodno bila u vezi sa pripadnikoim Žandarmerije, ali i jednim od istaknutih pripadnika „Janjičara“ Nenadom Vučkovićem Vučkom. To je istovremeno bilo i objašenjenje zašto je Hrkalović teško podnela Stankovićevo ubistvo, za koga se navodno govorilo da je trebalo da joj postane kum.  Takođe, nakon afere „Potočari“ odnosno optuživanja dvojice policajaca za odavanje službene tajne o događajima koji su pratili posetu tadašnjeg premijera Aleksandra Vučića Srebrenici, otkriveno je da je upravo Hrkalović bila „modus operandi“ čitave ove akcije.  Takođe, pojedini policajci posvedočili su da je ona idejni tvorac specijalne jedinice OPA, koja je navodno učestvovala u provokacijama i izazivanju nereda tokom poslednjih građanskih protesta. Pažnju javnosti posebno je izazvao misteriozni nestank Hrkalović iz MUP, kada je otkriveno da je odlučila da se posveti nauci, i kao jedan od najboljih studenata psihologije svoje genereacije, doktorira na Filozofskom fakultetu što je i ostvarila.

Ništa manje kontroverzna nije bila ni druga sekretarka Biljana Popović Ivković, nekadašnja spikerka i supruga jednog od najistaknutijih članova Miloševićevog SPS Branislava Ivkovića. Ivković je zasigurno najbliža Stefanovićeva saradnica, za koju važi da uživa njegovo maksimalno poverenje još iz vremena kada je bio predsednik Skupštine. Osim što je i sama učestvovala u propagandi SNS i najprizmenijim obračunima sa političkim neistomišljenicima, Popović- Ivković je poslednjih nekoliko meseci često dospevala u „nevolje“, ozbiljno narušavajući ugled čitavom MUP-u.

Ono po čemu će zasigurno ostati upamćena jeste njen televizijski sukob sa Igorom Jurićem, ocem Tijane (15) koja je pre šest godina mučki ubijena i silovana u Bajmoku. Sekretarka je tada upitala Jurića „gde je on bio kada mu je ubijena ćerka“, što je izazvalo osudu čitave javnosti. Takođe, nakon otkrivanja afere Kontić i pokušaja ubeđivanja javnosti da novosadska policija nije pokušala da zataška slučaj, milionskom auditorijumu pokazala službenu bvelešku, čiji je tajni sadržaj istog trenutka postao javan.

Jovanjica, slučaj Kontić, Savamla, pad helikoptera… 

Da policija ne vodi pojedine istrage onako kako je to javnost očekivala pokazalo se najpre na slučajevima bespravnog rušenja u Savamali, kao i padu vojnog helikoptera. MUP je u Stefanovićevo vreme uspešno oba slučaja držao u predistražnoj fazi, da bi potom, bez prikupljenih dokaza iste dao tužilaštvu koje je istrage zatvaralo. Poslednje dve afere koje su obeležile njegovu vladavinu, svakako su „Jovanjica“ i slučaj „Kontić“.

Oba slučaja označili su neuspešni pokušaji zataškavanja,  ali i činjenice da ministar nad tim više nije imao nikakvu kontrolu.