24
Prošlo je šest meseci od kada je Stefan Hrka izgubio život pod betonskom nadstrešnicom na rekonstruisanoj Železničkoj stanici u Novom Sadu, a više od osam godina od smrti Milomira Milivojevića u eksploziji u fabrici "Milan Blagojević" u Lučanima. Dva tragična slučaja, dve različite nesreće, ali ista pozadina – sistemska nepravda i korupcija. Umesto pravde, porodice žrtava mesecima i godinama su izložene torturi, pritiscima i pokušajima da se njihova borba za istinu uguši. Nisu pristali na tišinu, nisu pristali na laž, a zauzvrat, država ih je osudila na godine poniženja i borbu bez kraja.
U razgovoru sa Milovanom Milivojevićem, ocem mladića koji je pre osam godina stradao u eksploziji u fabrici „Milan Blagojević“, postaje jasno koliko je pravda u ovoj zemlji spora, selektivna i bolna.
Iako već godinama čeka istinu i odgovornost, Milovan ne posustaje. Otac koji ne traži osvetu, već istinu, otac koji je postao simbol borbe protiv nepravde u sistemu koji pokušava da ućutka one najpovređenije. Njegova snaga ne dolazi iz besa, već iz ljubavi prema sinu kojeg nije mogao da spasi, ali kojeg ne želi da izda – ni za života, ni posle smrti.
Ovo je priča o mladiću koji je stradao zbog nemara i korupcije i o njegovom ocu koji nijednog dana nije prestao da se bori za pravdu.
PROČITAJTE JOŠ:
24
7
0
„14. jula će osam godina kako je meni dete izgorelo pred mojim očima. To je toliko teško, 158 puta sam se pojavljivao u sudu u Ivanjici. Naša korumpirana država je direktora „Namenske“ Radoša Milovanovića držala 40 godina na tom mestu, on je toliko bio moćan da radi šta hoće. On je mene tri puta tužio, pa čak i moju ćerku. Posle svega, agonija se nastavlja u Kragujevcu. Pokušavaju na sve načine da suđenje prolongiraju da bi odustao, ali ja neću odustati. Ni mrtav neću odustati. Ćerka i unuka su tu, moju borbu će neko nastaviti,“ započinje svoju bolnu ispovest Milovan Milivojević, otac nastradalog mladića.
Otac nastradalog mladića objašnjava da u slučaju smrti njegovog sina nema nikakvih nejasnoća, sve je, kako kaže, kristalno jasno i dokazano. Molio je sud u Kragujevcu da izrekne presudu i konačno stavi tačku na bolnu priču koja traje već osam godina. Sve što želi jeste da se ova agonija, koja traje uporedo s tugom, konačno završi.
„Nikad srećan neću biti, ali bi me tračak sreće ogrejao kada bi se ovo završilo. Da mogu mom detetu da stanem ispred groba i kažem : “Nije te tata prodao, nije te izdao, nije te spasio, ali ne mogu da dozvolim da ga proglase krivim”. To mi je najveća bol, mrtvi su krivi, mrtva usta ne govore. Ne mogu to da dozvolim, direktor je pričao kako je moj sin kriv, kako je moj sin šutnuo bure, kako je moj sin ubio sam sebe i kolegu. To je nešto što ne mogu da podnesem, gledao sam svojim očima, da mogu bar koliko toliko da budem miran. Ali neću da stoji ljaga ta na detetu od 25 godina. Bol da obrišem ne mogu, ali postoji nada“, kaže neutešni otac.
Godinama bez presude, bez pravde i bez prava na tugu, Milovan Milivojević se svakog dana bori sa istim pitanjem, kako živeti s nepravdom koja traje duže od same tragedije? Ne traži zaborav ni utehu, već pravo da svom detetu pogleda u grob bez osećaja da ga je izdao.
„Osam godina živimo u paklu. Ništa ne možemo, ruke su nam vezane. Ipak, do poslednjeg dana ću se boriti za mog sina. I posle moje smrti, borba će trajati. Želim da se ovo okonča, ali umesto toga, oni nas samo uništavaju. To je, kako ja vidim, državni projekat“, objašnjava naš sagovornik.
U međuvremenu, direktor „Namenske“ Radoš Milovanović, kome se sudilo za tragediju, je preminuo. Kako su nakon njegove smrti pisali mediji, tokom mandata Milovanovića poginulo je više od 20 radnika. Osim njemu, sudi se i rukovodiocu pogona Raketna goriva – Vladimiru Lončareviću i Tomi Stojiću, rukovodiocu sektora „Bezbednost i zaštita na radu“.
Sa druge strane, Dijana Hrka, majka Stefana Hrke, danas nije u Srbiji. Umesto da sinu upali sveću i stoji među onima koji pamte i traže istinu, bila je primorana da ode, ne zbog tuge, već zbog straha za sopstvenu bezbednost.
I to je lice ove borbe, roditelji koji, pored neizmernog bola, postaju mete samo zato što ne pristaju da zaborave. Njeno odsustvo govori sve o zemlji u kojoj se tragedije ne priznaju, već zataškavaju.
„Ja nisam u zemlji i jako mi je teško, neću danas detetu zapaliti sveću, neću biti u Novom Sadu sa njima svima. Jako me to mnogo boli, boli me što je naš sistem takav kakav jeste, korumpiran. Uopšte ne znam da li će se pravda zadovoljiti u Srbiji. Jel vidite da oni hapse nevinu decu, da hapse studente, a ne hapse ljude za nadstrešnicu, što je najgore. Ne verujem našem sistemu, ne verujem mojoj državi, ne verujem policiji, ne verujem nikome. Zaista sam razočarana i očajna, evo šest meseci da niko nije saslušan, da taj isti Starting sudi nama, umesto njemu da se sudi, to ne mogu da shvati. Da su oni Ninića, jednog časnog čoveka, optužili za nešto. Ne verujem našoj državi, tražiću pravdu na nekom drugom mestu“, rekla je Dijana Hrka, gostujući na TV Nova.
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare