32
Mladić J. S. osuđen je na sedam godina zatvora jer je izazvao saobraćajnu nesreću u kojoj su poginule Stefana Đurović i Anđela V. dok su se vraćali sa slavlja 23. avgusta 2022. godine, a njena majka Jelena u potresnoj ispovesti za portal Nova.rs ispričala je detalje ove tragedije.
Saobraćajna nesreća dogodila se pre nepune dve godine, na putu od Ratine ka Kragujevcu, kada ja automobil koji se kretao velikom brzinom izgubio kontrolu i udario u veliki betonski stub. Stefana je nastradala na licu mesta, dok su se lekari borili za život Anđeli Vujisić.
Pročitajte još:
32
2
Vozač automobila J. S. bio je pijan, a od siline udarca Stefana je proletela na drugu stranu puta, dok je on odmah pobegao sa mesta nesreće.
Jelena Bošković, majka nastradale Stefane, ispričala je za portal Nova.rs da joj presuda dala samo sekundu mira i da nijedna kazna ne bi mogla da bude odgovarajuća za izgubljena dva mlada života.
„Stefana je bila moje prvo dete, željena, posebna i divna. Želela da rodim nekog svog, da ga volim najviše na svetu, da bude moje sve, da bude moje oči, moj glas, moje uši i moje ruke. Zaista sam punih sedam godina sa mojom Stefanom živela bajku. Bila je moja budućnost, moj svet. Potom sam rodila Aleksu, pa Vuka. Prvo sam želela da mi bude jedinica ali sam se predomislila. Shvatila sam da je u životu zaista važno imati nekoga, moja želja je bila da ne bude sama“, počinje nam svoju ispovest Jelena.
Kako je objasnila, odmah je znala da će Stefani roditi dva brata, koji će je čuvati jer je ona odrasla sama i da su neke životne muke i problemi mnogo lakši kad pored sebe imaš nekoga koje tvoja krv, pa čak i kad ima problema.
„Živeli smo bajku, previše je sve bilo dobro da je trebalo da poslušam onu staru poslovicu koja kaže da kad je sve lepo, treba staviti mali kamenčić u cipelu, da žulja. Često sam pomišljala da sve ide dobro, svojim tokom, da mogu malo da odahnem, da odmorim. Sve troje su dobri, zdravi, lepi, vaspitani i školuju se. Nikada nismo imali problema sa zdravljem, što je bilo najbitnije za mene. U životu sam želela sve da im pružim i obezbedim, nesebično sam sebe davala bez ikakve naplate“, ističe majka.
Stefana je bila završna godina fakuleta, kako majka objašnjava, izvanredno je govorila nekoliko stranih jezika. Porodica je planirala da je šalje na Unverzitet na Kipar, na usavršavanje. Pored toga, bilo još puno planova, među kojima je i da se uda za svog dugogodišnjeg dečka.
„Napravili smo lepu i veliku kuću odakle će njena braća moći da je izvedu kad se bude udavala. Isplanirali smo do najsitnijeg detalja sve i uvek smo maštale, do kasno u noć smo sedele dok se ona pripremala za fakultet, pitala me je uvek za mišljenje, u svemu smo bile zajedno. Imala je dosta prijatelja, svako je tražio za sebe, voleli su je neizmerno. Uvek je bila racionalna, izuzetna po mnogo čemu. Želela je svima da pomogne, bez obzira da li poznaje nekoga ili ne, zadnji dinar je želela da da samo kako bi pomogla“, kaže Jelena.
Od ranog detinjstva svoju ćerku je učila da bude nesebična i neiskvarena, trudila se da je zaštiti od svega lošeg jer je znala kakva život može da bude.
„Imala je nekoliko kumstava, zakazana je svadba za 21. avgust 2022. godine. Maksimalno je pomogla toj devojci, bile su nerazdvojne. Stefana je pokušala da joj pomogne u svemu, da se nikad ne oseti kao da je nekome u poslednjem planu. Čak joj je i napravila devojačko veče, isfinansirala sve i ja sam dosta pomogla u tome, jer je Stefana bila na fakultetu i nije imala svoje prihode. Zaista je bio jedan lep poklon za svadbu“, kaže nam majka stradale devojke.
Nesreća se dogodila u noći između 22. i 23. avgusta, kada je bio drugi dan svadbe, a majka nam objašnjava da su je tih dana progonila neka čudna osećanja.
„Na svadbi smo bili svi zajedno, imala sam neki čudan osećaj, kao da me nešto vreba i napada. Prvo sam se protivila što je uopšte pristala da bude kuma, nešto mi tu nije valjalo. Molila me je i na kraju sam popustila. Sledećeg dana, pošto je mlada bila trudna, hteli su da saopšte lepe vesti na kućnom slavlju. Tog dana je trebalo da radi u jednom mom lokalu, ali me je molila da joj dam još taj dan slobodan da upotpuni slavlje“, kaže Jelena.
Uprkos tim čudnim osećajima, porodica je bila na broju i svi su bili dobro, pa se majka nije protivila da Stefana ode na slavlje i drugi dan. Nesrećna devojka je tog dana trebala da radi u svom lokalu, ali je majku zamolila da je menja još taj dan.
„Rekla mi je: “Od sutra ću raditi i menjati ja tebe, svakako idete na more”. Zamolila je da ode samo još danas da upotpuni slavlje, jer je kuma I to ne može da prođe bez nje. Svi smo se izgrlili i izljubili, kao da se opraštamo, to je tako strašno izgledalo u trenutku sam joj rekla ‘Dobro, Stefana, i drugi imaju mame, ne moraš nas sve cmakati i ljubiti’. Naravno kad bi čovek znao da su to poslednji trenuci u životu… Sledećeg dana je trebalo da putujemo na more ali sa, imala neke čudne osećaje, nisam se ni spakovala, kao da sam osetila da nigde nećemo ići“, objašnjava.
Vozili su se u automobilu koji je bio u vlasništvu dečka Stefanine drugarice, koja je takođe nastradala. Iako je dosta ljudi bilo protiv te veze, odlučili su se da se ne protive njenoj odluci.
„Kada se završilo to privatno slavlje, Anđela i taj momak su izašli napolje i seli u auto. Rekli su Stefani da neće imati kako da se vrati ako ostane. Zasmetalo mi je samo što domaćini, uvek kada se slavi, moraju biti spremni da reaguju i da vode računa o svim gostima. Iznenadilo me je što ju je kuma pustila da sedne sa pijanim mladićem u automobil. Anđela je želela da Stefana bude sa njom, ako je majka pozove, da joj kaže da su zajedno“, objašnjava Jelena.
Kako nam je ispričala, njena ćerka je to veče na slavlje došla sa svojim verenikom Markom, ali je on u toku noći morao da se varti u Kragujevac zbog posla.
„Taj mladić je već vozio kako ne treba, ona nije smela da me pozove. Pokušavala je da ga spreči, govorila mu je da joj je loše, da se zaustavi, ali on je puno popio, poneo ga je adrenalin ili ne znam šta već. Pisala je svom vereniku da krene ka njima, da se ne oseća bezbedno. U 1.10 se dogodila nesreća, zakucali su se u veliki betonski stub, zadnjim krajem, baš gde se Stefana nalazila. Od siline udarca automobil se prepolovio, ona je proletela kroz vrata, jedno od vozila koje je išlo suprotnim smerom se jedva zaustavilo da je dodatno ne pregazi“, priča majka.
Stefana je na licu mesta ostala mrtva, dok je njena prijateljica, sa teškim povredama, transportovana u bolnicu u Kraljevu, a vozač automobila je pobegao sa lica mesta i niko nije znao gde se nalazi.
„Verenik moje ćerke je već stigao i samo je video haos. Tražio je Stefanu, a kada je ugledao, kleknuo je, plakao, rekao: „Nije valjda to moja Stefana?“. Anđela je imala 1 odsto šanse da preživi, imala je otkucaje srca, a njena mama, koja radi u bolnici, rekla je da S. J. uopšte nije bio hospitalizovan. Došao je kasnije, već se sa nekim posvatovao, ubacili su ga u neku sobu i čuvali ga. Sada je dobio sedam godina za dva života i posle toga četiri godine zabrane upravljanja vozilom“, jedva izgovara Jelena.
Kako je navela, većina ljudi joj govori da treba da bude srećna jer je vozač uopšte osuđen i što je dobio visoku kaznu, uzimajući u obzir praksu.
„Kada se dogodila saobraćajna nesreća meni niko nije smeo da kaže, svi su znali koliko smo Stefana i ja vezane. Kuma se posle vesti o smrti vratila na spavanje. Svi su znali čija je ćerka, ali me niko nije zvao. U bolnici je bio opšti haos, dolazila je i Interventna. Što se tiče naših institucija, MUP, bolnica, niko nas nije obavestio. Moj Goran mi je saopštio, on je u Žiči od svojih radnika slučajno dobio informaciju da je poginula Stefana Đurović“, navodi ona.
Nakon tog saznanja, nesrećni čovek je pokušao da proveri informacije kako bi se uverio da nije greška u pitanju ali je saznao da je bila stravična nesreća, da je jedna devojka poginula na licu mesta, dok je druga u teškom stanju.
„Došao je kao bez duše, bez daha. Bio je bled kao nikada, izgovarao je njeno ime slovo po slovo. Govorio je da je ona sa anđelima i samo me zagrlio. Toliko me stegao da sam mesec dana mislila da su mi rebra polomljena. Počela sam da vrištim, to je neki neopisivi zvuk, kasnije su mi komšije ispričale da glas orio ulicom. Svi su čuli, stali su kao ukopani, bila je prestrašno. Ljudi su izlazili iz kafića i prodavnica da vide šta se to čuje i šta se dešava“, jedva je objasnila.
Kako nam kaže, to veče se nije čula sa decom jer je bila na večeri sa prijateljima, računala je da su svi dobro. U Stefanu je imala bezgranično poverenje, a i trebalo je da bude sa svojim verenikom, sa kojim je i otišla. Međutim, kada su se poslednji put čule, nije je pitala da li je tu.
„To veče samo se svi sve lepo dogovorili nije imalo potrebe da ih zovem svakog trena. Stefana je bila jako odgovorna i tačna. Nisam Želela da je zovem i ometam. Nikada nije lagala. Znala je da idemo na večeru, sinovi takođe, sve je izgledalo u redu u tim trenucima, ali sam ja na večeri osećala jaku uznemirenost. Samo iz pristojnosti nna večeri nisam želela da telefoniram. U sebi sam svakog trenutka mislila na decu, tu sam bila samo fizički pristuna“, objasnila je.
Tužna majka se u tom trenutku prisetila trnutka kada joj je saopšteno da je ostala bez voljenog deteta
„Odmah sam uletela u njenu sobu, počela sam da haluciniram, za jednog velikog medveda rekla sam ‘Pa evo je, tu je Stefana!’. Ulazila sam u druge sobe, izvlačila sam sinove i prebrojavala ih, govorila da su sve troje tu, brojala sam i medveda. Moj Goran me tada ponovo stegao da ne bih izašla napolje takva, bila sam još u pidžami. On svojom nesebičnom ljubavlju I snagom stoji uz nas sve vreme. Bodrimo se u svojoj tuzi, nema nam Stefane. Sve vreme sam govorila da je to velika greška i da ljudi nemaju pojma o čemu pričaju“, kaže kroz suze majka.
Stefana je takođe bila uzor i autoritet svojoj braći, koji su teško podneli ovaj veliki gubitak. Bila je osoba na koju su uvek mogli da se oslone i kako nam Jelena objašnjava, starija sestra je bila neko ko je uvek bio tu da reše probleme koje su imali.
„Dosta je ličila na mene, imale smo sličan glas, nekada nisu mogle da na razlikuju kada se javljamo na telefon. Ona je obožavala braću, svakog je dočekala iz porodilišta, pomogala je u hranjenju, čuvanju i kupanju. Jedva je čekala da napune 18 godina, njihova punoletstva, želela je da bude bitna sestra. Moj sin je samo šest meseci nakon nesreće napunio 18. Imali smo planove, a onda, odjednom, nema više naše Stefane, nema naše sreće, više ničega nema“, priča majka nastradale devojke.
Kako objašnjava, niko je nije kontaktirao iz porodice mladića koji je vozio. Prema pojedinim pričama, njegovi roditelji su bili na sahrani, ali ona naglašava da se njoj niko nije obratio.
„Na sahrani je bilo mnogo ljudi, znamo da je prodato 1.200 svećica, ali koliko ih je još došlo, ne znam. Kada su uspeli da me odvoje od sanduka, od kapele, i kada sam videla te ljude, pomislila sam da haluciniram. Pitala sam se da li su to živi, mrtvi ili svi zajedno. Kada je došlo vreme za suđenje, trudila sam se da ubrzam proces što sam više mogla. Presuda mi je dala samo trunku mira, kao da trepnete, da ovlažite modre i natečene oči“, naglašava ona.
Od večeri kada se dogodila nesreća, kako opisuje, više nije živa. Ne bi bila zadovoljna ni smrtnom kaznom, ni doživotnim zatvorom. Preko dana se bori, samo zato što mora, ali odarđuje neke stvari rutinski, kao robot.
„Žao mi je sinova. Trudim se da budem jaka pred njima, da ne vide, ali ja nisam cela od tada. U njima dvojici vidim Stefanu, vidim sličnost u emocijama, pažnji I osobina koje je imala ona. Nemam emocije, vidim samo crno, ali to nema veze sa bojama i tkaninom koju nosim. Cela sam osedela od stresa, čak i obrve. Ljudi mi kažu da je to dobro, što je tako izašlo. Pijem lekove, depresija me hvata, srce mi preskače. Vreme mi je stalo od nesreće, kasnim svuda, ali mi ljudi pružaju razumevanje“, kaže majka.
Ujutru kada ustane, pogleda se u ogledalo i zapita se da li je živa i zašto njenog deteta više nema.
„Kada su mi rekli da idem u Kragujevac po telo, mislila sam da idem tamo, da ću moći da joj dam svaki deo sebe, samo da ona bude živa, da umrem ja. Mislila sam da je spremaju za operaciju ili šalju u inostranstvo, ali oni su mi rekli da je mrtva, da moram da idem u kapelu. Ja više srce nemam, ovo je samo pumpa koja ima određeni broj otkucaja i jednom će samo stati. Pitam se zašto sam ovde, zašto ja nisam dobra, da je budem gore umesto nje. Zašto ja moram da živim sa ovim bolom“, pita se neutešna majka.
Ističe da od nesreće više ne veruje ni u šta, jer ne može da prihvati da je njenom detetu sada bolje na nebu i da više nikada neće moći da je poljubi, zagrli i da imaju zajedničke trenutke.
„Ne želim da me ljudi zovu na slavlja, ne mogu da uđem u crkvu više. Sačuvala sam svoju decu od svega, nisu imali prelome, ni ogrebotine, trudila sam se da je učim da veruje u svoju prirodnu lepotu, bez šminke. Ne mogu da shvatim da ja nisam otišla prva, zašto moje dete nije moglo da ima svoju porodicu, da oni mene isprate. Trebala je da zakorači u život. Nije moguće da je određeno da svi moramo da nosimo svoj krst. Više planove ne pravim, pitam se kako ću izdržati. Odvezao ih je u tamnu noč, u smrt, prekinuo je sve, uništio nam živote u sekundi. Nestali su nam osmesi“, završila je Jelena, majka stradale Stefane.
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare